Док чекамо њега

Пише: Емило Лабудовић

Још није стигао, хоће ли не зна се, а они који су задужени за процјену тврде да само што није. Да је више него извјестан казују прилике у окружењу гдје су много богатији и много спремнији поклекли пред кугом овога вијека. А док га чекамо, не сједи се скрштених руку. Додуше, како ко.

Одговорни засиједају, савјетују, наређују, забрањују, а нама неодговорнима се савјетује и наређује да скрстимо руке и „останемо дома“. Ствар је, ипак, озбиљна и далеко је од комотног и лакомисленог понашања. Јесте да смо познати по томе да не трпимо да будемо изузетак и заобиђени (сјетимо се само никшићког графита за вријеме НАТО агресије „бомбардујте и нас, нијесмо губави“), али би овој ситуацији и у Никшићу више одговарала она Христова „Оче мој, ако је могуће нека ме ова чаша мимоиђе“!

Али, „не пада снијег (а ваљало би да падне) да помори свијет већ да свака звјерка остави свој траг“ па ни ова, једва под микроскопом видљива живуљка неће поморити човјечанство. Чињеница је да ће број жртава и материјални губици бити огромни, да ће свјетска економија поново ући у рецесију, да ће трговина и туризам нарочито доживјети бродолом али… преживјеће се.

А вријеме свеколиког карантина по систему „останимо дома“, вријеме редукованих путовања, посла, излазака, одсуство литија (оне су биле „најсумњивије“), изостанак „дојч“ и капућина у Његошевој, прилика је да, кад већ не можемо другима – дођемо себи.

Данас једва да има оних који памте послијератне „тачкице“ и официрске магацине, мало је оних који се сјећају пар – непар система точења горива, прориједили су се они који се сјећају несташица кафе, брашна и дувана, времена санкција… Али, историја има ружну навику да се понавља, и то увијек у горем издању.

А овакве ситуације поново подсјећају и опомињу колико природа умије да буде сурова и колико не признаје човјека за господара. Колико су сав цивилизацијски напредак, сва технолошка чуда, информациона и четврта индустријска револуција тек крхка грана на дрвету живота која очас може да се поломи. Опомињу колико је испразна и однељуђена филозофија потрошачког друштва која преко ноћи од свеколиког богатства и благостања може да се сведе на џаку брашна и флашу уља „освојене“ у стампеду по супермаркетима.

Опомињу и показују колико су погубни ововремена отуђеност и самодовољност, самоизолација  у којој породицу, пријатеље и укупан друштвени живот надомјештају мобилни телефони, Фејсбук и Инстаграм. Тек овакве ситуације нас подсјете и опомену колико смо мали и безначајни у леденом свемиру око нас, колико смо сами у „свијету коме род и не треба“.

Зато би вријеме кад се, силом прилика, враћамо свом природном и добронамјерном окружењу, требало искористити да се поново сусретнемо са породицом. Са дјецом коју виђамо у пролазу и којој топлину блискости и посвећености покушавамо надокнадити хладним новцем. Да чујемо родитеље чији животи полако чиле и копне поред наше ужурбаности и трке са недостижним. Да се, прије свега, сретнемо са самима собом и сагледамо је ли ово што живимо живот о којем смо сањали, гдје смо скренули с пута и изгубили идеале. И да, док мирују литије, завиримо у сопствене душе и видимо има ли у њима мјеста за Бога, за морал, правду и истину.

А како, хвала Богу и недавним кишама, струје има довољно, ово вријеме ће бити права прилика да се вратимо књизи и прочитамо нешто од онога што смо давно планирали а никад нашли времена. Да обришемо прашину са њих (вируса на корицама поуздано нема јер их годинама нико није дотицао) и „заронимо“ у неки љепши и сигурнији свијет од овога напољу. Да дјеци и унучадима прочитате или испричате неку лијепу бајку.

А свјестан да свако има свој избор литературе, онима који су неопредијељени и којима је свеједно шта читају, и посебно сладокусцима, најтоплије препоручујем један од најбољих романа Борислава Пекића, хорор трилер „Беснило“. Ем ћете се добро забавити, ем ће те се увјерити колико су вируси загуљена ствар и тешко заустављиви. У сваком случају, то колико ће ово избивање бити стресно зависи само од нас. Зато, главу горе, телефон из руку а књигу у руке

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: