Неолиберализам и пандемија – Зашто је држава важна?

Пише: Мирослав Самарџић

Није довољно да само лекари и биолози говоре о актуелној пандемији. Потребно је одговорити и на питање зашто је већина развијених држава колабирала у ситуацији када је њихово деловање најпотребније. Разлог је неолиберални концепт друштвеног система.

Криза 2008. није у потупности  дискредитовала хегемони наратив неолибералне глобализације. Кртичари неолиберализма углавном се ослањају на анализе  тржишног фундаментализма коју је развио економски историчар и антрополог Карл Полањи. У најпознатијем делу Велика трансформација из 1944. он је разматрао последице комодификације свих људских делатности.⁽¹⁾ Ширење робно-новчаних односа на све поре друштва довело је до настанка контрапокрета који је заштитио друштво од потпуне комерцијализације. Најпре синдикати, а потом и радничке политичке партије ограничили су и обуздали деструктивно деловање тзв.слободног тржишта. Да тај контрапокрет није настао, тржиште би уништило друштво. Слободно тржиште је утопија, сматрао је он, оно није одувек постојало. У преткапиталстичким друштвима тржиште је било маргинално, није било доминантна форма друштвене организације. Економија је увек уклопљена у друштво, у ранијим формацијама она је била ограничена моралним и обичајним нормама и политичким циљевима.

У једном предавању из 1947. на које је недавно скренуо пажњу Волфганг Штрек, Полањи је предложио како би требало да изгледа светски поредак после рата.⁽²⁾  Први и Други светски рат узроковали су слом система насталог у XИX веку, поражене су универзалистичке идеологије:тржишни фундаментализам, фашизам  иинтернационалистички комунизам.

Полањи је сматрао да је ера доминације либералне слободне тржишне привреде, која је узроковала катастрофе XX века, дефинитивно прошла. Уместо идеје о универзалном друштвупредлагао је регионални систем држава  које коегзистирају једна поред друге

У СССР-у универзалистичка идеологија светске револуције замењена је регионалним концептом социјализма. Победа стаљинизма над троцкизмом значилиа је промену спољне политике од ригидног универзализма који је полагао наде у светску револуцију ка регионалној изолацији. Полањи је сматрао да је ера доминације либералне слободне тржишне привреде, која је узроковала катастрофе XX века, дефинитивно прошла. Уместо идеје о универзалном друштвупредлагао је регионални систем држава  које коегзистирају једна поред друге.

У својим предвиђањима Полањи је погрешио. Од седамдесетих година прошлог  века неолиберални концепт постаје доминантан и даље се жилаво одржава

У својим предвиђањима Полањи је погрешио. Од седамдесетих година прошлог  века неолиберални концепт постаје доминантан и даље се жилаво одржава. Свет је интегрисан у једну производну јединицу, границе су порозне, државе, посебно слабије, изгубиле су могућност да контролишу економске и друштвене токове на својој територији. По старој доктрини о компаративним предностима, свака привреда треба да се специјализује у делатностима у којима је најпродуктивнија, а слободна трговина и светско тржиште омогућују неометан проток роба, услуга и каптала. Кључне локалције овог система су умрежени глобални мегалополиси, одвојени од своје националне околине. Традиционалне суверене националне државе су превазиђене, на њихово место долазе субнационални региони који, по том концепту, представљају,најбољи политички оквир за привредни развој.

Тако сваки од седам милијарди људи може, наводно,  данас да добије све што му треба, по најнижим ценама, али само под условом да се не стављају вештачке баријере на тржишту које ометају његову аутоматску саморегуалцију. Ценовни механизам омогућава економску равнотежу, сагласност понуде и потражње. Полањи је указивао да овакав систем не може да постоји зато што разара друштвену супстанцу. Комерцијализација људског рада и природе доводе до уништења друштва и околине. Привреда треба да буде подређена  друштвеним циљевима, а не производњи профита.

Полањи је посветио посебну пажњу последицама које је ширење тржишта изазвало у некапиталистичким, традиционалним друштвима. То је довело до дезинтеграције културног окружења тих друштава, до смртоносне повреде установа у којимаје отеловљена њихова егзистенцја. Резулатат је био губитак самопоштовања  и моралних норми. У заједницама у којима се широ капитализам долазило је до уништавања друштвених и политичких услова егзистенције. Култура поробљених народа није више нудила никакаве циљеве вредне напора или жртава. Живот у културној празнини  и није живот, истиче Полањи.

Очекивање да ће економске потребе аутоматски испунити ту празнину и учинити да живот изгледа могућ оспоравају антрополошка истраживања. Антрополози су  описивали  припаднике домородачких заједница које су биле разорене увођењем тржишних односа како умиру од глади лежећи поред реке пуне рибе. Маргарет Мид је  закључила да су циљеви ради којих ће појединци радити одређени културом и нису реаговања организма на спољну културно недефинисану ситуацију као што је једноставна несташица хране.

Нагла промена друштвених односа, “шок терапија”, како би рекли неолиберали, поништава  све органске облике егзистенције, разара све неуговорене везе између појединаца, спречава њихово спонтано поновно обликовање као и стварање установа према властитим склоностима

Катастрофа домородачких друштава била је непосредан резултат брзог и радикалног слома основних установа тих животних заједница, сматра Полањи. Нагла промена друштвених односа, “шок терапија”, како би рекли неолиберали, поништава  све органске облике егзистенције, разара све неуговорене везе између појединаца, спречава њихово спонтано поновно обликовање као и стварање установа према властитим склоностима и слободу  да се обликује национални живот према својој вољи.

Филозофкиња Ненси Фрејзер замерала је Полањију да је идеализовао традиционалне заједнице и игнорисао круте хијерархије које у њима постоје. Увођење тражишта, сматра она, довело је, поред негативних последица, и до еманципације од стега традиције.⁽³⁾

Полањи је врло добро знао да контрапокрет против тржишног фундаментализма не мора нужно бити прогресиван. Фашизам је један од контрапокрета. Он настаје зато што је капитализам неспојив са демократијом. Радничка класа успела је својом борбом да искористи политичке институције како би поправила свој социјални положај. Фашизам је одговор буржоазије на тај контрапокрет радничке класе чији је циљ капитализам без демократије.

Да ли је шок терапија примењена у источноевропским државама после пада Берлинског зида, а у Србији после 2000. имала за циљ да доведе до брзе промене система и стварања ефикасније привреде или је циљ био колонијлано подјармљивање тих друштава?

Да ли је шок терапија примењена у источноевропским државама после пада Берлинског зида, а у Србији после 2000. имала за циљ да доведе до брзе промене система и стварања ефикасније привреде или је циљ био колонијлано подјармљивање тих друштава?

Криза 2008. показала је сву ирационалност овог система. Државе су лишене механизама помоћу којих могу да ублажавају ефекте екстерних шокова на своје привреде, финансијска криза ширила се по целом свету брзином протока  дигитланих информација. Ове године једна нова пошаст шири се још убојитије, пандемија изазвана корона вирусом. Да би глобализована економија функционисала  неопходно је омогућити велику покретљивост људи на широком простору, што  погодује и ширењу вируса. Производни системи су испреплетени, кадједна од кључних локација испадне из погона последице се осећају свугде.

Да би глобализована економија функционисала  неопходно је омогућити велику покретљивост људи на широком простору, што  погодује и ширењу вируса. Производни системи су испреплетени, кадједна од кључних локација испадне из погона последице се осећају свугде. Као што немају могућност да сузбијају економске кризе, државе су неспособне и да сузбијају епидемије

Као што немају могућност да сузбијају економске кризе, државе су неспособне и да сузбијају епидемије. Разорени системи јавног здравства које се све више комерцијализују и приватизују  нису припремљни за одбрану друштва од великих епидемија, већ се све више специјализују  за лечење болести богатих људи које доноси добру зараду. У актуелној пандемији за сада најгоре пролазе оне чланице ЕУ које су највише страдале и у економској кризи: Италија и Шпанија. Савремена Кина није прихватила неолибералне догме, није уништила капацитете своје државе, због тога је и била способна да муњевито реагује. Немачка се успешно бори са пандемијом, она је очувала своју државу, али тако што је разарала туђе. У ЕУ она има хегемону позицију и једна је од ретких која од ње извлачи велику корист, на штету нарочито медитеранских земаља.

У актуелној пандемији за сада најгоре пролазе оне чланице ЕУ које су највише страдале и у економској кризи: Италија и Шпанија

Суверенитет не значи само способност неке државе да се супротстави страној агресији. Он значи много више од тога, свака држава мора бити способна да у ситуацији великих катастрофа самостално омогући преживљавање свог становништва. 

Она мора да буде стратешки оријентисана, мора бити способна да одбрани друштво од непредвидивих катастрофа. Не сме се судбина друштва препусти ћудима тржишта.

Отуда све привредне делатности не смеју бити организоване искључиво на тржишним принципима. На националном нивоу треба одржавати у животу све делатности које су неопходне за опсатанак становништва у кризним ситуацијама. Треба основне  лекове самостално производити, без обзира на то што се на светском тршишту могу купити јефтинији. Србија се, по неолибералним препорукама, данас специјализовала за производњу  сетова аутомобилских каблова, а изгубила је индустријске гране чије постојање је неопходно у ситацији у којој се данас налазимо. Недостају чак и заштитне маске чија производња свакако није технолошки компликована.

Није довољно само да ова епидемија прође, морамо се борти против много опасније пандемије коју изазива либерални вирус, како би рекао Самир Амин.⁽⁴⁾. Свет не може бити организован као једна производна јединица и једно друштво. Морају се респектовати културне разлике, признати да у исто време могу постојати раличити друштвени системи. Економије не смеју бити организоване на неолибералним принципима, јер се тако онемогућава опстанак друштава.

Неолиберални одговор на актуелну пандемију је малтузијански. Присталице ове доктрине њу виде као добродошли механизам који ће светски економски систем ослободити од оних људи који више, због својих година, нису продуктивни

Неолиберални одговор на актуелну пандемију је малтузијански. Присталице ове доктрине њу виде као добродошли механизам који ће светски економски систем ослободити од оних људи који више, због својих година, нису продуктивни. Млади су једини у стању да издрже уништавајућу динамику савременог капитализма. Из радног процеса испадају  старији од педесет година. Према неолибералима, они чине сувишно становништво, људски отапд који се не може експлоатисати. Као што слободно тржиште усаглашава понуду и потражњу тако и пандемије ослобађају економије од социјалних баласта који настају због постојања старих и болесних. Полањи је одавно показао да ће такав систем уништити друштва.

Србија се са пандемијом суочила са разореном државом, здравственим системом који је одавно  пред колапсом и друштвом које је декласирано наглом променом. То су резултати неолибералне транзиције. Корона вирус опомиње да је неопходна промена система. Уколико до ње не дође, умираћемо, као домороци, поред реке пуне рибе.

1.Karl Polanji, Velika transformacija, Beograd, 2003

2.Karl Polanyi, Universal Capitalism or Regional Planning?, u knjizi:

Economy and Society: Selected Writings, by Karl Polanyi, Polity, 2018;

Wolfgang Streeck, The International State System after Neoliberalism: Europe between National Democracy and Supranational Centralization, Crisis and Critique 7 (1), 2020, 214-234.

3.Nancy Fraser,A Triple Movement? New left Review,May–June 2013.

4.Miroslav Samardžić, Liberalni virus,http://starisajt.nspm.rs/Prikazi/2006_amin1.htm

Извор: Нова српска политичка мисао

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: