Броз је припремио Југославију за распад и крвави грађански рат

Имајући у виду да је Јосип Броз тзв. „Тито“ припремио Југославију за распад и крвави грађански рат. У погледу националном поступио је као крвави дуктатор и великохрватски хегемониста служећи  се заглупљеним и опсењеним тзв. „српским“ комунистима-интернационалистима, као помоћним „великим кадровима“ за остварење извесних Павелићевих планова и намера за прелаз србофобичних непријатељских хрватско-усташких и ханџарско- потурчењачких антијугословенских елемената у партизанске формације у току Другог светског рата. У погледу организације КПЈ створио је себи тзв. „партиски одбор“ без икакве власти и тако „обезбедио себи већу и што трајнију власт, по могућству до краја живота“, како то рече Коста Чавошки.

Сахрањен је 1980. године у Београду-Јосипграду уз велике почасти извесних западно-европских и америчких тзв. „антикомуниста“ и данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“, где му се клањају извесни „српски“ полтрони и идолатристи на срамоту нашег обесправљеног, обезглављеног, осакаћеног, окупираног и пониженог несрећног српског народа.

У овом контексту цитирали бисмо извесне одломке из студентске брошуре која је објављена у току 1971. године под насловом „Покрет студената, професора и књижевника – против једнопартијске диктатуре„, где између осталог, стоји (Страна 6-8):

„Др Михаило Ђурић у дискусији Удружења универзитетских наставника, секција Правног факултета Београда, 18, 19, и 20 марта.

Треба бити начисто с тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу, или, тачније, на њеним развалинама, и то под  маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супростављених, националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи…

Али, ако већ не можемо да се отресемо онога што су нам други натоварили на плећа, ако већ морамо да мислимо и говоримо о националним и државним стварима, ако већ морамо да се национално и државно одређујемо и разграничавамо, онда морамо бити свесни да је српски народ у овом часу од највеће важности питање његовог идентитета и интегритета, дакле питање његовог политичког, његовог државно-правног обједињавања.

Далеко од тога да можемо бити задовољни тиме како ствари стоје у земљи која се налази на последњој раскрсници. Ни садашњи положај српског народа у Југославији није никако добар, а не само овај у коме би се нашао у случају спровођења предложених промена. И то не само због тога што је српски народ данас тако немилосрдно и неправедно оптужен за централизам и унитаризам претходног периода. Као да је централизам у ком погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између  осталог, и зато да би се спречило постављање питања за геноцид који је за време Другог светског рата извршен над српским народом…

Очигледно је да границе садашње СР Србије нису никакве ни националне ни историјске границе српског народа. Уопште узев, границе свих садашњих република у Југославији имају условно значење: оне су више административног него политичког карактера…

Ни за једну републику у Југославији, изузев можда Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготову не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван уже Србије живи око 40% Срба, или готово толико колико Хрвата у Ср Хрватској, односно колико има Слевенаца, Македонаца и Муслимана заједно?…

Као што је познато, изван граница Србије српски народ живи још у четири од пет преосталих република. Али, ни у једној од тих република он не може да живи својски. У СР Хрватској и СР Македонији српски народ нема никаквих посебних уставом загарантованих права на национални живот…

Та права нису дата са, на изглед умесним и безазленим, образложењем да му нису ни потребна, будући да су Срби у Југославији народ, а не  национално мањина, односно народност у смислу терминологије. У СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва, српски народ фактички нема могућности ни да се служи својим ћириличким  писмом, што је само један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада. А у СР Црној Гори српски народ нема право ни на властито национално име, или се бар то право оспорава онима, никако малобројним Црногорцима који се осећају Србима…

У СР Србији живи процентуално мање Албанаца него у СР Македонији, па ипак су Албанци само у СР Србији добили аутономну покрајину у којо су се Срби нашли у подређеном положају према њима…

Још за време Првог светског рата српски народ је недвосмислено показао да му је пре свега стало до заједничког живота с другим јужнословенским народима на које је историјски упућен. Великодушно је одбацио Лондонски пакт који му је нудио могућност стварања Велике Србије, баш као што је после Другог светског рата достојанствено прешао преко страховитог злочина кој је над њим почињен…“

Страна 11-14: „Професор др Стеван Врачар

Немамо срећу да водимо уобичајене, стручне и рутинске разговоре о истинским уставним амандманима, јер смо доведени у ситуацију да овом приликом будемо заокупњени питањима о судбоносној прекретници на којој се југословенска заједница налази, па самим тим и сви њихови делови…

Не треба много политичке мудрости да би се видело да све (ово) води не само слабљењу већ и разбијању југословенске заједнице, а са  тим стављању у питање интегритета и опстанка и целине и њених делова – република, у најбуквалнијем смислу. Отворено заговорништво конфедерализма означава, у ствари, можда први пример у историји једног очигледно ретроградног кретања са извесношћу да данас-сутра добије уставоправно уобличење, а самим тим припреми касније, можда, најтрагичније облике разрешавања неизбежних конфликата. Зар није јасно да шест посебних ‘националних држава’ на тлу Југославије, ‘повезаних’   првенствено латентним и отвореним супротностима и сукобима, може створити само несносну нову ‘заједницу’, гору од сваке друге?...(„Студент“ од 13. априла 1971)…“

Страна 16: „Коста Чавошки

А како се политички компромиси склапају не само јавно, на отвореној политичкој сцени, већ и тајно, далеко од будног ока јавности, у оквиру татворених формалних и неформалних центара друштвене моћи, прави разлози за одређена уставоправна решења исто тако нису познати широј јавности. Било је потребно да се водећи људи из појединих република међусобно оптуже и увреде, па да јавност понешто сазна о тајновитом договарању на Брионима на којем су највиђенији руководиоци одлучивали о судбини наших народа…“

Страна 19-22: „Др Живомир Ђорђевић

У погледу ствари, које се налазе у надлежности савезних органа, ови органи треба да имају средства и моћ да их ефикасно и остваре, а не да зависе од моћи и средстава република и покрајина. На жалост, у предложеним амандманима централни органи немају никаква средства нити моћи да створе надлежност која им је предодређена…

За мене се питање аутономних покрајина не поставља као ствар везана само за Србију и преко Србије за Југославију. Ако се одржи то стање, онда је јасно сваком ко хоће јасно да гледа, да Србија као република није  равноправна са осталим републикама у Југославији, нити је питање аутономних покрајина принципијелно решено…

Неравноправност републике Србије у вези са аутономним покрајинама у односу на друге републике у Југославији не састоји се у томе што Србија има утономније, а оне немају, него у томе што питање постојања аутономних покрајина није принципијелно решено, што не постоји уставноправна  могућност дата Савезним уставом да све републике, тј. републике уопште, могу имати аутономне покрајине…

У вези са покрајинама у Србији могло би се и другачије резоновати. Могло би се, на пример, са истих разлога са којих се тврди да Војводина треба да буде аутономна покрајина, да јој не треба признати тај статус. Наиме, у прилог томе да Војводина треба да буде покрајина наводи се тзв. Историјски разлог, то јест наводи се да је она имала аутономију у време Аустрије и Угарске. Међутим, Војводина се за ту аутономију изборила у оквиру туђе и непријатељске државе. Аутономија је била форма очувања српског идентитета и форма борбе за уједињење са Србијом. Моментом уједињења са Србијом, Војводина, у којој преовлађује српски живаљ, нема више потребе за аутономијом. Јер није Србија непријатељска држава у чијем се саставу налази Војводина, да би она имала оправдање да се данас бори за аутономију. Дакле. Историјски разлог који се наводи за аутономију Војводине  говори управо против њене аутономије. Међутим ја не предлажем укидање  аутономности Војводине…

У борби за измену уставних амандмана о статусу републике Србије и аутономних покрајина, треба, по моме мишљењу, делегати, представници и функционери Србије да буду јединствени. То због будућности Србије. Јер не може се предвидети данас како ће се ствари развијати...“ (Види: Покрет студената, професора и књижевника – против једнопартијске диктатуре, ХIV, „Наша реч“, London, England, 1971).