Лако је у добру бити добар, у невољи је Србија вазда поносито носила свој крст (љубав у доба Короне)

Пише: Михаило Меденица

Наредни дани ће нас умногоме одредити као људе…

Нисам дефетиста и не верујем ни у какав сценарио “судњега дана”, но страхујем да ће ова поган од вируса више муке учинити нашим душама неголи телу.

Не зато што смо лоши, напротив, ово је добра земља- добрих људи, већ што страх сам по себи изгони оно најгоре из човека и изопачи га до граница звери.

То не смемо дозволити себи ни по коју цену јер пошаст ће проћи али шта ће од човека у људима остати за њом..?

Вазда смо у муци били најбољи- будимо и сада!

Кад год говоримо о слави предака сетимо се да су најславнији дани управо били дани страдања и патње, јер где су се други уздизали у зверима овај дивни народ их је надвисивао у људскости!

Лако је у добру бити добар, у невољи је Србија вазда поносито носила свој крст…

Рекох, није питање шта ће болест учинти нама, но шта ћемо ми учинити њој, јер где се кости преломе ту и зацеле, али где душа пукне – понор остаје довека! Бездан пусти…

Дакле, нећемо сачувати себе не сачувамо ли оне око нас!

Чему и да сачувамо себе у супротном?

Живот ће се, Богу хвала, наставити, но какав је то живот ако вреди тек онолико колико смо у јаду спремни да се отимамо за њега?!

Болест не бира али човек бира, и лек је вазда у томе колико ће душе остати здраво, а ако нам чега није мањкало никада- душе није и не штедимо је, што је мање трошимо мање ћемо је и имати.

Разумно је страховати, но не смемо дозволити да страх превлада- живот ће победити онолико колико не дамо да се преметне у његово наличје!

Веле, утешно је што највише страдају стари и болесни, а уколико је то утеха- оста човек вечно неутешан за човеком у себи!

Потомци смо тих сарих и болесних, све да им ни име не знамо.

Зависиће од нас- не дозволимо, никако себи не дозволимо да залудо дозивају у помоћ!

Не кажем: “Јуриш у пошаст”, већ нема предаје и повлачења с фронта- ово је још само један Кајмакчалан који ћемо славно освојити уколико не заборавимо да смо деца његових врхова!

Не складиштимо за своју децу да за туђу не буде, јер нема туђе деце, сваки је анђео једнако наш!

Не зазиримо једни од других- ваља нам се и сутра погледати у очи, а ако се у “огледалимо душе” душа не позна јалово смо себе сачували!

Рекох и поновићу- не верујем у сценарио судњега дана, барем не што се пошасти тиче, јер није болест оно што убија већ где руку невољника нема ко да прихвати.

И није тачно да смо препуштени сами себи- Господ је уз нас све и да га се по сто пута одрекнемо, а где је Господа ту је и човека, где је човека ту нема муке која проћи неће!

Где смо у свим српским земљама саборно стали у одбрану светиња сад нам ваља још непоколебљивије стајати на бедему јер бранимо највећу светињу- ЧОВЕКА!

Ближњега свог и оног у себи!

Држи се Србијо моја вољена – лажу те да си на коленима, на распећу си, а ту си вазда била славна и велика!

Ништа неће уставити живот уколико му ми стопама звери не направимо забране…

П. С. Имам апсолутно поверења у оне дивне посвећенике и борце- здравствене раднике (беле мантиле а не беле оковратнике), мученике који ће изгарати због нас, па нам ваља једнако изгарати због њих и наћи им се колико год можемо!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: