На данашњи дан 1984. године српски писац Бранко Ћопић је извршио самоубиство

На данашњи дан, 26. марта 1984. – самоубиство је извршио српски писац Бранко Ћопић, члан Српске академије наука и уметности, надахнут приповједач, творац занимљивих и упечатљивих ликова и догађаја, који је писао свјежим, сочним и сликовитим језиком. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, а у Народноослободилачком рату је учествовао од 1941. Почео је да пише као ђак учитељске школе и прије Другог свјетског рата је објавио збирке приповједака „Под Грмечом“, „Борци и бјегунци“ и „Планинци“. Његова прозна дјела су прожета лириком, живописним реалистичким сликањем живота на селу, познавањем менталитета и психологије људи завичајног Грмеча и Подгрмечја, ведрином и виталношћу духа. Написао је већи број књига за дјецу: „Бојна лира пионира“, „Пут у ведрину“, приче „У свијету лептирова и медвједа“, „Босоного дјетињство“, збирке пјесама „Огњено рађање домовине“, „Ратниково прољеће“. Посљедњом збирком приповједака „Башта сљезове боје“, за коју је добио Његошеву награду, ведри, чак вјетропирасти Ћопић, како су га многи доживљавали, представио се као писац изузетне мисаоности и стила, али и као разочарани човјек обузет мелахнолијом и суморним слутњама, пишући у уводу књиге о стрепњи од „црних коњаника“ – убица шпанског пјесника Федерика Гарсије Лорке и свог пријатеља из младости – писца Зије Диздаревића. Остала дјела: романи „Пролом“, „Глуви барут“, „Не тугуј, бронзана стражо“, „Осма офанзива“, збирке приповједака „Роса на бајонетима“, „Сурова школа“, „Доживљаји Николетине Бурсаћа“.Омиљени дјечји писац, творац партизанске књижевности који је славио “огњено рађање домовине” у једном тренутку “етикетиран” је као јеретик који је “заглибио у сатиру”, како је рекао Јосип Броз Тито.

Ипак, уочава и појаве које намећу оно чувено питање „јесмо ли се за то борили“. Године 1950. објављује „Јеретичку причу“, у којој описује како се у „приморској вили, грађеној за ненародне Југославије“, одмарају народни прваци. Који, сасвим очигледно, не живе као сав остали југословенски радни народ.

Врло оштра критика стигла је убрзо са страница „Борбе“, гдје се у два наставка појавио непотписан текст „‘Јунаштво’ Бранка Ћопића“. У чланку се оцјењује да је Ћопић подвалио градитељима социјализма и да блати цијели систем, те да су његове сатире у ствари израз буржоазије и њених прирепака који гурају ка анархији. Убрзо се сазнало да су непознати аутори у ствари Моша Пијаде и Милован Ђилас.

Мало затим, на конгресу АФЖ-а, само Јосип Броз Тито анализирао је приповетку:

„Шта је било речено у Ћопићевом чланку? (…) Ја сам га прочитао и у њему видио алузију на наше највише руководство. Он је поменуо министра, па је затим узео помоћника министра, а ја кажем да су наши помоћници министара највећи мученици.
(…)
Он је узео читаво друштво и приказао га, одозго до доље, као негативно, што значи да га треба слистити. Такву сатиру ми нећемо дозволити и оставити је без одговора. Не треба се бојати да ћемо га ми због тога што је он то покушао хапсити.
(…)
Он је јасно казао шта је и ко је, он је заглибио, он је показао да је, свјесно или несвјесно, постао инструмент у рукама реакције, а индиректно и у рукама Информбироа. Такви наши умјетници не могу уживати симпатије нити руководећих људи нити наших народа. (једнодушно одобравање) Не могу, без обзира какве су биле њихове заслуге.“

Наводно је некако прије тог Титовог говора Ћопић, слутећи да прича неће проћи неопажено, писао неком другу Вељку, претпоставља се Влаховићу, да узроке за ту причу не треба тражити у његовом „сељачко-културном анархизму“, него у једноставној и добронамјерној жељи да извргне руглу појаве које му боду очи, а за шта је веровао да ће имати подршку Партије и поштених и разумних људи.

„Пишите романе, њих нико не чита!“

Чаршија препричава како је после хајке на писца због „Јеретичке приче“ чак Иво Андрић савјетовао Ћопићу да умјесто прича почне да пише романе, јер њих нико не чита. Да ли зато, не зна се, али заиста је 50-их година објавио неколико романа. Нису били јеретички, али, за оно вријеме, један свакако није био правоверан. Пишући о српско-српском сукобу у Другом светском рату, Ћопић је прекршио још један табу.

„Глуви барут“ нас води у босанске планине где су српски сељаци усред ратног метежа, збуњени између двије идеологије. Ипак, више се опиру комунистичкој, јер је партизански комесар Шпанац индокртинирани фанатик, за разлику од бившег краљевог официра Милоша Радекића.

Контроверзе око тог дјела трајале су више од три деценије, а касније је одлагано и снимање филма. Редитељу Бати Ченгићу пошло је то за руком тек пред сам крај Федеративне Југославије.

Та идеолошки интонирана прича настала је у периоду, условно речено примирја, између добродушног „Николетине Бурсаћа“ и Ниновом наградом прослављеног романа „Не тугуј, бронзана стражо“. Ипак, медени мјесец кратко је трајао. Да ли због „Глувог барута“ или „неподобног“ интервјуа на гостовању у Совјетском Савезу, тек – Бранко Ћопић искључен је из Партије.

Од критике друштва, ипак, није одустајао. Изговарао ју је и деценију после искључења из Партије, не случајно – 1968. То је и година када је постао редовни члан САНУ, а баш тада је говорио о Браниславу Нушићу, оцјенивши да Нушићеви капетани и министарке и даље живе, не само у књигама.

Поједини књижевни критичари сматрају како су најдисидентскије књиге Бранка Ћопића управо оне које тадашњи режим није препознао као такве.

Идеологија „Јежеве кућице“

У идеолошком кључу неки су читали чак и политички сасвим наивну „Јежеву кућицу“. Прича о Јежурки Јежићу тако је постала политичка алегорија у којој су вук, медвед и дивља свиња схваћени као домаћи издајници, Лија као Стаљин, док је славни ловац, који чува рођени дом, наравно – био Тито.

Иако је критика оспоравала то тумачење, неки су у њему видели разлог прогона „Јежеве кућице“ из школа у Хрватској почетком овог века. Друго образложење било је – неразумљив језик. Ипак, изгнанство је, срећом, после неколико година укинуто.

У родној Босни и Херцеговини Бранко Ћопић већ је, чак и након последњег рата, нешто боље стајао. У једном ентитету је чак добио и лик на новчаници, и то истој оној која је у другом ентитету имала лик Скендера Куленовића.

Ипак, ниједан од двојице писаца више није средство плаћања. Поменута новчаница, због мале вриједности – која је била само пола марке – повучена је из употребе.

У Београду, једна општеприхваћена заблуда, чува успомену на Ћопића. Мост под којим је преспавао прву ноћ у Београду, после Ћопићеве смрти сви су уверени да је Бранков, као иако као и Ћопић, носи име по једном другом књижевнику.

Извор: РТС

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: