Ко од куће ради, не боји се глади – Само своје жене

Пише: Горан Шћекић

Од како дође овај вирус, све се окрену наглавачке.
Влада је предузела све мјере заштите од ове опасне заразе.
Забранише окупљања, груписања, не раде кафане, не раде барови.
Рекоше нам да не идемо на посао. Мора се радити од куће.
А ђе од куће, они нису нормални.

Шта да радим од куће, не знам.
А и ђе да знам, кад ништа не знам.
Ја сам и оне обавезе из куће радио на послу, а кад сам био на послу, ја сам био у кафани.
Боље да су рекли да кућне обавезе радимо с посла.

Много сам раније био тужан, кад с посла дођем кући. А они оће да у кући останем и још да радим. Ако и после завршетка пандемије буду тражили да радим од куће ја ћу одмах дати отказ.
Не пада ми на памет да идем на посао, а да не идем на посао. Али кад се мора, мора се, а надам се и да неће дуго трајати. Први дан на посао, мислим од куће, био је тежак док се нисам навикао.

У почетку сам цијели радни дан сједио са женом у дневном боравку. 10 пута смо се посвађали до четри сата поподне.
А онда, следећег дана промјених тактику.
Устанем у 7,00 х, обријем се, одем у дневни боравак, попијем брзо кафу са женом.

Онда устанем и пита ме жена, ђе ћеш ?
– Ојдох на посао, журим, имам пуно посла.
Жена ме испрати.
Одем у спаваћу собу, легнем, и узмем мобилни.
Испричам се са пријатељима с посла и из кафане, заспем и тако радим од куће, и не излазим га до четри поподне.
Онда устанем и пођем кући, из спаваће собе у дневни боравак.
Жена весела, није ме дуго гледала, пољубила ме с врата онако уморног, ставила ручак. Испричасмо се ка људи.
Све се полако вратило у нормалу. Радним данима се некако могло издржати.
Најтеже је било суботом и неђељом. Не ради се ни од куће, напоље не смије, а из дневне собе га нисам излазио, без до купатила.
Енергију ми је једино давала помисао да ћу у понеђељак опет на посао од куће…
„Ко ради, не боји се глади“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: