Ко је Саво Вулетић који је погубљен без суђења 1945. са митрополитом Јоаникијем Липовцем
1 min read
Саво Вулетић
Пише: Јован Маркуш
Саво Вулетић (Голубовци, 21. јануар 1871 — Аранђеловац, 18. јун 1945) био је црногорски правник, политичар, публициста и књижевник.
Завршио је учитељску школу, коју је похађао у Београду и Аранђеловцу, као један од најбољих ђака у историји ових установа. Учинио је много за развој школства, али и парламентарног и уопште јавног живота у Црној Гори.
Био је предсједник Цетињске варошке општине, посланик Зетске капетаније у свим сазивима Црногорске народне скупштине, од њеног оснивања 1906. до 1914. године, предсједник Обласног суда на Цетињу, члан Привредног савјета Црне Горе.
Као кандидат Црногорске федералистичке странке, на изборима фебруара 1925. године изабран је за посланика у парламент нове југословенске државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца за период од 1925. до 1928. године.
Као познати правник бавио се касније адвокатским пословима, али и те како и књижевним и публицистичким радом. Аутор је запажених збирки приповједака Просте душе и Наши људи.
Саво Вулетић је носилац медаље „Освећено Косово“ из 1912. године, Спомена „Крст 1913“ Петра Карађорђевића, Даниловог ордена за независност Црне Горе, медаље за ревност 1895. и медаље споменице поводом педесете годишњице владавине Николе Првог.
Новембра 1944. године одступа према Словенији са црногорским четницима предвођеним Павлом Ђуришићем, преживљава пакао Лијевча поља и бива заробљен у Цељу у Словенији заједно са митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем Липовцем. Бива спроведен у Београд, потом у Аранђеловац, гдје је и стријељан јуна мјесеца 1945.
Био је ожењен Јеленом, кћерком Миша Поповића, маршала двора на Цетињу, није имао порода.
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Vječnaja pamjat !
Bravu, ne vrijedi sendvica vrijedjanje velikih crnogoraca kao sto je bio Savo Vuletic.
dome josjo…zasto je bjezao savo vuletic i joanikije lipovac sa pavlom djurisicem…pravi nikad ne bjezi dome josjo….ali s kim si onakav si… dome josjo….
Пошли су што даље од таквих као што си ти „ruza veljova“ и од ваших комунистичких затвора у Нишу, Идризову, Лепоглави, Старој Градишци, Пожаревцу, Сремској Митровици, Голом отоку, Котору, Никшићу и Приштини у којима сте посебно уживали да се иживљавате на затвореним свештеницима подвргавајући их посебном режиму шиканирања и унижавања. Где сте сваког свештеника на суво бријали као што су и у последњем рату 90-тих у хрватско-муслиманским логорима православнимСрбима чинили.
Кренули су што даље од вас „ruza veljova“ јер су знали шта их чека од оних који су заборавили хришћански пут и његове свете прописе. Знали су шта их чека од вас који сте изгубили своју душу продавши је ђаволу, а своје срце испунили мржњом према ближњима јер сте из срца избили Бога и постали духовни сиромаси и богаљи”… Причао ми је мој деда Светислав Ракиџић како сте ,стављајући невине мученике у мрачне ћелије, уживали и ликовали речима: „Моли се Богу да ти помогне. Ја сам ти Бог,” или „Како то, да је тај твој Бог тако немоћан? Допустио је, да те ухапсимо и држимо овде! Зар не видиш да смо ми јачи од Бога кога ти исповедаш. Ми се не молимо Богу, па смо слободни.“ ЕТО, ОД ТАКВИХ КАО ШТО ЈЕ „ruza veljova“ СУ ПОШЛИ НА ПУТ БЕЗ ПОВРАТКА али оста стих:
„Због верности Богу и Божијој правди
пострадасте телом, земља се растужи;
Ал, спасосте душе, небо се весели.
А преци се ваши распеваше Небом,
На капији Раја сретоше вас с песмом:
Имена су ваша у књизи Вечности,
Улазите у Рај, децо бесмртности!
Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас:
Новомученици Србски, молите се за нас!“
Zato da nebi od tvojih dozivio sudbinu kao onih sto nisu bjezali a zavrsili u Kolasinu ns pasijem groblju u Kolasinu. Vi ste ubili i srbina Zrna Krstova Popovica pa ga sad slavite. To movu samo mostrumi ka sto si ti i tvoji.