Овако се кнез Милош Обреновић борио против куге и осталих епидемија

Пише: историчар Салих Селимовић

И у првој половини 19. века Европом су харале епидемије богиња, куге и колере. Нарочито су биле честе и опасне те пошасти у Османској Турској, Аустрији, Италији, Француској. У нашем народу биле су познате као „чума”. Турска и Јужна Угарска, као део тадашње Аустрије, граничиле су се са Србијом кнеза Милоша. Тада је Турска била доста немарна у сузбијању и локализовању епидемија, а турски званичници љутили су се на кнеза Милоша што предузима такве мере заштите од њих.

Турска је карантине почела да установљава тек 1838. године. Чак су султан и министар спољних послова за организацију карантина ангажовали тадашњег српског посланика у Цариграду (Истанбулу) Аврама Петронијевића. И тада су се државе против тих пошасти бориле како су знале и умеле и у зависности од тога каквим здравственим системом су располагале. Истовремено, борба се водила и са навикама, сујеверјем и (не)знањем становништва.

Веома је занимљиво како се са тим епидемијама и здравственим неприликама суочавала тек обновљена држава Кнежевина Србија. До 1820. године у Кнежевини Србији није било ниједног дипломираног доктора медицине. Први дипломирани лекар др Вито Ромита је 1821. године радио код београдског везира, али је кнез Милош успео да га ангажује код себе. Прва болница (шпитаљ) и апотека отворене су у Шапцу 1826. године, а затим је следило отварање болница у свим већим местима која су била седишта округа. Највећа болница је тада била тзв. палилулска, са 100 постеља. У области здравства законска регулатива почела је већ од познатог Хатишерифа из 1830. Године, па до Сретењског устава 1935, затим 1839. и 1845. године.

Прве вакцијације (калемљење, пелцовање), у Кнежевини Србији су обављене против богиња (дечјих краста). То цепљење обављано је сребрном иглом. Резултати су били добри, па је то постало редовна и обавезна пракса. Та обавеза је и нормативно регулисана 1839. године „Правилима за калемљење богиња”.

Одмах после разграничења између Турске и Кнежевине Србије 1834. године, по кнежевом наређењу, почело је оснивање карантина на граничним прелазима. За кратко време организовано је седам карантина (контумаца). Најуређенији и највећи био је у Алексинцу, који се налазио на главном, тзв. цариградском друму. Веома важни били су и они на планини Јавору и у варошици Рашки, као и на Мокрој гори. Велика епидемија куге захватила је балкански део Турске 1836. и 1839. године. Мала и сиромашна кнежевина није ту епидемију дочекала неспремна. Кнез је одмах наредио да се затвори граница и да се запоседне војском. Сви карантини (контумаци) добили су наређење да се изолација за путнике продужи на шест недеља. Такође, кнез је наредио да се целом дужином границе са Турском подигне и плот, који је, захваљујући ангажовању становништва и војске, изузетно брзо направљен. За за све послове у вези са спречавањем ширења те епидемије био је одговоран Аврам Петронијевић. Ипак, куга је стигла, јер су је унели турски војници када су пролазили у Београдску тврђаву у пролеће 1837. године. Лекар у алексиначком карантину др Мајнерт није препознао кугу код неких турских војника и после обавезног карантина пустио их у Београдску тврђаву. Занимљиво је да је кнез Милош тврђаву и турску војску у њој опколио војском и потпуно одсекао од света док се куга није смирила. На тај начин је спречио ширење куге по београдској вароши.

Ипак, куга је захватила нека места уз Цариградски друм, као што су Јагодина, Параћин, Ражањ, Ћуприја, Ћићевац, и нека друга. Неким случајем куга је тада захватила и нека ваљевска села (Осечина, Брезје). Кнез је наредио да се та места одмах изолују, а непослушни су чак и стрељани. Захваљујући тим строгим кнежевим наредбама и мерама епидемија куге је брзо локализована. Занимљиви су и подаци о борби против заразе. У Алексиначком, Јагодинском и Ћупријском округу од куге су се разболеле 243 особе, од којих су 192 умрле, а 51 оздравила. У Ваљевском округу тада је умрло до 20 људи. Под надзором лекара Карла Нађа из земунског карантина сви предмети и објекти у зараженим местима су спаљени, па чак и варошица Ражањ, без обзира на велики отпор мештана. Ту варошицу је кнез Милош обновио и померио даље од друма. С обзиром на број становника, организацију здравствене службе и финансијске могућности младе и тек обновљене српске државе, то је био биланс којем се и чудила и дивила цела Европа.

Извор: Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: