Похвала једне лудости

Пише: Бећир Вуковић

Не желим да се сасвим без везе опростим од политичке каријере предсједника државе. Али, шта је ту је. Знам, то слово припада црногорским писцима, али прегорели су за њим, па сад фали инспирације у батерије.

Ко је он.

Али, прво да видимо какав одговор баш он нуди себи. Дјелује збуњујуће али не шкоди. Немојте мислити да питање није тачно, и на мјесту. Нећемо сасвим бити задовољни причом о предсједнику све док нам он не каже – ко је он. Кад бих водио процес (или кад их писао процес), тако бих почео.

Предсједник се понаша као да је изум времена, зато на питање ко је он, и инсистирамо да он и одговори. Да ли би вријеме „текло“ без њега. Можда је зато и одлучио да не подлијеже икаквој провјери. Само особа која је на власти више од половине живота, жели да искључи сваку критику – укључујући и смјену. Нека други провјере да ли гријешим: са 26 година дошао је на власт – послије 30 година одлази са власти. Послије пада Берлинског зида, срамота је да Европа биљежи овакав случај.

Ко је год, и на било који начин (вољно или невољно), учествовао у овој срамоти, да се стиди до последњег даха.

Ко је он.
Зато он и мисли да је народ све луда до луде.

Изгледа, више је неупотребљив метод да је држава угрожена. Јесте, али од кога. Народ најбоље зна. Нарочито сиротиња по трулим баракама, које, мало, мало, и сагоре до темеља. Сиротиња није имала другог избора, морала је гласати једино предсједника у свим варијантама, па што је онда предсједник не посјети. Што не посјети гомиле мокре гарежи.

Али, такве вијести о спаљеним баракама тужне комунистичке и посткомунистичке радничке класе, не допиру до предсједника. Он је час у улози предсједника државе, час у улози предсједника партије. Јесте, потешкоће чини (не)разликовање функција које носи иста особа. Не може се рећи да та догма не функционише 30 година. Откако се таласају литије и тробојке – он је само, у улози предсједника партије. И бесомучно обилази општинске одборе, и броји колико чланова партије иде на литије.

У пријестоници, омладини је дијелио партијске књижице. Слика – кад вођа омладини дијели партијске књижице – не може да омане, и будите сигурни да је процес краја узео маха. Мислим да сам пружио колики толики допринос и вашој прогнози.

Времешни будистички свици преносе да садашњост не постоји будући да је нухватљива, али такво схватање времена тешко је примијенити на наше временске прилике пошто живимо у садашњости пуних 30 година. Овдје је и теорија релативности релативно релативна. Чуди, како се овај наш симплификатор не појављује и у временској прогози на кају другог ТВ ЦГ Дневника.

У једном тренутку диктатор је помислио како њему припада да се мијеша и у духовне процесе. Не знам сличан примјер, али да то оставимо доконим историчарима. И тако од њих слабе вајде. Чим се промијени власт, и они подлегну емоцији, а пјесници – тркимице се заљубе у слободу мимо свијета. Само се пјесници заљубе у слободу и жену које не познају. И, опет, крене по злу.

„Размотримо једну вјечност која је сиромашнија од свијета“, каже Борхес. У том смислу размотрити и вјечну Црну Гору. Ово би боље од овога аутора морали да разумију црногорски пјесници, борхесовци, и напишу оду вођи.

П. С.

Уз стихове вођи доставити и жиро рачун.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: