Црна Гора 2020: Судилиште је сада

Пише: Часлав Д. Копривица

Још одавно, а од краја 2019 и најотвореније, Мило Ђукановић жели да наметне своју, споља наложену самовољу према СПЦ, а тиме и према црногорским Србима, и да, противно убједљивој већинској вољи народа Црне Горе, надаље влада без народа. Тиме би се закономјерно довршио типолошко-историјски лук његове владавина.

На власт је, поодавно, дошао вољом народа, од 1997. је почео да влада мимо народа – иако су чињени гигантски напори његовог репресивно-медијског апарата (који је дио јединствене цјелине) да се створи утисак да је „црногорски народ“ уз свог „Вођу“ – да би доношењем деспотског раз-Закона о конфискацији имовине СПЦ децембра 2019. остао и без народа, што се видјело по његовој тренутној реакцији против безакоња. Најпослије, то што послије једноипомјесечне побуне готово цјелокупног народа Црне Горе он и даље истрајава и на накарадном „правном“ акту и што уопште наставља да држи власт иако је очигледно да га народ плебисцитарно више неће – ставља нам у изглед његов покушај наставка владавине – али сада против народа, у диктаторском стилу некадашњих јужноамеричких хунти.

Ђукановићев губитак народа, што није само политички самосвојан него и прворазредни историјски феномен, одиграо се малтене преко ноћи, иако је дуго сазријевао. Његове страначке присталице и гласачко тијело остали су пасивни, или су се чак, за шта постоје бројне индиције, у поприличном броју прикључују литијама. Покушаји контрамобилизације које су власти извршиле у два наврата – „контрамитингом“ на Цетињу и дочеком ватерполиста у Подгорици – могу се описати као озбиљни симболички и фактичи порази. Наиме, они су показали да уз сву логистику и државне ресурсе, које Ђукановић традиционално користи за страначко-аутократске сврхе – тај систем више не може да „подигне“ ни хиљаду људи на нивоу читаве Црне Горе, иако је некада као од шале по већим градовима успијевао да мобилише хиљаде људи. То показује да се накарадни систем ђуканизма, састављен од мјешавине идеологије, политичке технологије, спреге власти и криминала, те параидентетске фрустрације – вјероватно неповратно урушио.

Куд је Ђукановићу „исцурио“ „његов“ народ? Већ је мјесецима уназад било знакова да просјечан гласач ДПС не гледа благонаклоно на најаве обрачуна власти са Црквом – што због незанемарљивог броја вјерника међу гласачима владајуће странке, што због, у крајњем, особеног облика сујевјерја и код људи отуђених од Цркве, који у нечем таквом, на концу, препознају табу, нешто што се ипак не смије и „не ваља“. Узгред, међу гласачима ДПС учесницима литија, на почетку је било раширено увјерење да ће Ђукановић и митрополит Амфилохије на крају пронаћи заједнички језик. Но послије изјаве првога да су литије „лудачки“ скупови, затим „стручних“ тумачења његових, такође анатеми предатих послушника, да је чланство у ДПС неспојиво с учешћем у литијама, те показним привођењима грађана Црне Горе, укључујући и пензионисану учитељицу, вјерујем да мало ко још вјерује у могућност таквог договора. Штавише, Ђукановић је додатно расуо и оне остатке „симболичког капитала“, које је, по инерцији, и имао прије повратка с „продуженог“ дочека Нове године у Мајамију, тј. послије низа потом услиједилих скандалозних иступа. Он је тиме „спалио мостове“ за договоре, или макар он не може бити актер излазног договора – већ евентуално само његов предмет.

Ђукановићеву, ма колико наизглед парадоксално, октроисана диктаторска самовоља, која се показује чак и ових дана, када, благо речено, не влада ситуацијом (нити самим собом), представља(ла је) пуку трансмисију воље спољњих чинилаца, који укидањем СПЦ у Црној Гори желе да доведу до директног нестанка црногорских Срба, чиме би била консолидовани њихови геополитички добици, као предохрана препороду Русије, која природно тежи враћању старих позиција, али геополитичкој консолидацији саме Србије на простору Југоисточне Европе. Таква „хидрауличка“ лакоћа баратања Ђукановићем могућа је не само стога што је Црна Гора мала држава, објективно невелике снаге, што је чини подложном наметањима и условљавањима, него и још више стога што је Ђукановић од свог заокрета, на који га је навела Америке, срачунато довођен и држан у односу изразите зависности. Наравно, превјерицама нико не вјерује, а нарочито не они који су их навели на конвертитство, јер никад не знају када ће се у њему поново пробудити онај којег су, заједно са самим превјерицом, „закопали“ с његовим идентитетско-моралним суновратом. Зато је слободно рећи да су његова „одлучност“, „дрскост“ и сличне пројаве силништва у Црној Гори, којима смо свједоци већ 30 година, све до данашњих дана – обрнуто сразмјерни његовој реалној зависности од својих спољњих условљавача, а од прије мјесец и по – и његовој стварној снази.

Црногорска власт, оваква каква је данас, обликована је Ђукановићевим личним заокретом од 180 степени из 1997. – не само у односу на дотадашњу позицију званичне Црне Горе него и спрам црногорске традиције и памћење. То је произвело раскол у црногорском друштву – прије свега међу потомцима црногорских православних Срба – који траје до данашњега дана. Религијске мањине (муслимани и римокатолици), које су, уз полицијски апарат, одиграле одлучујућу улогу у противправном и нелегитимном извлачењу Црне Горе из државног јединства са Србијом 2006, одлучиле су да овога пута – макар засад – остану по страни. Тако су Диктатор и његов репресивно-пропагандни апарат (тачније његов дио, јер оданост цијеле полиције под знаком питања) и, претпостављамо, магнати који своје богатство дугују савезу са њиме – остали сами. То и јесте хунта.

Таквом ставу мањина – поред личне згранутости њених припадника самом помишљу да се отимају светиње, што може пасти на без-ум само најпроклетијима од проклетникā – без сумње је допринијела и до сада невиђена одлучност побуне црногорских Срба, која је, нажалост, изостала послије референдумске отимачине државе из 2006. Притом, међутим, не треба уображавати да би се пасивност мањина задржала ако би била доведена у питање црногорска државна (антисрпска) самосталност. Неживљење у (опште)српској држави колективноменталитетско је non plus ultra свих антисрпских (Шиптари), односно од српства отпалих („Бошњаци“, „Хрвати“) мањина и у Црној Гори, и с тиме треба рачунати при ревизији државног статуса Црне Горе, који нас чека у будућности, прије или послије.

Они који су се, као убједљива и стога невидљива мањина, прикључили епском духовном устанку црногорских Срба, углавном себе сматрају неким варијететом (некад) православних националних „Црногораца“, али који ипак нијесу пригрлили антисрпску мржњу, гдје почиње инфернално дукљанство. То су они који су се солидарисали са српском побуном због тога што је деценијама бахата власт потрошила и посљедње резерве интерне симболичке легитимности, превршивши и потоњу мјеру покушајем конфисковања црквених светиња, чега се нијесу досјетили ни најгори окупатори у историји Црне Горе. Ипак, не треба заборавити да је врло могуће да међу овом скупином учесника на литијама има присталица даљег очувања на крађи почивајуће своједржавности Црне Горе. (Њих, додуше, може бити и међу политичким структурама црногорских Срба, прије свега из лично-професионалних разлога). Ово претходно истичемо из два разлога. Прво, зато што се из перспективе Србије и Београда може помислити да је делегитимисање ђуканизма равно делегитимисању „самосталне“ Црне Горе – што је суштински истинито, али не мора бити и фактички тачно, управо, на примјер, због постојања оваквих категорија међу грађанством Црне Горе. Друго, будући да је највећа тековина вишедеценијскога ђуканизма државна отмица Црне Горе, и будући да је тај пројект започет с том намјером, и будући да је „самостална“ Црна Гора разлог његовог останка на власти, тада, у најмању руку, треба најозбиљније размотрити могућност преиспитивања државноправног статуса Црне Горе, макар у перспективи.

Иако из неких кругова из Црне Горе трају напори да се грађанској побуни црногорских Срба дâ „грађанистички“, а одузме национални предзнак, или се чак појављују некакви комични, „алтернативни“, национално индиферентни „џемалисти“, нема никакве сумње да је огромна већина побуњеног грађанства Црне Горе свој покрет схватила као догађај поновног националног ослобођења црногорских Срба. Зато је, благо речено, разложно претпоставити да би у ситуацији побијеђености колективног страха, што је био један од кључних чинилаца при одржавању референдума 2006, евентуално изјашњавање о државноправном статус Црне Горе протекло не само у суштински другачијој атмосфери него и с другачијим резултатом, посебно ако не би било откупљивања личних карата, плаћања гласова, ваздушног моста који је довозио фантомске припаднике националних мањина које нико никада прије није видио, с уредним документима, подршке ЕУ крађи – и да не помињемо остале „специфичности“ полицијски контролисаног изјашњавања народа Црне Горе 2006.

Но то је у овом тренутку, док је острвљени и дезоријентисани диктатор и даље на власти, још пред нама, иако вјерујемо да није тако далека будућност. Оно што је сигурно јесте да није довољно одбранити светиње, односно правни положај свих епархија СПЦ у Црној Гори. Такође није довољно ни уклонити или обеснажити Ђукановићев без-закон. Потребно је да власт која се усудила да донесе такав заумно-тоталитарни „правни“ акт, и која се, што је још горе, дрзнула да се свих ових недјеља дрско оглушује о вољу – на сваки начин и неизоставно оде! Ипак, ни то не би било довољно, ако би натисти (тј. натовски насљедници нациста), помоћу инсталираних структура утицаја у Црној Гори (којих има посвуда), осигурали интронизовање такве послијеђукановићевске власти која би Црну Гору одржала у марионетској позицији спрам САД и НАТО. Зато је потенцијално опасно својатање побуне црногорских Срба од стране „грађаниста“-„суверениста“, јер би релативизовање природе овог јединственог историјског догађаја могло бити претекст и за симболичко „редизајнирање“ читавог феномена, тако да би исход побуне црногорских Срба било довођење на власт нове антисрпске гарнитуре. Уосталом, јесмо ли заборавили како је масовна побуна против Милошевића 2000, у којој су далеко најбројнији били национално оријентисани грађани, искоришћена за инсталирање претежно а(нти)националне структуре.

Укратко, послијеђуконавићевски политички минимум јесте долазак на власт онаквих политичара који макар оквирно – и то прије идентитетски него идеолошки – одговарају већинској вољи народа Црне Горе; дакле, чак не ни по начелу паритета: колико Срба, толико и (националних) Црногораца, при чему би опет „идентитетска питања“ остала у другом плану за нека „боља времена“ – ваљда док опет, помоћу разних трикова, број Срба додатно не опадне. Сврха транзиције власти послије Ђукановића мора бити трајна демонтажа система ђуканизма, заснованог, поред осталога, на системској антисрпској репресији. Побуна црногорских Срба, као кључни догађај Црногорске црквено-државне кризе (ЦЦДК), има идентитетски карактер, до ње је дошло због вишегодишњег продуженог нападања на идентитет (и православни и српски), и она може бити достојно разријешена ако се у Црној Гори системски оконча противприродни, „хунтински“ и аморални притисак на српско-православни идентитет. Ако то значи, или ако може довести до ревизије државнога статуса Црне Горе – а лично вјерујемо да баш тако јесте и треба бити – нека тако и заиста буде. Слобода и достојанство важнији су од државе, нарочито уколико је она заснована на њиховом кршењу. Црна Гора мора престати да буде раз-Србија, куда год је то послије одвело – ако је то аутентична воља њеног становништва, нарочито оног, већинског, православног, који ју се стварао и стољећима чувао.

Но да би историјска побуна црногорских Срба, којом су они започели повратак у историју, била овјенчана успјехом, она мора добити политички исход самјеран њеној природи. Иако народ, по правилу, историјски излази као побједник у спору с однарођеном државом, у овој ситуацији, када је ријеч о малој држави иза које овако или онако стоји читав Запад, нема сумње да он има моћ да такву власт (о)држи за кормилима државе без обзира на губитак политичке супстанције у демосу. Осим тога, црногорски Срби већ седмицама одржавају највиши ниво политичке мобилизације, што не може осигурати никаква, макар и најбоља, организација, већ само никаквим договорима неисходована саборна свијест, из које већ стално произлазе непоновљиве пројаве народног јединства. Да је ситуација нормална, тј. да је Црна Гора иоле нормална европска држава, Ђукановић и његова клика већ не би били на власти. Но пошто он и његова хунта уживају у геополитичкој „легитимности“ западњачких натиста – засад одржава се status quo. Да ствар буде горе, баш зато што су суштински већ изгубили, Ђукановић и ћуканисти могу покушати да преокрену смјер матице тако што ће прибјећи провокацијама које би дале изговор за употребу силе – и властите, а можда и придодате, натовске. Због тога, а и пошто су црногорски Срби већ урадили и раде максимум онога што један самопрепорођени политички народ може учинити, за сваким правом се има очекивати да Србија, која је, скупа са Црном Гором/Зетом, равноматична држава Срба, стане иза својег народа у Црној Гори и помогне му да доврши своју побједу над хунтом дукљанском.

То, поред осталога, може значити да Србија треба наћи начина да заузме мјесто стране у преговорима око налажења излаза из ЦЦДК, пошто ђуканизам упорно игнорише већинску вољу својих грађана, сáмо постојање црногорских Срба, док њихове политичке вође регуларно приводи. Осим тога, политички механизми и навика на којој почива међународнополитичка перцепција, још није стигла да прими к знању повратак у историјску егзистенцију црногорских Срба (о томе видјети у  претходном тексту: https://www.in4s.net/caslav-d-koprivica-odluka-za-povratak-u-prisustvo-istorijska-etnofanija-crnogorskih-srba/ – који је отпочео 27. децембра 2019. Наравно, нема никакве сумње да информације с терена не би толико дуго „путовале“ до глава западњачких главара да галопирајуће фактичко ресубјективизовање црногорских Срба иде у његов геополитички рачун. Да је ситуација обратна, они би сигурно досад већ били изнашли начина да се ово фактички ресубјективизовање и политички институционализују. Но пошто се међународни чиниоци, посебно инспиратори ђукано-фашизма, праве невјешти, и пошто се дукљански гаудиљо, свакако на миг истих тих, можда носи и мишљу да силом прибјегне некој од верзија (коначног?) „рјешења“ српског питања у Црној Гори – како то прије неки дан загонетно-„лирски“ најави Срђан Дармановића (дукљански министар vanjskih недјела), тада се намеће као разумно, чак као једино рјешење – директно уплитање Србије у Црногорску црквено-државну кризу – на начин на који то агресивни потези распамећеног ђуканизма у својој терминалној фази буду захтијевали. Сама ствар, тј. опстанак црногорских Срба, опстанак једног од најистрајнијих ослонаца српског народа и српског православља, који је идентитетски незаобилазан за све Србе, а нарочито за српске православце, неупоредиво је важнији – и по себи и за себе – од „међународног јавног права“, од тога што је Црна Гора, макар и формално, некаква самостална држава. Постоји, наиме, низ инструмената међународног права, конвенција и добрих обичаја смишљених и сазданих управо да онемогуће суверене државе у самовољном иживљавању над својим грађанима, колективитима, правним субјектим и иним за режиме у њима из било којег разлога неподобнима. То што они који су (само)задужени за поштовање свега тога, а сједе углавном на Западу, ћуте пред свим непочинствима ђуканизма, укључујући и најновији „Закон“, не мора ни најмање да нас обесхрабри. Постоје норме, макар то и били за нас често злогласни „европски стандарди“ заштите људских, мањинских, грађанских, имовинских и иних права, укључујући и достојанство, а ми нијесмо слабоумни да не умијемо да то истолкујемо и да јавно кажемо – и себи и Ђукановићевој хунти, и цијелом свијету – да је у Црној Гори на дјелу разобручено иживљавање ђуканофашизма, и да сходно имамо право да дјелујемо и да ћемо дјеловати. Надаље, ваља ставити до знања да Срби, путем гласа јединог српског пуноправног субјекта међународног права – државе Србије – ни по коју цијену неће допустити ни дукљанску репризу Олује, нити примјену одредаба о конфискацији имовине СПЦ у Црној Гори Ђуканиљовог раз-Закона, нити консолидовање прогона црногорских Срба у перманентно стање унутрашње прогнаности у тијесне нише до крајности (по украјинском обрасцу) фашизованог дукљанског друштва – уколико побуна црногорских Срба, далеко било, из ко зна којег разлога на концу не би била и политички финализиована.

Ако су САД могле да „хуманитарно интервенишу“ због „угрожених“ косовскометохијских Шиптара, ако је Русија због стварне угрожености рускојезичног становништва од поплаве украјинског нацизма могла да стави Крим под своју заштиту и, „узгред“, исправи не тако давнашњу историјску неправду, и Србија мора извући лекције и најозбиљније узети у обзир могућност хуманиторног интервенционизма у корист црногорских Срба – макар он имао национални предзнак, као што је имао руски на територији руског Крима. Наравно, Србија, из очигледних разлога, не може директно послати своје оружане снаге у помоћ црногорским Србима у одбрани од хунте дукљанске – и у томе је граница аналогије – али она може и мора наћи асиметрични, неконвенционални начин да, уз одлучујуће учешће црногорских Срба, трајно задржи Ђуканиљову руку уколико она убилачки замахне пут наших сународника. Наравно, рећи ће се: Оно што доликује (што је дозвољено) Јупитеру – не доликује (није дозвољено) волу. Јесте, али само уз важан додатак: Само во може вјеровати да то што није Јупитер значи да је само један обичан (доманићевски: српски) во. Другим ријечима, оно што неког актера – појединачног или колективног – понајвише чини слабим и немоћним јесте његово увјерење у сопствену слабост и немоћ, што му често и помућује моћ трезвеног просуђивања текућих прилика.

Ако годинама с највишег мјеста српске власти слушамо самохвалисаве тираде о томе како је Србија све снажнија, како је јака као тобоже никада досад (а заиста бисмо вољели да је тако) – ево прилике да се то докаже, али не да би се демонстрирала своја снага, јер то би било неозбиљно, већ зато што је снагу обавезно испољавати само када заиста нема друге, када је то неизоставно – да би се заштитили општа правда и властити опстанак. Снага и служи томе да се, према потреби, штите највише вриједности и голи осптанак. Ако предсједник Србије, упркос својим „аутопиаровским“ заклињањима, можда није свјестан колико је Србија снажна – његов народ, по угледу на наше земљаке у Црној Гори, мораће на то да га упечатљиво подсјети, изласком на улице, чиме би му се улила заборављена снага за одлучно чињење у Црној Гори онога што је нациноално и људски обавезно. А ако пак свјесно саботира оно на шта има националну и моралну обавезу, тада му није мјесто ту гдје јесте, уз све посљедице које би то откриће за собом носило.

Сувереност већ одавно нема значење које је, макар начелно, имала у XIX стољећу. Но и тада, када би Турска прибјегавала традиционалним непочинствима над хришћанима (читати: православцима) у Османском царству, увијек је ту била спремна Русија да припомогне, да се заложи, ако треба и увјерљиво запријети Османлијама, а у крајњем и да поведе рат – ако јој у томе није сметао Запад. Ситуација у Црној Гори сада је слична као у доба освијешћења постојања Источне кризе: Османлије су сада ђуканлије, православна „раја“ су црногорски Срби који чекају своју Русију. А то осим саме данашње Русије, тј. прије саме Русије, овога пута на првом мјесту МОРА бити Србија.

Да се то, геополитички и чак, још примарније – геоидентитетски посматрано, само од себе намеће, види се по реакцијама на ЦЦДК из Америке и Русије. Америчко министарство спољњих послова је позвало Црну Гори и Србију на уздржаност поводом Кризе, што значи да и они, на свој начин, сматрају природним (мада не и за себе пожељним) да Србија реагује. Индикативно је притом што Американци не позивају црногорске власти на укидање бесправља, на уздржаност у обрачуну са властитим становништвом, што значи да нешто такво можда допуштају, ако нијесу дали и „зелено свјетло“, и да стога сада настоје да задрже подаље онога ко је и просторно и идентитетски најближи, а притом и најпозванији да реагује на то, а све у нади да ће ђуканлије у што скорије вријеме, можда и уз врло конкретну подршку НАТО-савезника, успјешно спровести грађански бликриг против црногорских Срба. С друге стране, руски амбасадор у Србији је прије неки дан изјавио да Криза треба бити ријешена у комуникацији између Србије и Црне Горе. Веома индикативно. Да ли ико уображава да Боцан-Харченку нијесу познати основи постави међународног јавног права на које се у својем патетичном антиинтервенционизму позива Вучић? Наравно да јесу, али постоје још нека начела понашања и у унутрашњим пословима и у међународним односима, тако да, примјера ради, иживљавање над бројном мањином – а у Црној Гори је сада на дјелу, у то више нема никакве сумње, ТЕРОР ВЛАСТИ НАД ВЕЋИНОМ – историјски одавно не може бити допуштено, као што ни крајњи ниво реаговања на обрачун хунте са „својим“ народом не мора бити искључиво њена вербална осуда.

Уосталом, ако би се смјело читати између редова Боцан-Харченкова изјава, усљед новомакартијевске помаме на Западу о тзв. „руској опасности“, која траје већ шест година, Русији није једноставно да покуша да се дикретно умијеша у ЦЦДК мимо Србије, тј. ако Србија остане при Вучићевом: МЕНИ је жао, МЕНИ је тешко, али МИ не можемо ништа. Но ако би се Србија ипак помакла од озиције своје тренутне јавне, лицемјерно-саучесничке пилатовштине, Русија би не само имала више простора да дјелује на међународној арени поводом овога питања него би и сама Србија у својем национално-моралном активизму имала иза леђа моћног заштитника, па не би била остављена „један на један“ са савезницима Дукље из НАТО.

Најпослије, треба указати на још једну важну околност. Прави налогодавци покушаја идентитетске егзекуције православља и српства у Црној Гори вјероватно се не би превише потресли ако Ђукановић овога пута не би успио у том пројекту – под условом да он остане на власти, или да у евентуалном процесу смјене дођу на власт они опозициони елементи који би им били одани. Чекали би наредну прилику за оно што су сада окушали. Тако раде вјековима и то је за њих ствар свакодневне геополитичке рутине. Међутим, иако натјеран да ово ради – на основу погрешне процјене натистичких аналитичарских „мозгова“ – јер је јасно да овакав изазов није био у личном интересу Ђукановићевог одржавања на власти (што је, много пута доказани, његов једини лични „државни разлог“), он је, подигавши улог до максимума, заправо ставио на коцку своју цјелокупну политичку, а тиме вјероватно и личну судбину. Зато је њему сада јако тешко да само повуче раз-Закон, будући да је народна побуна добила свеобухватно делегитимишући карактер, па је велико питање да ли би и послије тог дјелимичног уступка и даље могао остати на власти. То објашњава одлучност с којом инсистира на очувању и спровођењу овог акта, иако би рационална политичка логика од свакога у таквој ситуацији изискивала његово повлачење. Ипак, како ми Срби не предузимамо ништа да Кризу недвосмислено ријешимо у своју корист – за шта је потребно одлучно ангажовање Србије, тиме дајемо времена другој страни – Дукљанима и НАТО – да се консолидују и/или да се спонтано појаве околности које би им могле ићи наруку. Не треба им дозволити да добију и искористе такву прилику. Свакодневно одигравање савремене повијести у виду величанствене побуне црногорских Срба мора наћи начина да коначно произведе неповратну промјену политичке историје, послије које неће више бити повратка ни на ђуканизам нити на било какву верзију дукљанске идентитетске патологије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: