Политички пироман који је изгубио компас!

Пише: Момчило Д. Пејовић

Којег ли и каквог „херојства“ правилније је рећи кукавичлука, не само полиције него оних који су издали наређење да се изврши претрес куће, чији власник је пензионисана професорица Кнежевић, старосне доби на измаку седме деценије, и то у рањим јутарњим часовима и својим претресом направе хаос разбацујући ствари на све стране? Шта је то толико било „хитно и битно“ што су јутарњи посјетиоци „хтјели наћи и(ли) открити“ у том стану да тако набусито поступе и власницу стана приведу у полицијску станицу, под оптужбом да је „омаловажавала“ неколико униформисаних лица приликом њиховог „као гладни вуци, тихог и мирног“ пребирања ствари!

О садашњем „предсједнику Црне Горе“, у већ два мандата, уједно седмоструком премијеру и још незамјењивом партијском лидеру у трајању од три деценије, написао сам и објавио десетак обимнијих текстова, који као „скице“ могу послужити да неко склопи мозаик у виду политичког портрета његовог и његове владавине!

Пребирам по мојим „радним насловима и скицама“ и уједно вршим њихову тријажу – селекцију, јер се тога много накупило. Има(м) наслова који тако стоје по неколико година и никако да их „реализујем“! Примјећујем наслов „ПОЛИТИЧКИ ПИРОМАН“! На брзину написан уназад два мјесеца, одмах почетком децембра прошле године. Канио сам писати! Међутим, није ми се „дало“ односно боље рећи чекао сам нешто што ми је у прикупљеном материјалу недостајало као „мотив“ са којим бих се упустио у скицирање и писање текста за његово објављивање.

И „гле чуда и ја желим да остатак живота у Црној Гори можда проведем у кући, а не у стану (…)“, ако ми се посрећи да своје рукописе уновчим код „пријатеља“ са којим сам, не спорим, разговарао о цијени понуђеног „пројекта“!

На годишњицу од „Мигове коверте са 97500 еура“, предсједник Црне Горе послије „давно планираног“ и временски дужег „новогодишњег и божићног“ одмора, проведеног у Мајамиу, прихватио се гашења „политичких пожара“ које је сам изазвао „даривањем“ Закона о вјерској слободи (…), како би православним вјерницима једнога дана била загарантована „државна и партијска православна црква“ у коју би и атеисти, као што је и он сам, долазили на духовну исповијед и(ли) проповијед свакако уз обавезу да у џепу имају партијску књижицу ДПС-а! То је та „даров(а)на слобода вјероисповиједања“ односно то је тај његов „даров(а)ни“ Закон о слободи вјероисповијести (…)! Угледао се данашњи и двоструки „предсједник Црне Горе“ на црногорскога књаза Николу, који 1905. године народним посланицима „дарова Устав у сред црногорске скупштине“!

Да сам бирао „мотив“ који ми је недостајао за писање текста под радним насловом „Политички пироман…“ не бих га бољег пожељети могао него као што ми га је сам „предсједник“ ненамјерно, несвјесно и индиректно преко јавности мени и другоме „дао или понудио“, правдајући оно што је претходно (из)говорио током својих партијских посјета у Тивту и Беранама!

Као што је неизоставно да поднесак, захтјев и томе слично, што неки грађанин мора поднијети и испунити сходно правилима које прописује државна администрација, тако се и мени просто речено намеће да радни наслов текста ставим онако како сам га првобитно записао и још додатно проширим са оним што ми је преко јавности „понуђено“ у изјави датој од стране „предсједника Црне Горе“, а тиче се појашњења и(ли) (о)правдања, медицинским рјечником речено „дијагнозе“, која гласи да је ријеч о „лудачком покрету“, коју је дао предсједник Црне Горе, говорећи о мирним шетњама „протестима“ и литијама, а на којима се широм Црне Горе (Подгорица, Пљевља, Беране, Херцег Нови, Тиват, Никшић, Будва, Бар и осталих градова сем Цетиња и Рожаја) сливају колоне од десетина хиљада људи, жена, омладине, одрасле дјеце и, наравно, свештених лица на челу колоне!

И умјесто да стави тачку на дату изјаву и оцјену или карактеристику тих мирних шетњи и литија, које су сваког четвртка и недјеље све бројније, предсједник Црне Горе је отишао корак даље (не)задовољан оним што је (из)рекао па је хтио да се „појави у улози глумца“ и себе надмаши још више од копља, па изнад себе закуца ријечима: „… а како се зове онај ко, ко упорно, ево 30 година, покушава да запали своју кућу? Како га ми зовемо у кући: „Лудо дијете“!

Није могао боље нити тачније и хируршки прецизније сецирати и уједно описати стање своје политичке владавине за протекле три деценије! Па гдје су му и шта раде бројни савјетници, који дозвољавају да тако неконтролисано њихов предсједник у јавност даје осионе и бахате карактеристике о свом народу односно грађанима или их он више неће ни да (са)слуша, а камо ли да послуша њихов савјет?

Намеће се и неизбјежно је питање: шта је са „предсједником Црне Горе“, те онако пада у ватру, зајапурен црвени се у лицу, презнојава, гестикулира рукама, са ноге на ногу поскакује или се успиње, бијелом марамицом брише грашке зноја са очију и чела и покушава наћи себи саговорника у не тако бројној и његовој партијској публици, правећи гримасе и тражећи потврду од присутних да је на правоме путу и за добробит грађана! Постављао је питања и давао на њих сам одговоре, онако комично и гестикулаторски смијешно, а политички неубједљиво и покајнички! Па зашто их је поз(и)вао?

Очигледно је да је „предсједник Црне Горе“ дезорјентисан био током говора у Тивту и Беранама, као да је (из)губио политички компас! Тражећи спас од изјава које је дао пред своје партијске чланове он је батргајући се ногама и машући рукама све више пропадао у живо политичко блато да би на крају онако презнојен, зајапурена лица, са гримасама које су се до сада могле веома ријетко видјети на његовом лицу (о)давао слику или портрет изгубљеног политичара, који се нашао у безнадежном политичком пожару, који је сам подметнуо изјавом и обећањем датим на Осмом конгресу његове партије, из којега му више нема политичког спаса!

Да ли је „Лудо дијете“, током 30 година политичке владавине, распиривало политичке пожаре које је доста успјешно до сада превазилазило или контролисало уз свесрдну помоћ својих партијских сателита и извјесних политичких „опозиционих“ прелетача, сада дошло у ситуацију када не само да не слуша своје бројне савјетнике, него и само себе више не може контролисати, јер страст за влашћу је јача о његове политичке и економске моћи коју је стекло од дана доласка на мјесто премијера и касније предсједника па све до дана данашњега?

Да ли је „Лудо дијете“ током своје 30 годишње политичке владавине створило својом вољом или невољно „лудачки покрет“, који му сада јаше за вратом и озбиљно пријети да га замијени новим „политичким дјететом“ које неће својеглаво изазивати „политичке пожаре“ попут онога што га назваше „државни удар“, нити афере, а неће бити ни задојено „политичком пироманијом“?

Бројни су примјери да је у посљедњих годину или двије „Лудо дијете“ остало без компаса, па политички острашћено постало слијепо и почело да хапси, пребија не само видљиве и невидљиве политичке противнике, државне спољне и унутрашње непријатеље, новинаре, директоре интернет портала, него је сада превазишло све мјере и своје политичко безумље здружено и уз снажну физичку и бројну силу са органима јавнога реда и мира усмјерило се на мирне, лојалне грађане, омладину и остарјеле пензионере!

Поставља се само једно једино питање, које је неизоставно и само од себе наметнуто, а то је: докле са оваквим „политичким пироманом и лудаком у лудачком покрету“ насталом у периоду 30 годишње владавине једнога несмјењивог владара, који је изгубио свој политички компас и да ли је то посљедњи самртнички трзај острашћеног политичара који се одавно почео гушити у бројним аферама са којима је обиљежио своју владавину?

Наведеном тексту, као крунски доказ свега реченог, у прилогу дајемо изводе из транскрипта изјаве предсједника Црне Горе у Беранама: „(…) видјели сте да сам прије неку ноћ у Тивту, ја вјерујем оправда(н)о, дакле, ту, ту, то, тај покушај систематског угрожавања државе назвао лудачким покретом, па су се данас гласнули сви они за које сам очекивао да ће се гласнути, (…) Али, наравно, опет манипулативно, (…) него, ево, Ђукановић је оне часне људе који учествују у литијама прозвао лудацима. Не, не, не и тамо (…) стоји да ја позивам да њихово вјерско, њихова вјерска слобода, вјерско право, вјерска потреба не буде злоупотребљена, а она се систематски злоупотребљава од стране националиста било да носе мантије, било да су у опозиционим политичким партијама било да су у неким другим структурама и мој одговор је заиста врло логичан, а како се зове онај ко, ко упорно, ево 30 година, покушава да запали своју кућу? Како га ми зовемо у кући: „Лудо дијете“! (…) треба ли ја сада да се некоме правдам за то? Па не треба (…). Иако ме ти не сматрају својим предсједником (…) знате колико ми је до тога (…) николико (…). Зато што ја сам предсједник Црне Горе (…)“!

Предсједник упорно убјеђује и увјерава нас грађане да је он „предсједник Црне Горе“! Да ли нас грађане све може убиједити да је он баш „предсједник Црне Горе“ и сваког појединачно лице – особу, који као таквог га и даље (не) желимо и који ради за „добро свих грађана Црне Горе“? Јалова је та прича „предсједника Црне Горе“, који упорно понавља, убјеђује и увјерава да је он баш „предсједник Црне Горе“! Све их је мање који му дају повјерење и зато се он презнојава и од бијеса црвени у лицу!

Само да знате колико ми је до њега као „предсједника“ стало, исто онолико колико њему до мене, николико! Упркос „предсједнику Црне Горе“, који се труди да нас убиједи и увјери да је он баш „предсједник Црне Горе“, мој одговор је, а може ми бити да кажем своје мишљење и изнесем јавно свој лични став: Ја сам пензионер који тог предсједника не признаје!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: