Информбиро

Приредио Миомир Ђуришић

На данашњи дан, 18. април 1956. године распуштен је Информбиро, савјетодавно и координационо тијело девет европских комунистичких и радничких партија, којим су доминирали совјетски комунисти.

Комунистички информациони биро, скраћено Информбиро, настао је 1947. године као наследник Коминтерне, међународне комунистичке организације која је распуштена 1943. године под притиском великих сила. Будући да су након Другог свјетског рата комунисти преузели власт у више држава у Источној Европи, совјетски лидер Стаљин иницирао је оснивање нове комунистичке организације, преко које би СССР могао да спроводи свој утицај на међународном плану. Предвиђено је да сједиште Информбироа буде у Београду, гдје је одржани први званични састанак ове организације у децембру 1947. године.

Први сукоби између Стаљина и Броза почели су већ почетком 1948. године јер је Стаљин био незадовољан плановима Броза и Димитрова да створе Балканску федерацију. СССР је повукао своје стручњаке из СФРЈ и између комунистичких партија двије државе кренула је оштра преписка. Сукоб је кулминирао Резолуцијом Информбироа, објављеном 28. јуна 1948. године на крају савјетовања у Букурешту. КПЈ је оптужена за напуштање комунистичких и марксистичких идеја и непријатељски однос према КПСС. Информбиро је позвао “здраве снаге” у КПЈ да се одупру руководству са Брозом на челу и “скрену Југославију са буржоаског пута”. У наредним мјесецима односи СФРЈ и СССР-а драматично су се погоршали. Неки чланови КПЈ, па чак и високи руководиоци попут Андрије Хебранга и Сретена Жујовића отворено су стали на Стаљинову страну.

Услиједили су монтирани судски процеси на обије стране, а у СФРЈ је формиран и казнени логор за “информбировце” на Голом отоку, острву у Јадранском мору у Кварнерском заливу. Врхунац кризе достигнут је у јесен 1952. године када је СССР врло озбиљно планирао оружану интервенцију у СФРЈ, а ЈНА се концентрисала на источним границама земље. Резултат овог заоштраваља било је окретање Југославије Западу, склапање уговора о војној и економској помоћи са САД, Британијом и Француском.

Тензије између сукобљених комунистичких партија спласнуле су тек након Стаљинове смрти 1953. године, а односи су отоплили 1956. године када је Стаљинов наследник Хрушчов допутовао у званичну посјету СФРЈ. Ипак, трајна последица овог разлаза је да СФРЈ више никада није била под јаким утицајем СССР-а и да су њени грађани уживали веће слободе од грађана других земаља у којима су на власти били комунисти.

На многе који су осуђени на монтираним судским процесима ово раздобље југословенске историје оставило је трајну трауму. Десетине хиљада људи, углавном из Србије и Црне Горе, хапшено је тих година, а наводно просовјетско дјеловање често је било само изговор за унутарпартијске или личне обрачуне.

Извор: Митрополија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: