Рушећи Ловћен и завјет Највећег међу нама

Пише: Теодосије

Црна Гора увијек дјелује нестварно иако је све у њој живо и стварно, побједе скривају њене пороке, порази их увеличавају. Но, на поразе Црна Гора као да није никада ни рачунала, па није била ни спремна да их осјети и препозна, можда баш због тога што су се они највише тицали ње саме, њених унутрашњих рана, националне и идеолошке искључивости ,,побједника“. Од свих побједа Црна Гора је некако највише вољела ону домаћу, над братом, комшијом, рођаком и пријатељем.

У тишини њихових пораза дизали су се хвалоспјевни епови о надљудским врлинама побједника, који су се онда претакали у пролазне и неоргиналне митове о њиховој вјечности. У свему томе невидљиво и бесповратно Црна Гора се удаљавала од истине и од моста спасења који би помирењем двије обале постао двосмјерно жив и отворен за гријех и опрост.

И данас се по Црној Гори ,,ћерање“ не зауставља, иако је велики пјесник прогнан због поетског свједочења о тој ванвременској истини, болу и трагедији братоубиства и братомржње црногорске, која је започела да нико и не зна када, и за коју се не зна када и да ли ће икада завршити.

Као проклетство историје, као клетва мајке и невидљива суза оца, ова мука као да је заразила све живо у Црној Гори, посебно оне који су се успели на врх њене Вавилонске куле, рушећи Ловћен и завјет умом највећег који се у њој икада родио.

Црна Гора не може без искључивости као да јој је то ваздух којег дише, храна без које је ни живе неби било, па ето сада и на Цркву јуриша мимо цијелог савременог човјечанства, супротно свему разумном и богодарованом да човјек уреди и то све не желећи да види двије тако очигледне ствари.

Прво, да ти јуриши долазе од једне Црне Горе, оне безбожне мањинске која се храбри варљивом подршком, како кажу, мањинских народа на ону другу Црну Гору већинску и традиционалну, окупљену око вјере, Цркве, гробова и наде братске.

Љуте једна на другу, усанчене у своје трврђаве као да је она друга прогнана и затворена за сваки напредак и будућност – власт као да од тога и живи, плашећи своје оним другим, а другима узимјући и оно што је било одувијек њихово.

И оно друго што не виде ови на власти, да нема цијеле Црне Горе ако је нема у заједништву, у једноме. Не по диктату и вољи господара, већ по духу споразума и мира које ће сваког уважити, свачије поштовати и свакоме дати. У незадовољству једних нема среће другима.

Мука и противљење већине неће излијечити страх од моћи оних око ње скупљених, нити ће побједе Црне Горе икада више моћи бити побједе само једне Црне Горе против оне друге, против ње саме, јер ништа се не види боље и не чује разговјетније данас него гласови из ових изолованих домова и градова што их је овај невидљиви освајач гурнуо у своје егзиле – да нема здраве Црне Горе, оне слободне и своје, све док се не помире сва браћа, загрле сви рођаци, пружи рука оном најближем и оном даљем. И то што прије. Одмах!

За то нијесу препрека ни физичка дистанца ни просторна удаљеност, то ће бити ствар духа, морала, емоције и прије свега свијести. Пожељети добро сваком, искрено и стрпљиво бити отворен за разговор о свакој неправди и осјећају ускраћености. Разговор са оним првим ту у твојој улици, граду, скупштини.

Скупити снаге и воље да прво промијениш себе да би од другог то очекивао и бити искрен и признати себи да нијеси увијек и само ти у праву, штавише да си у томе знао више и криво одабрати и погрешно судити. Тада би можда Црна Гора коначно одухнула и свом душом осјетила себе и препознала своју залутаност туђим путевима.

До тада литије ће својим миротворним ходом племенити и простор и људе, чинити их мимо интереса власти, све ближе једни другима, како рече један сеоски мудрац негдје испод једне липе у колашинском крају, а да нико није ни записао, нити запамтио када је то и којим поводом изрекао – прије или послије ове злослутне короне.

Прочитајте још:

Ђавоље коло је започето

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: