ИН4С

ИН4С портал

Час демократије

Часови су бесплатни, одржавају се под ведрим небом, а како би ико и нашао просторију за двјеста хиљада људи. Часовима присуствују и они испод седам, али и они изнад седамдесет седам година. То је по оној да се човјек учи док је жив, али да се учи и док је у утроби мајке своје.

Величанствена Пљевља

Пише: ђакон Душан Биговић

Црна Гора држи час демократије!

Да. Црна Гора, сваког четвртка и недјеље у 18 часова, држи час демократије просвећеној Европи и онима који су се демократији учили од Европе. Ако се неко запита, а хоће сигурно, одакле право том малом народу са Балкана да држи било који час Европи, одговор је јасан – демократија је рођена на Балкану. Истини за вољу демократија није рођена у Црној Гори, али је рођена на југу Балкана, у Грчкој.

Часови су бесплатни, одржавају се под ведрим небом, а како би ико и нашао просторију за двјеста хиљада људи. Часовима присуствују и они испод седам, али и они изнад седамдесет седам година. То је по оној да се човјек учи док је жив, али да се учи и док је у утроби мајке своје.

Ако је некоме тешко схватити, мада схватљиво је само онима који вјерују да је ово дјело милости Божије, нека замисли на улицама Енглеске тридесет и два милиона људи, Њемачке четрдесет један милион, Италије тридесет милиона, исто толико и Француске, па нека послије тога замисли власт која не би прихватила ниједан захтјев толиких својих грађана, или власт која би те грађане назвала лудацима, а њихов глас – риком.

По први пут у историји демократије ових простора опозиција не жели никакво зло позицији, већ жели да позиција буде боља, и да не буде глува на глас Бога и народа да национални брод тоне. Јасно је да ова побожна окупљања не желе да разумију они којима није стало до обнове и препорода заједнице него само до наставка кризе.

Овдје није ријеч о ратовима – не дај Боже да их буде – већ о нечему много горем, о пропасти културе и цивилизације, о наступању унутарњег варварства. Познато је да културе пропадају из два разлога: или под притиском споља – од „нашествија иноплеменика”, глади, епидемија, земљотреса… или изнутра, али тада не од „природне оронулости” већ од противприродне, унутарњих варвара (међусобног рата). Често се комбинују унутарњи и спољњи фактори.

У атмосфери загађеној честицама насталим злоупотребом ријечи „дијалог“, „економски просперитет”, европске интеграције и сл. истински хришћански дијалог је апсолутна новина. Хришћански дијалог се разликује од софистичког дијалога. Софисти теже да збуне противнка противурјечностима и да на било који нацчин побиједе, док код хришћана постоји искрена жеља да један другом помогну у трагању за истином; без тога је немогућ плодотворни дијалог.

Црква је за реформу, а не за револуцију.

За Цркву је рушење увијек – само рушење.

За Цркву народ може подједнако бити и подвижник и преступник, служити Христу и Антихристу. Човјечанство не може бити вишом вриједности и вишом светињом јер постоји свето и грешно човјечанство, људи који се преокрећу у свиње, или се преображавају у богове. И то значи да је виша вриједност изнад човјека или човјечанства и да му она даје смисао и право на постојање. Човјечанство може да буде оваплоћење виших вриједности, или, исто тако, може да оваплоти и најодвратније пороке. Према томе, човјечанство, само по себи, није принцип савршенства; тај принцип мора да буде изнад њега. Нама је Христос показао како у човјеку и човјечанству могу бити оваплоћене највише вриједности: правда, слобода и љубав. Христос је за нас оваплоћење виших вриједности и божанског савршенства. Човјечанство се може вољети ради Христа, никако ради Антихриста. Вриједност човјечанства зависи од тога у шта оно вјерује и чему стреми. Већ и сама чињеница да човјечанство нечему непрестано стреми – борбом, страдањима и молитвама – доказ је да само себи није довољно и да му је потребан неки виши идеал.

Држава није само заједница, него и правна установа. Као таква, она је средство у рукама способних и слободних људи да се тим средством служе (или не служе) како одлуче. Јер свака установа, па и држава је само средство, а не нешто сушто, постојеће. Држава је човјеково остварење његове сопствене представе о праву; она је стварност права држављанина.

Ових вечери свијетла традиција Црногорског народа, а традиција је култура, јавља се не као реклама него као животна сила. Литијама је Црква успјела да засјени оно што је последњих година и деценија засјенило част и образ Црне Горе. Захваљујући овим побожним скуповима, међународна заједница нас све више гледа као друштво које његује изузетно високу демократску свијест, а не као друштво познато по „Коверти”, немилосрдном комадању друштвене имовине, наопаким приватизацијама, корупцији, непотизму, „Државном удару“ (до сада можда најсмјешнијем судском процесу). Природно, народ окупљен око Цркве очекује од оних који су „хотимично или нехотично”, мишљу, ријечју или дјелом унизили Црну Гору и њено званије пред породицом европских народа, да барем мало буду захвални Цркви и народу, а не да свој народ називају погрдним ријечима. Но, те ситне испаде људи из власти и институција културе, који се могу десити и просвећенијим људима – засјенила је љепота литија.

Литије су засјениле „синдром трагичара”, који лупајући крилима виче да је згранут, ужаснут, и да је „спасио Рим”.

Људима који су на позицији власти, а којима није стало до обнове и препорода заједнице него само до наставка кризе, све и да су способнији за те функције, тешко је разумијети што се ових дана догађа у Црној Гори. Ови простори знају за стерилне, бездушне отпоре; један је отпор национализма без демократије, а други демократије без националног осјећања.

„Час ни вријеме неће доћи ако ми останемо пасивни. Слијепе силе су владале, док се нијесу пробудиле разумне. Предсказивати је могуће само зло као посљедицу пасивности и сљепила. Добро можемо само чинити. Оно што је добро и ваљано не можемо предсказивати. На то можемо само предуказивати, чинити свјесне напоре за остварење.” (Н. Ф. Теодоров)

Вријеме је да склопимо уговор!

Али да склопимо уговор са савјешћу својом која је традиционално дубоко хришћанска.

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског)

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

10 thoughts on “Час демократије

  1. realnostcista Лепо речено, само изузев образа, Црногорцима ништа не укаљаше. Србе би да затру. Што то не помену, па да ти капу скинем.

    10
  2. Bilo bi mi lakse da sve ovo nijesmo vec imali.
    Imali smo mrske zavojevace i okupatore, kao sto
    danas imamo; imali smo i svoje nesretnike, kvislinge, koji se
    povedose za njima alii imali smo i svoje junake i pravdenike.
    I prodje vrijeme sve se preokrene, a onda opet dodje vakat da se
    Narod pita. Kad vidjeh kako se ova vlast ophodi prema majkama, a
    kad vidjeh onu baku kako daruje krstonosu, i kad cuh rijeci oca
    Gojka, sve mi jasno postade. Sad znam pobjeda je nasa.
    Nepomenik, jadnik mora da sjasi. Ne damo Svetinje.

    15
  3. Ovo je prava tema!
    „Људима који су на позицији власти … тешко је разумијети што се ових дана догађа у Црној Гори.“
    Oni preziru takvu kulturu jer srljaju u ponor obožavanja jedine kulture za koju znaju — kulturu takmičenja. Ne samo da im nisu bitna sredstva nego im nije bitan ni cilj. Ne preispitujući ni uzroke ni posledice, izigravajući žrtve, čuvaju sebe od drugih i nikad druge od sebe. Kulturu u kojoj nije bitno biti u pravu nego biti glavni. Nedajbože da postoji nekih većih patriota, neka pravednija politika, ili možda neka bolja demokratija. Pa ni religija. Identitet prvaka i svakako navijački, da navija na poraz onih drugih — najbolje da uvedu Makijavelija kao sveca, pa da ga slave u toj njihovoj crkvi! U ovoj neće!

    14
  4. Dome Slavice, procitaj nesto. Procitaj kako su prodali junake sa Mojkovca na Cetinju. Oni su krenuli preko Albanije a kamarila na Azurnu obalu. Procitaj sta je Crna Gora bila 1918. Sta je unijela u kraljevinu SHS. Sa kim su se ujedinila Brda i primorje i sta je njoj pripojeno 1945. Pitaj Bokelje ako neznas. Uradi „dome“ nesto da se „smiris“. Nevalja puno apstinirati. Nije zdravo ni za tijelo a posebno za glavu. Dzaba je lagati a najgore je lagati sebe.

    29
  5. dome djakone bigo…to sto vi radite je cas okupacije crne gore…repriza 1918.gkdine… digli ste se dusmani crne gore i svega crnogorskog sa cetnickim pokretom …ispod mantija…

    61
    1. Evo jedno pitanje?
      Šta se to vama dogodilo 1918. godine? Vama lično ili Vašoj porodici ili Vašem gradu ili Vašoj okolini?
      Evo još jedno pitanje?
      Šta je to Srbija uradila bilo kome od vas svih gore nabrojanih loše ikad?
      Jedine 2 stvari koje pominjete su 27. izborna jedinica i neki ustanak 1918. u kom su se Crnogorci između sebe potukli oko toga ko će biti vladar.
      A sad ću ja kao Crnogorac da vam kažem šta je Srbija sve uradila za nas i ne dozvoljavam vam da sve Srbe zovete četnicima jer to nijesu, ni približno, kao što nijesu ni partizani. Prvenstveno Vam ne dozvoljavam jer 1918. godine nije bilo takvih četnika.
      Od kako su Srbija i Crna Gora stekle slobodu od Turaka svaki Crnogorac je dobrodošao u Srbiju, svima su nam date sve mogućnosti i sva prava pa i malo više jer smo Crnogorci. Tako je to generacijama dobri moji zemljače.
      Crna Gora proglasi nezavisnost od Srbije pa misli da je nezavisna, a Srbija joj pruži ruku i neće da je napusti. Crna Gora prizna nezavisno Kosovo, a Srbija je i dalje zove najbližom državom. Crna Gora preimenuje jezik, a Srbija kaže: Nema veze. Znam to jer jesam u Srbiji često koliko i u Crnoj Gori, i to Crnogorac u Srbiji i svi poštuju to što sam i što želim da sam.
      Srbi i Srbija nas vole i puštaju nas evo već stotinu godina da sagledamo širu sliku sa mnogo ljepših i boljih pozicija od onih koje bismo imali i uopšte mogli da dobijemo samo ličnim trudom u Crnoj Gori. Ukratko, da nam nije bilo Srbije poslednjih 130 godina bili bismo zatucaniji od Albanije.
      Ja, Crnogorac ostajem Crnogorac svuda, ali zbog takvih Crnogoraca kao što si ti više nisam ponosan toliko što sam Crnogorac, i sve manje sam ponosan. Ja kao Crnogorac sam svjestan još jedne stvari: Što ste vi takvi Crnogorci osioniji i više pritiskate druge Crnogorce to će nam se svima jače vratiti zajedno. To se zove bumerang zemljače. Zbog ovih Crnogoraca koje prozivaš i na koje si udario a da nemaš ništa lično da im zamjeriš (jer niko od njih nije bio živ 1918.) postao sam ponosniji što sam Crnogorac.
      I zapamti sve i da vi Crnogorci na papiru istjerate vašu pravdu protiv nas Crnogoraca ovo što se sad dešava u Crnoj Gori ostaće stotinama godina urezano u krvi i to će biti istorija koju će učiti i tvoji i moji unuci Bože zdravlja i sreće. Tada neće biti ni mene ni tebe, ni vladara ovog, ni vladara onog, ali biće upisano da je prvi put od kako postoji Crna Gora na ulicama svakog grada bilo mnogo mirnih, slobodnih i ponosnih Crnogoraca koji su branili sebe od sebe i koji su počeli da stvaraju jednu novu Crnu Goru. Ako nas na silu zaustavite, vi gubite više nego mi, a to će vrijeme pokazati.
      Ljubi te brat Crnogorac.

      28
    2. Slavko, moji preci, pradede ostavise kosti i ne predadose se Austrougarinu. Pod trobojkom su to radili. Da se oni predadose, ko Kralj Nikola, ti bi sad u Italiji ili Hrvatskoj zivela. Rode moj nezahvalni.

      10
    3. укидањем ЦГ војске јан 1916, Влада ЦГ је угасила ЦГ – зато се ратови и воде

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *