Недеља
Пише: Емило Лабудовић
Од „једва чекам да недеља дође“, преко „недеља је дан када си отишла“ до „људи се не растају у недељу“… недеља је од свих дана у седмицу била некако посебна и издвојена. Чак се и у календарима обиљежавала црвеним. Можда јој је ту посебност и засебност обезбиједио сам Створитељ који је „шест дана радио и стварао свијет, а онда седми дан одморио“. Додуше, и други дани у седмици имају своје мјесто у редовном животу јер увијек има оних који „једва чекају да им прође уторак“, али недеља је – недеља. Била некад.
Недеља је била дан породице. Дан окупљања и недељног ручка који је по јеловнику могао бити сасвим обичан али је имао посебан мирис и укус и посебну запршку. Дјеца, већ измиљела из породичних гнијезда, недељом су се враћала, доводила своју дјецу, па је било и потијесно и весело.
Недељом „и сватови пролазе поред моје улице“ у подужој колони окићених аута, уз заглушујуће сирене и са свечано упарадираним сватовима. И са обавезним барјаком напријед, некад „нашим“ некад „њиховим“ али уз обавезно махање са тераса и тротоара. Јер, млади су, срећни су, заљубљени су, и, без обзира „који су“, заслужују сву срећу овога свијета.
Недељом се ишло код пријатеља, кумова, родбине… Да се види, поприча, попије кафа, ракија… шта се нађе, а вазда се налазило нешто.
Недељом су срећни и паметни ишли у риболов. Они мање срећни и мање паметни ишли су у кафану, на по једну, која се потом двостручила и тростручила. Могла се одиграти и партија шаха, уз обавезне кибицере који су увијек имали „потез који рјешава партију“.
Недеља је била „време спорта и разоноде“. Било је, додуше, спорта и другим данима, али недеља је била посебна. Ишло се на утакмице, очеви су с поносом водили надледнике мусавих носева али у дресовима, шаловима, заставицама… Ко није, слушао је или комшијин транзистор појачан „до даске“ или касније, заваљен у фотељи, уз о’лађено пиво вриштао и псовао „кретене који се с лоптом не умију саставити“, судију који је гарант потплаћен и појма нема, а најчешће жену која баш у најважнијем моменту мора да стане пред екран.
Недељом се и кад се само љенчарило то радило са посебним шмеком. И бриге су одлагане за „мрски понеде(б)љак, јер ту нирвану ништа није смјело да поремети. Недељом се ишло и у цркву. Ређе, али се ишло јер ваљало се обратити Богу за штошта.
Недеља је, дакле, била – недеља и тиме је било све речено. Била. Ова јуче, она претходна и ко зна још колико наредних уопште нијесу и неће личити на себе. Породице у карантину, нико ни са ким не прича и сви се гледају подозриво. Свадбе укинуте. Пријатељи постали потенцијални непријатељи јер корона не долази сама тако да им „далека кућа“. Кафане замандаљене. Спорт укинут. Риболов такође. Шах може или само дописно или као симултанка са самим собом. У цркву се такође не може. Све у свему, осим на календару, укинута је и недеља.
Да је још жива, Десанка Максимовић би сигурно „затражила помиловање“ и за недељу. Јер, недеља је дан када…. Зато, рукавице на руке, маске на лица, алкохол само споља (под условом да све троје негдје нађете) и (с)трпимо се колико се год мора. Да се што прије врате недеље и са њима живот који нам је ускраћен. Потрајаће, али све пролази па ће и ово.
Једва чекам да недеља дође…!!!
Прочитајте још:
Бабовић: Како вјеровати Влади која се лажима бори против дезинформација?
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: