Географије и судбине: Сви путеви иконе из Јерусалима (2. дио)

Све среће и несреће Родоса

Легенда каже да се, у тренутку очајања, један становник Родоса попео на брдо Јалисос, југозападно од града Трианда, и хтео да изврши самоубиство на рушевинама старог феничанског храма Сунца. У том тренутку појавила се Богородица и, са својим нежним осмехом, убедила човека да одустане од своје намере и тако му спасила живот.

Касније су становници Родоса рашчистили рушевине феничанског храма и на њиховом месту подигли скромну капелу посвећену Богородици, у знак захвалности и сећања на чудотворни догађај

Тако каже легенда, а стари списи кажу да дромон који је 730. године напустио Цариград са својим скривеним товаром никада није стигао у Равену у Италији. Ухваћен у изненадну олују у Егејском мору потонуо је заједно са целом својом посадом и теретом. Само једна од двадесетак икона из Константинопоља преживела је бродолом и море ју је, готово неоштећену, избацило на југозападној обали Родоса.

Била је то Лукина икона Богородице. И није било погоднијег места за њено чување од мале капеле која је подигнута у њену част, на месту на коме је некада био храм Бога Сунца…

Када су витезови Светог Јована, после свог одласка из Јерусалима (1187), Акре (1291) и са Кипра (1306) коначно дошли на Родос, 1309. године, Лукина икона је већ била позната као “икона Богородице Филермске”, предмет обожавања локалног становништва коме су приписиване различите чудотворне моћи. Документи из 1396. године потврђују да су јој се становници острва обраћали у временима невоља.

Почетком XВ века, икона је из мале капеле на брду Јалисос пренета у Цркву Светог Марка у граду Родосу: њен значај је очигледно захтевао да буде на неком погоднијем, и доступнијем, месту. Приликом каснијег пожара у коме је ова црква изгорела, икона је поново остала нетакнута што је само појачало утисак о њеним чудотворним моћима. У були издатој 1497. године, икона Богородице Филермске по први пут се помиње и као света реликвија витезова Светог Јована.

Под владавином нових “витезова Родоса”, истоимени град на северу острва је поново изграђен по моделу европског средњовековног идеала. Многи споменици који се тамо и данас налазе – укључујући и Палату Великог господара – датирају из тог периода. Јаки зидови које су витезови изградили успели су да се одрже пред нападима Султана Египта (1444) и Мехмеда Освајача (1480).

После ове друге опсаде, заменик канцелара Реда, Гијом Корсин, рекао је да је Ред Светог Јована сваку своју победу над освајачима приписивао Богородици из Филерма, док је Велики господар Отац Пјер од Абусона гајио посебну личну приврженост икони, пред којом се молио уочи и после сваке битке у тој опсади. Витезови су веровали у причу по којој су се Богородица, заједно са свим анђелима, појавила пред хордама освајача и натерала их у бекство. Велика застава, на којој су били приказани Распеће, Богородица и Јован Крститељ била је заправо истакнута на делу зидина Родоса који је био порушен у току опсаде, тачно на оном месту за које су приче после говориле о чудотворној појави…

Ипак, растућа моћ турске флоте у Медитерану полако је почела да угрожава и Родос: 1522. године Сулејман Величанствени је на острво послао флоту од четири стотине бродова, са преко сто хиљада (неки извори говоре и о две стотине хиљада, али се већина историчара слаже да је тај број претеран) војника. Против ове силе, Велики господар Филип Вилијер де Л’Исле-Адам могао је да рачуна на свега седам и по хиљада бранилаца, али заштићених са три реда моћних зидина и бројним кулама. И, наравно, на заштиту чудотворне иконе…

Заузета династичким сукобима у Немачкој и Шпанији, француским освајањима у Италији и сменама на папском престолу, хришћанска Европа је остала глува на вапаје бранилаца: упркос обећањима, у помоћ Родосу су на крају дошле само неке венецијанске трупе са Крита и сер Џон Росон, усамљени јахач и авантуриста који је дошао чак из Ирске…

Ипак, упркос бројчаној неравноправности, опсада је потрајала пуних шест месеци. Тек у новембру, витезовима је постало јасно да помоћ неће стићи. Од првобитног броја, у борбеном поретку сада је стајао тек сваки пети од њих. Турски губици попели су се већ на двадесет хиљада мртвих и рањених.

Сулејман Величанствени је понудио великодушне услове за предају: сви витезови моћи ће безбедно да се повуку са Родоса, са својим оружјем и реликвијама, и свим цивилима који то желе; у наредне три године, то право ће задржати и сви други хришћани на острву; пљачке неће бити, нити претварања цркава у џамије; Родос ће у наредних пет година – била је то коначна тачка Сулејманове понуде – остати изузет од свих турских пореза…

Под притиском локалног становништва, претежно грчког, 22. децембра 1522. године потписан је мир. Првог дана нове, 1523. године, сви преостали витезови и војници, у пуном борбеном поретку, изашли су из града са истакнутим заставама, у оклопу и уз звуке добоша. На челу ове чудне поворке налазио се Велики мајстор Реда, Филип Вилијерс, који је у рукама носио икону Богородице Филермске…

Кад је мала флота Витезова напуштала луку у Родосу, међу раширеним једрима, уместо застава Реда, вијорила се само једна застава са представом Богородице и натписом:

Afflictis spesmea rebus –  У мојој невољи ти си моја нада

Бурни дани на Малти

По одласку са Родоса, ред витезова Светог Јована и њихова заштитница, икона Богородице Филермске, провели су неколико година без сталног пребивалишта.

Најпре су отишли у луку Кандија, на острву Крит, тадашњем венецијанском поседу. Тамо се, међутим, нису дуго задржали: дужд Андреа Грити, забринут да би дужи боравак витезова на острву могао да поквари већ ионако нестабилне односе са Турском и угрози безбедност Крфа, љубазно их је замолио да напусте Крит већ крајем те године.

Са Крита, витезови су отишли у Месину, на Сицилији, која је била део Напуљске краљевине, а убрзо потом, 1524. године, у мали град Витербо у средњој Италији, тада у оквиру Папске државе. Мислили су да ће се тамо дуже задржати – уосталом, папа Адријан Шести је Великом господару Филипу Вилијеру непосредно пред смрт доделио престижну титулу “браниоца вере” за оно што је ипак била херојска одбрана Родоса. Међутим, Адријан је изненада умро, а његов наследник, папа Клемент Шести, један од оних из чувене породице Медичи, те опскурне династије банкара, политичара, свештеника и разбојника, био је мање расположен да близу Рима има преко хиљаду професионалних војника, међу којима и пуно Француза, са којима је иначе ратовао…

Витезови су зато са олакшањем, почетком 1527. године, прихватили понуду војводе од Савоје да се настане у Ници, његовом поседу на средоземној обали Француске. Наредне три године, икона се тако налазила на Азурној обали. Била је то и најзападнија тачка до које ће доћи у два миленијума свог постојања.

Међутим, жеља витезова Светог Јована да, после Јерусалима, Кипра и Родоса, поново имају један град, макар како мали, као своју сопствену државу, није могла да се оствари у Ници. У сложеном односу снага између неколико великих сила, и тај мали град био је исувише значајан да би могао да буде поклоњен…

Али, почетком 1530. године судбина витезова Светог Јована и иконе Богородице Филермске претрпеће још један у низу изненадних и чудесних заокрета: шпански краљ и немачки император, Карло Пети, упутио им је 10. марта те године понуду која се не одбија.

Витезовима су дата острва Малта и Гозо, и лука Триполи на северноафричкој обали, као феудални посед, у такозвани вечни најам. Симболично, витезови су Карлу Петом били обавезни да плаћају данак: једног малтешког сокола, једном годишње, увек првог дана у новембру.

Витезови су стигли на Малту 26. октобра те године на свом броду Света Ана, а 13. новембра су и формално преузели власт на острву, када су Филипу Вилијеру уручени сребрни кључеви тадашње престонице, Мдине. Икона Богородице Филермске свечано је унета у Цркву Светог Лоренса у граду Биргу.

Филип Вилијерс умро је непуне четири године касније – 21. августа 1534. – у седамдесетој години. Свој сан да, једнога дана и у неким промењеним повољнијим односима снага на Средоземљу, поново освоји Родос, није остварио. Ипак, још пуне три деценије Витезови Светог Јована наставили су да Малту сматрају само “привременим пребивалиштем”. Њихови бродови пловили су морима и нападали турске бродове, и обрнуто. Пиратеријом су се, уосталом, бавили и једни и други.

1565. године Сулејман Величанствени, у свом последњем походу, напада Малту. Масивној инвазији и опсади 8000 турских војника супроставило се 700 витезова. Након победе над Турцима витезови су саградили и утврдили град, који је по имену великог мајстора витешког реда Жану де ла Валети назван Ла Валета или једноставно Валета. Папа Пије В и шпански краљ Филип ИИ су исковали ордење са натписом Малтешки витез, и од тада је овај назив у употреби.

Из захвалности према својој спаситељки, чудотворна икона Богородице Филермске је украшена сребром, и 1571. године смештена у цркву Св. Марије од победе, а од 1578.године у  новосаграђени храм посвећен Св. Јовану Крститељу. Два и по века њеног боравка на Малти (1530–1798) оставила су бројна сведочанства о даровима, завештањима и чудесним догађајима.

Мала француска авантура

Богато опремљена кочија чекала је у луци цело јутро, све док брод коначно није пристао. Омањи човек који је сишао са палубе није имао ни пуних тридесет година. У свечаној униформи и са мачем око појаса, праћен погледима и понеким аплаузом узбуђених радозналаца, брзо је ушао у кочију.

Негде на пола њиховог пута десио се и тај тренутак: лаки земљотрес потресао је тле којим су пролазили и коњи, ненавикнути на такав осећај, пропели су се и почели да ржу. И док је кочијаш покушавао да умири коње путник је хладнокрвно напустио кочију и наставио свој пут пешке. Он ионако није био сувише дуг.

Тог четвртка, 12. јуна 1798. године, у Ла Валету је стигао француски генерал – будући први конзул и император – Наполеон Бонапарта. На пропутовању за Египат, француска флота појавила се испред луке у Ла Валети три дана раније и Наполеонови гласници тражили су од Великог мајстора Фердинанда вон Хомпеха да у луци обнове резерве воде. Опрезни Фердинанд дозволио је да само два брода одједном могу бити у луци, а млади Наполеон, увређен одговором, прогласио га је за цасус белли. Француска инвазија Малте је могла да почне…

Кодекс части витезова Светог Јована забрањивао им је да се боре против других хришћана. Поред тога, многи витезови су били Французи и није им падало на памет да се боре против својих сународника, па макар они били и војници револуционарне Француске. Ипак, вероватно је пресудну улогу у краткотрајном исходу тог “рата” одиграо бројчани однос снага: наспрам тридесет хиљада елитних француских јединица, послатих преко целог Средоземља да освоје Египат и успоставе контролу над поморским путевима према Индији, налазило се свега седам хиљада витезова. Локално становништво, уморно од векова феудалних намета, било је врло непријатељски расположено према властима. У Француској су Малтежани, као уосталом и већина других европских народа тих бурних година, видели оличење слободе, једнакости и братства.

Историчари су прецизно забележили: француско освајање Малте трајало је три дана, и у њему су погинула тројица француских војника, пре него што је Фердинанд вон Хомпех затражио примирје. Изашавши из кочије Наполеон се прошетао до Палате Великог мајстора у којој се налазило и седиште администрације целог острва.

“Наш предлог је великодушан: на мировном конгресу у Раштату, који је управо у току, Француска ће употребити сав свој утицај да Вам се додели једна земља одговарајуће величине, где бисте могли да наставите да владате, заједно са Вашим витезовима. Биће то највероватније нека мала немачка кнежевина. Мени је сасвим свеједно која. Док се тај посао не заврши, добијаћете француску пензију.”

Наполеонов предлог био је истовремено и великодушан – јер који би се победник заиста занимао да свом побеђеном противнику нађе још и нову земљу којом ће владати? – али и понижавајући. Цео стари европски поредак – све те кнежевине, краљевине, царевине, па и саме Малтешке витезове који су били духовни узори тог поретка вековима – овај млади Француз посматрао је само као фигуре на шаховској табли. Посматрајући са прозора палате бродове у луци, Наполеон је наставио не гледајући у свог саговорника:

“Што се тиче Малте, она је од данас саставни део Француске републике. Племство је укинуто а робови ослобођени. Сви становници су једнаки пред законом и данас су постали француски грађани. Штампа је слободна. Политички затвореници биће ослобођени до вечерас. Јеврејској заједници биће омогућено да сазида своју синагогу. Сва имовина Вашег реда на острву постала је државна имовина.”

Фердинанд вон Хомпех био је потпуно свестан ситуације. Наполеонове трупе нису могле – у том тренутку – да зауставе ни много веће европске армије, и владари многих државица у Италији, Немачкој, Белгији и Холандији отишли су у заборав, са свим својим генералима и бискупима. Вон Хомпех је, заправо, могао и одмах да капитулира – за тродневне борбе определио се да би сачувао част и да у будућим историјама не би писало да се предао без борбе.

“Ми смо овде били преко два и по века. Одбранили смо ово острво од турске инвазије, неколико пута. И није оно ни прва, а сигурно ни последња станица на нашем путу који је определило Божје Провиђење. Имам само једну личну молбу…”

У том тренутку Наполеон се окренуо и по први пут пажљиво погледао свог саговорника. Већ помало дебељушкасти човек, на средини педесетих година, у смешној одећи која је сваким својим детаљом сведочила о прошлом времену, сачувао је достојанствени став, поразу упркос.

“Да ли ћу и ја бити овакав у његовим годинама?” помислио је Наполеон.

Знатижељан да чује ту личну молбу, подигао је обрве у знак питања.

“…а то је да нам се дозволи да са собом понесемо реликвије Реда: руку Светог Јована Крститеља, комад дрвета са крста на којем је разапет син Божји, и икону Мајке Божје. То је једино што тражимо.”

Француски генерал се у себи насмејао. Помислио је како је вон Хомпех могао да тражи, и вероватно добије, много више од онога што је тражио:

“Ово најбоље показује да је њихово време прошло.”

И у том тренутку, већ нестрпљив да се упозна са земљом коју је управо освојио, Наполеон је одлучио да прекине овај чудан разговор мачке и миша:

“Сасушену руку и комад дрвета носите слободно. Можете да носите и ту икону. Али тек када наш цариник изврши инспекцију и са ње уклони сво злато и драго камење. Оно сада припада француском трезору.”

Са тим речима, Наполеон се окренуо и пришао писаћем столу на којем су ађутанти већ држали два примерка уговора којим су витезови Светог Јована суверенитет над Малтом предали Француској Републици. Оба примерка су, већ сатима раније, била потписана од поражене стране. Наполеон је узео перо, потписао се на једном примерку, а затим на његовој полеђини пажљивим рукописом додао:

“Дати им оне црквене дрангулије које траже, с тим да Клод Анри повади са насликаног дрвета све што је од неке вредности.”

Освајач је затим, без речи, изашао из сале, а потом и из палате. Шетајући Трговачком улицом у центру града, својим ађутантима је убрзо показао на једну троспратну зграду која му се одједном допала:

“Ова зграда ми се свиђа. Ово ће од сада бити моја палата на Малти.”

Била је то Палата Паризи, дом малтешког трговца и племића Паола Паризија Мускатија, у наредних седам дана Наполеонов дом на острву.

Наредне среде, 18. јуна 1798. године, француски војни гувернер Малте, Клод Анри Белгран де Вабоа, лично је надгледао одвајање свих драгих каменова и златних оквира са иконе Богородице Филермске. Када је тај мукотрпан процес коначно завршен, Клод Анри је предао комад насликаног дрвета вон Ромпеху: икона је тада – иако помало оштећена – била иста као и осамнаест векова раније када је Лука завршио са сликањем Марије.

Само са иконом у рукама, Фердинанд се упутио у луку. Био је последњи који се укрцао на брод, који ће ускоро испловити на север, проћи поред Сицилије и ући у Јадранско море. На самом крају тог мора, вон Хомпеха и икону чекало је ново седиште Реда витезова Светог Јована. Био је то град Трст, тада под аустријском влашћу. Али, за разлику од Јерусалима, Акре, Кипра, Родоса и Малте, они у Трсту више нису били господари, него избеглице. Уважене и поштоване додуше, али ипак избеглице.

Већ наредног дана, у четвртак 19. јуна, Наполеон Бонапарта је напустио Палату Паризи и упутио се истим путем, као и Фердинанд претходног дана: у луку Ла Валете. Његов брод – фрегата Ориент – није међутим ишао на север као вон Хомпехов, него на исток, према египатској луци Александрија.

Двојица људи се више никада нису срела. Ниједан од њих никада више није био на Малти. Обојица су кренула у сусрет својим судбинама. Палата Паризи, у којој је Наполеон становао тих недељу дана, после више од век и по, постала је главна дирекција малтешке поште. Данас је то седиште  малтешког министарства иностраних послова.

Седамнаест година касније, 1815. године, на исти онај дан на који су драгоцености уклоњене са иконе Богородице Филермске, 18. јуна, Наполеон Бонапарта је изгубио своју последњу битку – ону код Ватерлоа – и потом отишао у изгнанство на Светој Јелени, где ће и завршити живот, 1821. године.

Наставиће се …

Географије и судбине: Сви путеви иконе из Јерусалима

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: