Страх Америке од савеза Русије и Кине

У последње вријеме чују се гласови стручњака за које се претпоставља да су добро информисани а у којима се осјећа мјешавина чуђења, забринутости и збуњености. Али текст Дејида А. Енделмана Русија и Кина нови најбољи другари? (Russia and China new best chums?) отвара сасвим нову перспективу. Дејвид Енделман је човјек коме геополитика није страна према многим критеријумима. Члан је USA Today oдбора, главни уредник World Policy Journal и аутор књиге о последицама Версајског мира.

У поменутом тексту Енделман указује на опасност од јачања веза између Русије и Кине. Он говори о опасностима за будућност САД, која може својим небалансираним потезима у Украјини гурнути Русију у савезништво са Кином. Таква теза је, најблаже речено, запањујућа.

Информације о сарадњи Русије и Кине већ су годинама приступачне. Сарадња између двије земље је у последњих петнаест година прошла кроз многе фазе и аналитичари могу без потешкоћа доћи до закључка да је ниво повјерења и стратешке сарадње између Русије и Кине достигао врло висок степен. Наравно, није у нарави источног менталитета да све оглашава на велика звона, док суздржаност, па и доза нетранспарентности, не дозвољавају пун увид у статус тих односа.

Ипак, неки обриси сарадње су потпуно јасни. На примјер, Шангајска организација за сарадњу (ШОС) не крије свој циљ: успостављање новог праведнијег свјетског поретка. А кључ тог свјетског поретка је у изградњи међусобног повјерења међу државама које виде безбједност као недељиву. Нема безбједности све док постоје ексклузивне групе земаља које за себе захтијевају потпуну безбједност, док други немају право ни на елементарну самоодбрану од агресије, тероризма, сецесионизма, и у којима се подрива социјални мир а власт бирају страни представници. ШОС већ годинама унапређује своје односе у економској, културној и безбедносној сфери. И већ годинама велики број земаља има статус посматрача како би се постепено развило критично стратешко узајамно повјерење.

Чему онда толика доза узнемирености да ће „санкције САД и Западне Европе против руског предсједника Владимира Путина и његових кругова, без обзира колико оправдане, довести у опасност и поткопати више од пола вијека рада свих америчких предсједника на трајној подјели и грађењу неповјерења између Кине и Русије“? Такве изјаве, базиране на облигаторним формулама изражавања, данас неопходне у западним јавним комуникацијама, саме по себи откривају стање геополитике САД. У тој реченици присутне су три формуле. Прва је дефиниција савезника – САД и Западне Европе. Источна Европа, иако већ одавно у ЕУ и НАТО, још се не помиње у таквим формулама. Источна Европа се помиње само у формули о „опасности од Русије“. Друга формула је базирана на трајности успјешне америчке политике подстицања неповјерења између Русије и Кине. И трећа формула је облигаторна персонификација Русије да би се лику Владимира Путина и „његових кругова“ приписала кривица за све што САД прокламује као кривицу.

Према овим формулама, нема мјеста чак ни за претпоставку да се Русија и Кина добро разумеју и да им је стратешка оријентација заједничка. С обзиром на облигаторну формулу, у којој су САД једини активни покретач историје, дневна политика и тактика, контрадикције текућих односа, па чак и најситнији детаљи издвајају се из контекста и постају доказ да је америчка политика успјешна. Формула види тактику, док одбија да види стратегију. Како је то могуће? Да ли је то производ америчког убјеђења да имају моћ стварања реалности и да се стварност обликује и савија под том моћи? Или је посреди нешто друго?

Аутор нам даје увид у комплексност свијета Империје, у коме Империја никад не греши. Зато се са дозом невјерице примају изјаве европских државника и функционера да ће се промијенити „калкулација“ између Москве и Пекинга. То откриће да би се могла ујединити Евроазијска земљана маса – где је једна земља богата у ресурсима, док је друга финансијски и индустријски гигант и најмногољуднија земља на свијету –по аутору, је опасност, и оставило би трајне последице по Запад у војној и економској сфери. Примјера ради, француски Монд је објавио врло „забрињавајућу“ географску карту која указује на дубоке везе између сваке европске земље и Русије. Монд одбацује Обамину фразу да је Русија само једна „регионална сила“, већ је „кум“ других регионалних сила, тако да многе европске земље зависе од руског гаса, од стоодстотне до „само“ 40-одстотне зависности у Њемачкој.

Одједном, на запрепашћење свих, све се може мијењати. У мају Путин одлази у државну посјету Кини. Агенда укључује и 30-годишњи уговор о испоруци гаса Кини, што би представљало око 38 милијарди кубних метара гаса годишње, почевши од 2018. Тај уговор сасвим сигурно неће бити у доларима. Русија, зарађујући кинеске јуане, није ограничена на куповину кинеских производа. Наиме, Русија већ има своје компаније регистроване у Кини и може трошити јуане користећи уговоре између Кине, Јапана, Јужне Кореје и многих других земаља које имају уговор са Кином о трговини у сопственим валутама.

Енделман се, са дозом збуњености, „брине“ да може имати велике последице ако Русија намјерава да се извуче из „запетљаних односа са непоузданим европским партнерима“. Русија је један од најважнијих инвеститора у Европи, док САД и Европа инвестирају у Русији. Директне инвестиције страних компанија у Русији су само у 2013. години достигле рекордних 94 милијарде долара. Русија је једна од најважнијих дестинација за европски извоз. Њемачки конгломерат Сименс је усред уговора од 2,5 милијарде евра за модернизацију руских локомотива. Трговина између Русије и ЕУ је у 2013. години износила више од 400 милијарди долара, што је само мало мање од трговине између Кине и САД.

Међутим, из перспективе САД, Русија и Кина су још увијек под утицајем ере Маоа и Стаљина, и тек сада, када је Русија „избачена“ из Г8, њих двије могу постати вође новог блока – ШОС. Из перспективе оних који прате руско-кинеске стратешке односе, такво резоновање је зачуђујуће. Као да се цијела Евроазија одједном пробудила када је Русија „избачена“ из Г8.

Такође, онима који су тек сада постали свјесни импликација руско-кинеског стратешког савеза измиче и чињеница да се Русија врло систематски спрема за нови поредак. Јасни потези – привидно као одговор на сваку нову претњу санкцијама – представљају смишљен план. Позорница је спремљена за нове кораке у том правцу. Тако je Русија, када су Visa и MasterCard поништиле платне картiце издате u неким руским банкама, објавила оснивање свог платног система. Такав корак се не објављује ако већ није у фази примјене.

И, док је Обама покушао да убеди Европу у свој програм даље изолације Русије, тек тада је наводно постало очигледно да се Европа боји да ће тиме изоловати себе, док ће Русија пронаћи нова тржишта и нове изворе инвестиција. Дејвид Енделман закључује да САД морају да обрате пажњу на европску забринутост да ће Русија коначно окренути леђа Западу и приглити своје нове могућности на Истоку. И да би такво помјерање имало дубоке последице по Европу и САД.

Да се вратимо на почетак текста и облигаторне формуле изражавања, које данас морају поштовати сви аутори на Западу ако имају амбиција да имају глас и утицај у свијету медија и политике. Шта нам у том свијетлу заиста каже Дејвид Енделман? Каже нам како је формула коју сви аналитичари морају да прихвате да „ограниченост данашње руско-кинеске сарадње, јер је то била успјешна политика пола вијека свих америчких предсједника“, сада зависи од даљих акција хегемона. И само акт Америке у овој кризи то може промијенити. Према томе, Америка мора да пронађе праву равнотежу између агресивног постављања према „регионалној сили“ Русији, коју треба „казнити“, и потребе да се не би случајно и ненамјерно створила алијанса штетна по интересе Запада. Само политика Америке може да мијења стање геополитике ривала попут Русије и Кине или било каквих односа на кугли земаљској.

Када се аналитичари добровољно подвргавају формулама у оквиру којих ће вршити своје „анализе“, постиже се стање потпуне затворености система за било какве чињенице које се не уклапају у формулу. Али формуле се морају прилагођавати стварности иако хегемон не може никада признати да се ствари могу промијенити изван сфере воље. Тако се и овдје наговјештава могућа промјена формуле – или барем пробни балон промјене. Овако се може интерпретирати Енделманово схватање промјена у оквиру постојеће формуле – дајући тој формули истовремено вјечност али и тактичку редефиницију. Да би се спречиле негативне последице по Европу, као и да би се спријечило „ненамјерно“ гурање Русије и Кине у загрљај велики хегемон мора да балансира те контрадикторне интересе. То не зависи од намјера Русије и Кине, већ само од одлуке Америке. Тако да се могу балансирати односи са Европом, а да се истовремено смањи притисак на Русију да би остала привржена Европи. Међутим, то је пробни балон Обамине администрације, балон кога ће окорели неоконзервативци лако пробушити.

Тврдокорни неоконзервативци, која доминирају у двопартијском систему, неће олако пропустити прилику да наставе медијску кампању понижавања Путина, чак и ако попусте у неким суштинским питањима у Украјини. Кампања против Путина има далекосежне циљеве. Основни је да се Путин претвори у личност са којом западни функционери неће комуницирати. Ангела Меркел се не придржава тог наметнутог поретка, и све јаче се чују гласови у Њемачкој који одбијају изолацију Русије. Москва, с друге стране, неће моћи да прихвати улогу Њемачке као неке врсте педагога посрнуле Русије. Другим ријечима, Њемачка ће морати да понуди пуно више у односу са Русијом од своје воље да одржи од Америке одобрен формално прихватљив ниво комуникација са Русијом. Зато ће се и будући односи Кине и Русије посматрати кроз спознају да свијет постоји изван званичних формула Вашингтона.

Какви ће сигнали бити послати после Путинове посјете Кини у мају? Кина је већ отпочела своју кампању посјетом Европи, коју је отворено позвала да се економски придружи Кини. То је порука Европи да се прејако не везује за америчку понуду трансатлантског савезништва. Порука је била директна: Кина је предочила Европи какву би моћ имала у Савјету безбједности УН. Односно, Европа и Кина имају три гласа у Савјету безбједности – већину. Таква порука – да Европа одбаци своју трајну повезаност са САД – је без преседана. Али је базирана на стварној моћи: кинеске инвестиције Европи су неопходне за покретање умртвљених економија. Русија, са своје стране, шаље суптилну поруку Њемачкој да није незамењива. Наиме, Русија и Јапан јачају енергетске односе кроз планове за учешће Јапана у новим арктичким истраживањима. Јапан је исто тако заинтересован за коришћење руског Сјеверног пролаза за вријеме пловидбене сезоне, скраћујући транспорт за Европу за више од недељу дана. А, истовремено, као и планирани копнени превоз између Далеког Истока и Европе – инфраструктура новог правца у превозу контејнера преко Евроазије указује на потенцијално већу улогу јапанске технологије, машинске индустрије и пловидбених капацитета.

Да ли ће Русија и Кина наставити са двосмислени порукама јачања односа у свим сферама економије и политике, али са дефинитивним нагласком на неблоковски карактер својих односа, или ће се тон промијенити у правцу новог свјетског поретка? И један и други приступ имају своје вредности. Први приступ – нетранспарентност односа – појачава потребу Запада да задовољи и Кину и Русију са циљем да их спречава да „журе“ у загрљај. Наговештај нових смјерница односа ће утицати на свјетски поредак у позитивном правцу јер ће дозволити мањим земљама да јасније поставе своје стратешко опредељење. Али ће исто тако дозволити хегемону да се не осјећа угроженим и дати му времена за реформу хегемонистицког погледа на свијет. Независно од воље хегомона, база хегемоније се измјешта као пјесак под тихим таласима. Ову хармоничну пожељну слику постепене промјене у глобалним односима може потрести финансијска криза. Јер, све од 2008. до данас, само се санирају последице, а не дирају узроци. Бег од трговине доларима је само један од симптома забринутости за глобални финансијски систем.

Али и за то постоји већ давно формулисани одговор у свим западним институцијама и медијима – све је под контролом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: