Зачетници и настављачи пројекта црногорског усташтва

Пише: Немања З. Стефановић

Када је давне 1998. године Растислав В. Петровић објавио књигу Crnogorske ustaše посвећену историји зеленаштва у Црној Гори, са посебним оствртом на Секулу Дрљевића и Савића Марковића званог Штедимлија, мало ко је схватио разлоге зашто је аутор баш тако насловио студију. Данас се увјеравамо да је био дубоко у праву.

Дрљевић је до 1914. године у скупштини Краљевине Црне Горе био најрјечитији заговорник уједињења тадашње двије српске државе. Изгледа да му сујета није била задовољена (кажу да је очекивао министарску фотељу у првој влади јужнословенског краљевства), доселио је у Земун и тамо отворио адвокатску канцеларију.

Савића Марковића финансијски је тридесетих година 20. вијека помагао један српски владика у штампању његових књижевних дјела. И он је добар дио свог живота провео у Земуну. У том граду провео је и извјесно вријеме за постојања Независне Државе Хрватске када је уређивао усташке новине „Graničar“ и „Glas pravolsavlja“.

Дрљевић и Марковић нашли су се почетком маја 1941. године у Загребу код усташа. Први је ускоро отишао код Италијана на Цетиње, а други је остао да припреми извјесну организацију која би радила на стварању Неовисне Црне Горе.

Марковић је 8. маја 1941. године, у име некаквог Црногорског националног комитета, писао Младену Лорковићу, државном равнатељу Министарства вањских послова Независне Државе Хрватске и понизно молио усташе за помоћ. Читањем садржаја лако се уочава гомила лажних чињеница преузетих из усташке пропаганде уз обилато величање Анте Павелића и његовог покрета. „У нади да ће пријатељство и муђусобна сурадња у сваком погледу између Независне Државе Хрватске и Независне Црне Горе у будућности бити вјечно и искрено ми тражимо и очекујемо, да наша домовина буде независна и слободна, да би могла у новом еуропском поретку играти улогу која јој припада по заслугама у прошлости и по патwама и жртвама, које је поднијела за своју слободу и самосталност“ писао је Марковић и наставио: „Све сам то поменуо, да бих нагласио како нас је исти непријатељ, у овом случају Србија, својим насиљима и преварама учинио природним савезницима премда смо ми то могли бити и из других многобројних разлога.“

Када наставите читање писма из 1941. године запажају се неколике асоцијације са данашњим временима, нарочито код оних који Црну Гору воде у сасвим другачијем правцу од оног који жели већина становника Црне Горе.

На крају постављам само једно питање: Има ли у данашњој политици црногорских власти усташлука чије су темеље поставили Дрљевић и Марковић Штедимлија? Уосталом, да само разјаснимо ауторство данашње химне и паралеле заставе Црне Горе и заставе која је обнародавана 12. јула 1941. године на Цетињу!

(Када је Секуле Дрљевић усташама у Старој Градишки априла 1945. године издао војводу Павла Ђуришића и бројне његове официре, био је убијеђен да је обезглавио Српство. Казна га је убрзо стигла у Аустрији када су га пронашли Ђуришићеви саборци.

Као Загрепчанин, и црвени Хрват, Савић Марковић Штедимлија је био главни заговорник рушења капеле на Ловћену и то јавно исказивао из обзира према милости коју му је даривао Мирослав Крлежа.)

Архивски документ:

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: