Публициста Синиша Луковић представио своју књигу у Котору

Књига „Поморска лица Боке Которске” Синише Луковића, инжињера поморства и публицисте из Тивта, која је изашла у издању Књижаре Со из Херцег Новог, изазвала је велику пажњу љубитеља „бокељологије”, својеврсне науке, којој је „кумовао” Никола Маловић, уредник издања.

Дјело је у жанру популарне историографије објављено у едицији „Бокељологија” на око 400 страна са око 470 историјских фотографија, у лијепом дизајну, квалитетном тврдом повезу, са вињетом школског брода „Јадран” на свакој страни.

Захтјевни издавач који његује стандард без словних и техничких грешака, по први пут у домаћем издаваштву је на девет страница објавио обиман садржај књиге, 33 поглавља са резимеима, да читаоци могу лакше „да навигавају” кроз текст. Књига се лако чита, скоро у једном даху, необична је, јер нико до сада није приказао историју Боке од средине 18. вијека до краја Другог свјетског рата, тако као што је то урадио Синиша Луковић, приближивши нам овај период кроз биографије више помораца и осталих личности које су биле везане за Боку, било рођењем, било службом, нагласио је Петар Палавршић, кустос поморско-техничке збирке Поморског музеја у пензији.

Луковић је уживаo док је писао, каже, зато што је писао о неким сретнијим, витешкијим, часнијим, љепшим, романтичнијим временима, него што су ова у којима данас живимо, а ово писање и „копање” по том бајулу (шкрињи) прошлости било је и нека врста његовог бјежања од стварности.

• Бокешка повијесница је недовољно позната и недовољно уважена. Циљ ми је био да пишући књигу, оставим траг људима који ће у будуће томе посветити мало више пажње и Боки и њеној историји дати право мјесто у ширем контексту државних околности коме ми данас живимо. Мотивација ми је била чињеница да је период бокешке поморске историје у доба Друге аустроугарске управе и Краљевине Југославије био најмање освијетљен у нашој историографији. То су ствари које наши људи недовољно познају, а на томе треба инсистирати и треба их афирмисати. Настојао сам да овом књигом дам скромни допринос у том правцу, пред вама је, па судите сами, поручио је аутор.

Откриће личности Максимилијана Даублебског фон Штернека, команданта Аустроугарске Ратне морнарице адмирала, ерудите, свестрано надарене личности, који је први дошао на идеју да се направи тиватски Арсенал, о коме се веома мало зна, прије седам година, било је „иницијална каписла” за Луковићево даље истраживање. Фон Штернек је изградио Тиват онакав какав га ми данас знамо и заслужује да се по њему назове бар једна улица у граду, сматра писац.

• На његову иницијативу 1892. године је подигнут велики градски парк у Тивту, тада Морнарички парк, он је наредио командантима свих аустроугарских бродова који су тада често пловили на међународним крстарењима, да приликом повратка у Боку са собом донесу саднице из предјела које су посјећивали, он је ктитор цркве посвећене бокешким мученицима која је подигнута у Крашићима – наводи Луковић.

Међу знаменитим личностима, које су нашле мјесто у његовој књизи, су и капетани Милош Вукасовић и Илија Дамјановић, оснивач научног часописа о астрономији Спиридон Гопчевић, човјек по чијем псеудониму Лео Бренер и дан данас носи име један од највећих кратера на Мјесецу, као и Пераштанин Карло Мразовић, који се прије 224 година, само шест година након браће Монголфи, балоном подигао у небо изнад Загреба.М.Д.Поповић

Из мора повијести

• Луковић је одлучио да се представи као специјалиста за маритимне портрете, радње, стања и збивања током Друге аустријске управе над Боком у доба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, те Краљевине Југославије и то на уникатан начин – да национално не фаворизује никог, него да наводи факте, вадећи из мора повијести она историјска имена и догађаје који улазе у ову својеврсну плаво-бијелу антологију – каже Никола Маловић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: