WELT: Повратак националне државе као примарног гаранта безбjедности

Четири је стратешка изненађења доживео свет и Запад за само једну генерацију. После пада Гвоздене Завесе 1989, после терористичких напада на УСА 11. септембра 2001 те после светске финансијске кризе 2008: четврту доживљавамо управо са цороном. Она је толико тешка да ће у нашим земљама  променити параметре геостратешких и безбедносних дебати. Да констатујемо већ прве поуке из пандемије.

Инфекције као безбедносни проблем

Јесте да су поједини усамљени викачи у пустињи свако мало упозоравали на могуће катастрофалне последице једне планетарне пандемије, али нико их до сада стварно озбиљно схватао није. Посебно и стога што овакава опасност захтева посве другачију експертизу од оне за класично-безбедносне проблема типа атомско наоружање или одржавање равнотежа сила. Пандемије или биотероризам ни у једном од чувених безбенодно-политичких института или тхинктанкс-а није била третирана као приоритетна тема. Последњих се година безбедносна заједница била концентрисала на компјутерске вирусе док је ове праве вирусе просто ниподаштавала. Та епоха је сада окончана.

Људске трагедије које пандемија проузрокује -али и њена невероватно разарајућа моћ према привреди- показују да ову тему у будућности нећемо више моћи заобилазити ако желимо да трајно и ефикасно заштитимо наше друштво.

Васкрсење националне државе

Управо се државе попут Немачке ослањају на мултинационалне институције попут НАТО и ЕУ као и савезнике од значаја попут УСА не би ли реализовале заштиту свог становништва. Али у цорона-кризи изгледа да је мото да је свако самом себи најближи. Посебно се то могло видети у првој фази ове кризе, где су се чак и државе, које једна другу доживљавају као партнере, без пардона међусобно бориле за сваку маску, заштитно одело или респиратор.

Због тога су поједине, и Немачка, за прво одлучиле да забране извоз маски. А ни сад, кад се ето више солидарности шири Еуропом, ово искуство није мање отрежњавајуће. Национална држава се вратила као примарни гарант безбедности.

Резилијенција наших друштава

Финансијска криза 2008 и њене тешке последице су до сада сматране за догађај века. Трајало је само 12 година до следећег великог удара на светску привреду. Што чини јасним: морамо повећати отпорност наших друштава против екстерних шокова. Немачку су у иностранству често критиковали се одмах по оконачању еуро-кризе вратила на политику штедње и финанијско-политичке консолидације не би ли смањила кредитно задужење државе.

Сада се показује колико је то било добро, јер Немачка сада има више финансијског простора да нови економски шок отупи државним програмима опоравка. Простор, који друге земље, нпр. Италија, немају.

Гоод говернанце, добро и проактивно владање, је можда најбитнији инструмент којим се још увек може одржати  резилијенција наших друштава. А које катастрофе могу починити популисти, види се сада, више него добро, у УСА и Бразилу. Слично важи и весело-популистичке пропагаторе новог задуживања, попут италијанских Лега или Цинqуе Стелле.

Глобализација чини рањивим

Глобализација је и пре цорона-пандемије већ била у кризи, измедју осталог и због протекционистичке политике Доналда Трумпа те проту-мера осталих економских сила, нпр. ЕУ или Кине. Она се у последњој деценији успорила, а удео интернанциналне трговине у глобалном бруто-социјалном производу је пао са 61% 2008 на 58% 2018. Такодје је и удео страних инвестиција јасно пао. Тај тренд ће се највероватније појачано наставити јер пандемија цороне показује колико нас је глобализација учинила повредивима: гомила интернационалних личних конатаката и велики број авионских путовања је омогућио да се болест спектакуларно брзо прошири по целој планети. А посебно што глобални ланци лифераната могу да се сруше ако се поједине државе буду самоизолирале или своје привреде због цороне свеле на минимум производње.

Ти ланци лифераната су последњих деценија постајали све комплекснији и масовно светски умрежени. Што ће се највероватније, после цорона искуства, променити. Пуно држава и компанија ће се сада потрудити да буду аутархније и отпорније на овакве ударе. Што ће произвести скраћивање ланца лифераната и заокрет у Јуст-ин-тиме-Продуцтион јер не омогућава да се последице уских грла лиферовања ублаже.

Јапанска влада већ сада својим фирмама нуди финансијску подршку да своју производњу иселе из Кине: да би смањила зависност Јапана од Кине, досадашње “радионице света”. И европским би државама било од користи да размисле о овисности сопствене индустрије од Кине, која је по ко зна који пут у историји извориште зараза, а чије акције скривања и замагљивања истине цео свет доводе у опасност.

Стратешка добра и индустрије

Сировине, производи индустрије наоружања, хигхтецх које осигуравају технолошку предност сопствене армије и домаће привреде: листа стратешких добара, која су од имаментног значаја за наша друштва, је дуга. Медицинске маске, заштитна одела и респиратори нису на њој. А у доба, у коме се силом прилика огроман део привредне делатности сада одвија у хомеоффице, постаје и последњем скептику јасно да су “аутоцесте података” скоро па битније за одржавање наших економија од стварних аутопутева. Стога сада, после цороне,  је још неодговорније него раније чворишта нашег интернета препустити Хуаwеи Кинезима.

Француски председник Еммануел Мацрон има право кад инсистира да Европа мора да задржи или поново изгради своје кључне индустрије не би ли постала мање зависнија од не-европских великих сила. То важи исто тако за технологију колико и за медицинске производе. Веома је опасна неравнотежа кад 80% свих базичних материјела за светску индустрију медикамената долазе из Кине и Индије. Што не значи да ћемо морати да точак глобализације окренемо у натраг, али би управо у медицинском сектору било од користи да владе финансијски подрже оне фирме, које своје производне капацитете резервишу за продукте битне за случај кризе попут цороне.

Оно што је у сваком случају кроз цорону и повратак националних и регионалних егоизама постало апсолутно јасно: Европи треба веома велики степен стратешке аутономије. А то се у случајевима планетарних епидемија односи и на добра, која политичари и војска нису до сада имали на својим листама.

Аутор: Clemens Wergin, шеф спољне политике “Die Welt”-а

Превод: Мирко Вулетић

Прочитајте ЈОШ:

Један знаменити исељеник из Херцеговине Видак Новаковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: