Маске су пале

Пише: Бећир Вуковић

Сиоран каже – ко није спреман на жртву, не треба да живи.

Ако смо сви корисници смрти, зашто, понекад, не искористимо прилику да будемо и жртве.

У црногорским апотекама нема маски. Иако сам знао да нема маски, свратио сам, и тражио маску. Свратио сам и да видим апотекарку без маске. Да провјерим стиди ли се. Апотекарке нису обичне, надмене продавачице.

Ништа нисам прочитао на том строгом лицу. Велика је умјешност и умјетност успјешно привести крају лаж која лебди између стаклених и бијелих зидова. Не би требало на било који начин провоцирати било коју жртву. Постидео сам се што сам тражио маску. Апотекарка је двострука жртва, и вируса, и газде.

Нигдје као у апотекама не долази до изражаја исцрпљујућа финоћа. Међутим, купац је у свакој ситуацији – ругоба.

Али, мени не треба маска само за вирус, него и за демонстрације. Морам водити рачуна о континуитету каријере. Само ме погледала.

Ни сад не знам да ли је тај поглед био саучеснички. Као што и не знам да ли је оно био тик на лицу, или не. Ако се, у међувремену, не забрани излазак мом годишту, проверићу. Ако, уопште буду радиле апотеке. Пошто у њима ништа нема. Ни маске. Ни рукавице. Ни цираде. А ако су оно тикови, апотекарка би морала да носи маску и кад прође вирус.

Кад прође коронавирус, народи широм свијета, почеће да гоне газде и владе које су за све ово криве. Коlико је социјалних случајева у трулим баракама. Да ли се држава јавила да помогне сиротињи. И моћна Електропривреда ћути у бункеру. Народ памти. Музла се крава музара, и крепала.

Цијелог живота прати ме једна реченица, коју не морам провјеравати: стид ће га надживјети. Огуглао сам да се стидим државе.

Без маске питам министра здравља: зашто нигдје не могу купити маску. Да ли је ово нормално питање. Немам више питања. Само да не испира уста.

Гдје су црногорски милионери да одријеше кесе, и помогну здравству, које нема једну рукавицу у апотекама.

Под условом да преживимо без маски, ова натприродна пошаст помоћи ће нам да се ослободимо стварне пошасти. Ако вирус није експеримент (ако се само природа побунила), и ако претекнемо, устаће и тушта и тма, на општу светску побуну.

Успут, вирус нас је натјерао да се сјетимо шта је породица. Послије литија вратили се тићи полетићи у породично гнијездо. Кад би умјели сваки рукопис читати.

У чему је био проблем. Без маске, премијер је рекао да су двије жене заражене вирусом, хоспитализоване у Клиничком центру. Међутим, начелик медицинске екипе, не трепнувши, рекао је да се жене налазе на кућном лијечењу. Коме – вјеровати. На првом обраћању – маске су пале.

У овом тренутку, смијешни су планови и најумнијих. Годинама нисмо чули толике научнике, писце, филозофе. Колико нестварно дјелује вирус, још нестварније јесте да смо за тили час – ућуткани.

Преко пута, у Техномаксу, продавници електричних уређаја, на неколико екрана – сабласт са титулом црногорског академика. О чему млате црногорске гнусобе послије Другог дневика.

Хиљадама година животињско царство није се пореметило ни за нокат. Црногорски комунистички и полицијски отпад, на бруку, не мијења се ево сто година. И то је сумњиво. Спали смо на то да још бруку експлоатишемо.

Иду дани кад ће здрави бити најсумњивији. Додуше, здраворазумно је вазда било сумњиво. Онај, који је дотакао многе неуспјехе, ових дана има пуно право да се одмара кући, и чита….

Ускоро ћемо живјети у нестварним градовима, без сјенки људи на улицама.

Па, ипак, могу се поставити два питања: да ли је вирус закаснио, или је преуранио..?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: