Румијска црква је претеча ововременог страдања Цркве у Црној Гори

У Румијској цркви Литургија се служи сваког мјесеца. Увијек је то суботом. У фебруару, Литургија је одслужена 8.

Познато је да је румијско ходочашће истински подвиг. Да би у њему учествовао, потребно је не само да је човјек физички спреман него, првенствено, мора бити духом снажан. У децембру, у Литургији у Румијској цркви учествовало је 5 људи, у јануару 40, а у фебруару – 68. Дух божанствених црногорских литија пренио се и на Румију!

Овога пута било је теже испети се на Румију него иначе, због снијега. Снијега је било више до превоја гдје се простире Долац од Румије, који многи, погрешно, зову Мала Румија (Мала Румија је врх са сјеверне стране главној румијског врха на којем је црква, супротне стране од Доца од Румије). Већ од превоја до цркве, и око ње, било је знатно мање снијега, иако је надморска висина већа. Разнио га је вјетар који је дувао претходних дана.

Сјеверни вјетар, хладан и јак, дувао је и читаву ноћ уочи овог румијској ходочашћа. Како је осванула субота, вјетар је утихнуо. Бог је румијским ходочасницима отворио лијепо вријеме, као што га читаву зиму отвара литијама у Црној Гори, свједочећи и тако своје присуство у народу који му ревносно исказује вјерност.

На путу до манастира Светог Сергија Радоњешког у Вељим Микулићима било је леда. Да би стигли до манастира, одакле се полази пјешке ка врху Румије, ходочасници у колони од 14 аутомобила морали су да сипају со на лед.

На Литургију у Румијској цркви овога пута дошли су, поред Барана, и ходочасници из Никшића, Спужа, Подгорице, Зете, Сутомора и Улциња. Дошла су и дјеца.
Литургију су служили барски парох протојереј Јован Пламенац и зетски парох свештеник Блажо Петровић, који је довео 17 Зећана.

У литургијској бесједи, протојереј Јован Пламенац је казао:

„У име Оца и Сина и Светога Дуга, Бога љубави, јединотројичног Бога којем је и ова црква у којој данас служимо Литургију посвећена. Јединотројични Бог нас је и овога пута сабрао у Румијској цркви, сабрао нас је као што је на врх Румије много вјекова сабирао наше претке који су са вјером, и са надом, и са љубављу која је била одговор на Божију љубав, долазили овдје и доносили по камен, сљедујући предању да ће онда када се ту накупи довољно камења црква да долети. Црква је на врх Румије долетјела баш у ово наше вријеме.

Ова црква у којој јесмо долетјела је као оваплоћење труда, вјере и наде наших предака. Она је претеча предивном храму Светог Јована Владимира у Бару. Она претходи и градњи и исламске и римокатоличке богомоље у Бару.

Али ова црква је и претеча ововременог страдања Христове Цркве у Црној Гори. Само што је обновљена, у Скупштини Црне Горе и већини црногорских медија настао је сургум на њу. Оптужена је, без права на одбрану, да је пореметила барски међувјерски склад, да је унијела раздор међу три вјере. То је гнусна лаж. Црква Свете Тројице је, у ствари, испуњење завјета наших предака који су вјековима у чувеној Румијској литији на Тројчиндан излазили на врх Румије, православној литији као што су и ове данас широм Црне Горе, која је спецефична по томе што пред њом Андровићи носе крст светог Јована Владимира.

У њој су учествовали првобитно само православци, па након што је један њихов дио под утицајем и присилом иновјерних окупатора ових крајева промијенио вјеру, поштујући завјет својих православних предака, у Румијској литији наставили су да учествују и римокатолици и муслимани. Румијска црква је, у ствари, круна чувеног барског суживота три вјере, традиционално доброг односа барских православаца, римокатолика и муслимана.

Ти исти људи који већ петнаест година, упорно је обасипајући лажима, траже да се завјетна Румијска црква уклони, донијели су богоборни Закон који је замишљен као испуњење њиховог плана коначног обрачуна са Православном црквом у Црној Гори, врхунац њиховог неопаганског богоборства.

Вјера, која је у Црној Гори била запретена и пројављивала се ту и тамо, сада је букнула и посвједочила ону причу Руса који овдје или живе или само долазе на одмор да је Бог када је дијелио земљу народима подручје данашње Црне Горе оставио за себе. И Бог пред нашим очима походи народ свој. Кроз народ Црне Горе пројавила се Божија љубав, иста она љубав која је кроз љубав наших предака оваплотила Румијску цркву.“.

Снијега је било и у самој цркви. Силан вјетар га је удувао кроз камење испод цркве и између дасака њеног пода.

Вратити се било је теже него се испети. Ходочасници су се пели до Румијске цркве „два корака напријед, један назад“, а сашли су клизајући се и падајући по снијегу. По повратку у манастир Светог Сергија Радоњешког, монахиње су их дочекале укусним и обилним топлим ручком.

Прочитајте још:

Никад више „патриотски скуп“ на Цетињу: Полиција забранила окупљање „комита“ у режији ЦКМ-а

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: