Да ли ће Господ наћи вјере у људима када опет дође

Пише: Протојереј Јован Пламенац

Болест ковид-19 поскидала је фереџе цивилизацији овог времена. Напрасно се, као кроз замагљени прозор отрт сунђером, њен врједносни систем указао у својој голотињи, без моде, шминке, ђинђува… Показала се немоћ војне силе и материјалног богатства, и у својој пуноћи бесмисао хрљења у земаљске насладе: новац, славу, друштвени положај, задовољење сујете и сексуалности, уздизању хране и пића до култа…

Такође, духовна димензија човјека овог времена пројавила се у својој истинској мјери. Са ње су свучени сујета и лицемјерство и сваки човјек стао је пред Бога, са својом вјером или својим заблудама.

Ковид-19 у Црној Гори типична је прича.

Политичка моћ, законодавство, полиција, правосуђе, здравство, школство, медији… у Црној Гори у рукама су служитеља глобалистичке идеологије, у суштини новопаганске: богобораца, антитеиста, атеиста, у најбољем случају агностика. Правила понашања у пандемији ковид-19 проистекла су из њиховог погледа на животну стварност.

Неразумијевање суштине Цркве, смисла живота утемељеног на Христовом васкрсењу и вјечном животу, нетрулежности душе и са њом како врлине тако и гријеха које је са собом понијела одласком из тијела, одредило је понашање оних који су се у постојећем друштвеном устројству, које почива на начелима демократије која се у пракси показује као супротност сопствене суштине, односно алатка у рукама моћника овога свијета, поставили као господари човјекове слободе. Њихове одлуке су опште, и то што су угрозиле право грађана Црне Горе на исповиједање вјере није у формалној вези са дискриминаторским Законом о слободи вјероисповијести. Али, јесу плод истог духа.

Званична Црна Гора, као и други широм свијета, свој однос преме пандемији ковид-19 заснива на науци. Али, наука није савршена. Иначе, не би се развијала, напредовала. Многе научне истине од прије сто година и данас слове за истине, али и многе су постале неистине. Тако, не мало је данашњих научних истина које ће у догледно вријеме постати неистине. Чак и у исто вријеме оно што је за једног научника истина за другог, исте научне дисциплине, неистина је и питање је који ће поглед превладати, као што је и питање да ли ће то бити онај који је заиста истина. Људи који су без Бога обоготворавају науку, такође и законе природе. То нијесу радили многи научници у историји, па и данас. Нијесу обоготворавали ни себе ни своје дјело, него су били захвални Богу за дарове које су од њега добили.

Медицинска наука у случају ковид-19 је збуњена. Струка је слуђена. У једној личности из струке у само пар дана имамо заступника опречних ставова.

Људи који живе без Бога рећи ће: Наравно да вјерујемо науци, нећемо ваљда затуцаној вјери, ово је 21. вијек. Наука је, у ствари, пут ка Богу, као и вјера, само што је то дуг пут, који води наоколо. А вјера је пречица. Наука је измјењива категорија, док је вјера у Једнотројичног Бога константа; и сада је у својој суштини иста као прије два миленијума, па и раније, прије Христовог доласка, без обзира на различитости богослужбене праксе. Наука и вјера су у колизији само у мјери несавршености науке.

Дакле, колико год да вјерујемо науци, колико год јој се предали свим својим бићем, она није свемогућа. А Бог јесте свемогућ, па и да дјела мимо закона природе, своје творевине (та дјела називамо „чудима“). Али Бог није силеџија и дјела у складу са сагласношћу човјека, свога створења; својим дјелањем не нарушава његову слободу. Слободу нарушавају људи једни другима, увијек када им намећу своју вољу, па ма колико она била утемељена у науци.

Сила Бога не моли, каже се у народу. Она не уважава Бога. И сила је плод човјекове слободе коју је, оличењем, добио од Бога, њена злоупотреба. Управо проживљавамо својеврсно насиље над Црквом. И не само у Црној Гори. Цркву чине клир (свештенослужитељи) и крштени народ. Они који вјерују науци, дакле човјеку, силом су одузели право онима који вјерују Богу да рјешавају проблем у складу са својим учењем и својом праксом.

Сасвим је нормално очекивати да они који не знају за Бога ама баш ништа не разумију у вјери у Бога. То су њима „шпанска села“, као заједница неког амазонског племена или живот на другој планети. Проблем настаје када они своју незнавеност, која рађа набијеђену супериорност, намећу онима чији свијет не познају. То већ постаје цивилизацијски сукоб, сукоб оних чији су видици утарабљени њиховим чулима и дометима мозга, са онима чији су видици као поглед на пучини који линију хоризонта прелази вјером. Нека врста земаљске слике тог сукоба је обрачун похлепних западноевропских робијаша, који су имали пушке и топове, са цивилизацијом америчких домородаца наоружаних луком и стријелом, који су живјели у симфонији са Божијом творевином природом.

Незнавеност хоће да роди пакост. Том пакошћу црногорско  Национално координационо тијело за заразне болести нанијело је православним хришћанима огромну увреду, означивши Свето Причешће као „изузетно проблематичан дио вјерског обреда (…) у којима више лица приступају симболичном конзумирању хране користећи исти прибор за јело (кашичицу)“. Њиховом мозгу, као ни њиховој савјести, не допире догма Евхаристије, у којој се човјек сједињује са самим Христом. Њиховој памети, утамниченој у материјалном свијету, непојмљиво је увјерење православног хришћанина да је само једно Причешће Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа вриједно читавог његовог земаљског живота. Тако лако, чак се осјећајући духовитим, вријеђају Христа и православне хришћане, али, животињским инстинктом, знају да не смију да вријеђају Мухамеда и муслимане, да не би добили неку бомбу.

Ипак, све те рестрикције које су богослужбени живот у Православној цркви свеле на минимум и ускратиле православним хришћанима право на слободно исповиједање вјере саме по себи не значе „пропаст свијета“. Овим рестрикцијама ускраћено је исто то право и другима; ускраћена су и друга права људима, међу којима и право на слободно кретање. Није тако давно било: у црквама и манастирима у Црној Гори невјерници и богоборци затварали су стоку. Ни броја се не зна порушеним православним црквама и манастирима у свијету само у претходном вијеку, којем смо одмакли тек двадесет година.

Статистике говоре да болест ковид-19 односи мање људских живота од сезонског грипа. Али, ниједна болештина у историји свијета није за тако кратко вријеме из основе промијенила живот човјечанству. Свакако, то не би било могуће без постојеће дигиталне технологије. Збрка у струци, са озбиљним елементима хаоса, која свједочи домете науке и њену везу са политиком (која је у спрези са финансијским шпекулантством, па и другим облицима криминала), доприноси нашироком увјерењу да је ковид-19 глобалистички пројекат. Такође, показало се и колико је човјечанство, у ствари, једно велико стадо којим је могуће релативно лако манипулисати.

Режимско Национално координационо тијело за заразне болести својим мјерама за православни Васкрс, у садејству са исто тако режимском полицијом, бјелодано је показало мјеру насиља црногорског режима, па и идеолошке мржње, према православним хришћанима. А црногорски режим вјерни је слуга својим глобалистичким газдама. Њихово острвљивање на празновање Васкрса, централног догађаја на којем почива православно хришћанство, на Свету Литургију и Свету тајну Причешћа, свједочи мјеру њихове демонизованости, као и мјеру демозиваности њихове глобалистичке идеологије.

Али, пандемија ковид-19 показала се и приликом, свакако невољном и непланираном, сваком православном хришћанину да се премјери у својој вјери. Да ли је наша вјера у Бога и вјера Богу? Да ли је наша вјера да Бог постоји, да Бог јесте, која нас (кроз Свету тајну крштења) сврстава у Христово стадо, и вјера Богу, Његовим ријечима записаним у Светом Јеванђељу, која значи савршену послушност Христу?

У прва два мјесеца ове године Црна Гора се, као новогодишња јелка, окитила православним литијама и обасјала је Васељену. У Црној Гори се пројавила сила саборности која, својом суштином, рађа снагу која се одупрла богоборству црногорског режима. То је снага једнодушности која је науци сакривена иза хоризонта, али коју она препознаје у физичком свијету као резонанцу (до које може доћи када се, на примјер, фреквенција вибрације моста поклопи са фреквенцијом вибрације усклађеног, јединственог, стројевог корака колоне војника која прелази преко њега, усљед чега може доћи до рушења моста, као у Енглеској 1831. и Француској 1850. године, па старјешине командују слободан, маршевски, неусклађени корак док колона не пређе мост). Са литија, већ у самом почетку застрашивања ковидом-19, напрасно, сјурили смо се у маркете, за брашно и тоалет папир.

Уплашили смо се; примили смо се на глобално застрашивање народа. А познато је да је страх један од најефикаснијих, ако ли не и најефикаснији начин управљања људима. Статистика нам говори да страх од ковид-19 није реалан, колико је неуротичан. Канцер и све остале болештине које у сноповима косе човјечанство гурнуте су у страну пред пријетњом једне болести која не показује ни приближну њима убитачност. Лијечење ових болести, које односе далеко више животâ него ковид-19, стављено је на чекање.

За актуелно вријеме пандемије ковид-19 у свијету је од глади умрло далеко више људи него од овог соја (или сојева) вируса корона. Да су глобалистички сатрапи само невелики дио од новца који су уложили у застрашивање људи, користећи као алатку корупцију: подвођење својем богоборном и човјекоборном пројекту подмитљивих власника медија и медијских посленика, љекара, политичара…, те у обилне плате службеницима њихових невладиних организација широм свијета које као сипац дрво буше човјечанство и цивилизацију, прехранили би те људе.

Да ли је ово пандемија болести, упитно је. Али, несумњиво, јесте пандемија страха.

Страх каља образ, познато је нашем народу одвајкада, али каља и душу. Страхом, па и за свој живот, па и за живот своје дјеце, ми свједочимо неповјерење Богу. Наше неповјерење Богу значи и наше одвајање од Њега, у суштини наше одрицање од Господа.

Мјеру наше вјере свједочи и лакоћа којом смо се или укључили или барем којом смо прихватили бесмислену, бљутаву, општу расправу о „хигијени Причешћа“, којом смо најсветије у нашем хришћанском животу банализовали, у својим главама свели на ниво препуцавања у неком ријалитију. Ту расправу започели су они који за Бога не знају (а када га не знају како да Му вјерују), а наставили су је теолози широм православне васељене, једни својим знањем о Богу а други својом вјером у Њега. Она се веома брзо пренијела у народ.

Православна црква не може се физички одупријети глобалистичкој идеологији која је њен смртни непријатељ. Физичким отпором њеном насиљу Црква упада на њено бојиште, празних руку против тенкова. Отпор може пружити у духовној димензији живота, онако како Господ учи: постом и молитвом. Неробовање тјелесним потребама, страстима и материјалном угођају, и молитва – то је оружје Цркве. Али, ко је спреман да га понесе?

Ковид-19 је својеврсна замка православним хришћанима који су на позицији у организацији земаљског дијела Цркве да одлучују о њеном функционисању. На примјер, омогућавање вјерницима да присуствују Литургијама, па и уз поштовање прописа дистанце и осталог, и причешћивање „једном кашичицом“, као неодговорност према цјелокупном друштву доживљавају не само незнабошци и богоборци, него и маловјерни у Цркви, па и они који су до застрашивања ковидом-19 редовни ишли на богослужења, исповиједали се, који вјерују у Бога… У вјери неутврђено, или слабо утврђено стадо Христово, подлегло је општем застрашивању. Пролазно, трулежно, кратковремено… – показало се на дјелу – у њиховом реалном врједносном систему надређено је вјечном. Ови људи су већ поражени на терену духовне борбе са глобалистичком идеологијом и неиспитива вјера Богу постаје им – саблазан. И одлуке оних који одређују практични црквени живот, које би биле засноване на беспоговорном повјерењу Господу Исусу Христу, Његовим ријечима записаним у Светом Јеванђељу, доживљавају као неразумне. Отуд и снисхођење црквених великодостојника у неким одлукама о црквеном животу у вријеме прокламоване пандемије. То је светопавловско снихођење слабом брату, ономе који је још на млијеку. Истински утврђеном у вјери ово снисхођење је разумљиво, самим тим и прихватљиво. Онај који се својојом вјером буса у прса, јер још није дошло вријеме страдања у којем ће се показати да ли је она плод љубави или само звоно које ландара, ово пастирско повлађивање слабима у стаду Христовом осуђује. Вага наше вјере је наша љубав према Богу Животодавцу. Уколико немамо љубави према људима око себе – дословно, свим људима – сами себе лажемо да волимо Бога. Та самопревара је опаснија од невјерја.

Вријеме у којем смо предворје је далеко ригидније провјере наше вјере. Уколико у будућност уђемо овако раслабљени, како нам је то показао страх у који су нас глобалисти потопили, онда већ сада дајемо одговор на јеванђељско питање: Хоће ли Господ наћи вјере у људима када нам опет дође.

Наше пристајање на демонско глобалистичко насиље над Црквом, над сваким од нас који чини Цркву, пристајање је да нас одвоје од Литургије и Светог Причешћа, прихватање је рога за свијећу, таме умјесто вјечне радости у заједници са Христом. Ми својим тијелима не можемо пробити њихове полицијске запреке до Путира, али оне не смију бити уз нашу сагласност. Нашим непристајањем на њихово богоборство ми се држимо Бога. Што нас је, појединачно, више који у својим главама не пристајемо на глобалистичко ропство, наша духовна снага је већа. Слобода у нашим главама је она једнодушност коју смо видјели на литијама, својеврсна духовна резонанца.

Бог ће помоћи ако буде имао коме, говорио је свети човјек Патријарх Павле. Бог неће никоме помагати на силу; помоћи ће ономе ко у себи сачува слободу коју је од Њега добио оног тренутка када је постао човјек, и који кроз сциле и харибде овог свијета пролати управо том слободом.

Мјеру слободе у нашим главама можемо утврдити једино метром свога покајања. Лицем у лице са Христом, испод свештеничког епитрахиља, искреним сагледавањем наших слабости, како тјелесних тако у духовних, које су тарабе које нас одвајају од Њега а које смо сами подигли, ми ћемо се, попут блудног сина из Јеванђеља, вратити Оцу нашем Небеском, порушићемо тарабе између нас. Уколико се, у Светој тајни исповијести и покајања, не ослободимо страха у који смо нашим маловјерјем упали, остаћемо са друге стране дубоке провалије иза које са Господом заједничаре они који су својим земаљским животом нашли Милост у Њега.

Сада смо, фронтално, нападнути као заједница, Црква. Доћи ће вријеме када ће пред тај демонски суд стати свако појединачно. То ће бити прилика за сваког од нас да исповиједи Христа, да у себи утврди „цијену цијењенога“.

Прочитајте ЈОШ:

Дубока полиција

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: