Антоан Лавоазје – отац модерне хемије: Погубљен на гиљотини на данашњи дан

Пише: Војислав Гледић

На данашњи дан, 8. маја 1794. у Паризу је славни францускин научник Антоан Лорен Лавоазје погубљен на гиљотини. Нажалост, у бурном времену Француске буржоаске револуције, био је означен као државни непријатељ, при чему није уважен његов реформистички рад и допринос науци.

Суђење које је унапријед било детерминисано, довело је до фаталног краја  живота једног научног великана.  Упркос многобројним  апелима за његово помиловање, предсједник револуционарног суда категорички  је  закључио да “Републици не требају ни научници ни хемичари; ток правде не може бити прекинут“ и осудио Лавоазјеа на смрт. Истог дана када је ухапшен и осуђен, био је и погубљен заједно са  групом од тридесет оптужених грађана. Због огромног доприноса  утемељењу и развијању модерних схватања основа хемије оправдано се сматра оцем те науке.

Лавоазје је рођен у Паризу 26. августа 1743. у богатој и угледној француској  породици што му је омогућило веома добро и квалитетно образовање, као  и безбрижан и удобан живот. Овај будући знаменити научник је још у  најранијем периоду свог образовања показао  велико интересовање за науку. Своје изразито занимање је првенствено окзао према хемији, ботаници и посебно астрономији. Све те природне науке је упорно и истрајно  изучавао.

И поред његовог сталног настојања, није му било омогућено, од стране родитеља, да своје младалачке жеље испуни. Наиме, у складу са жељом своје породице, завршио је правне науке. Одмах по дипломирању  био је  примљен у адвокатску комору иако се правом, као адвокат, никада није активно бавио нити га је та дјелатност уопште интересовала. У крајњој линији, читаво Лавоазјеово образовање, као и касније научно дјеловање у великој мјери било је  обиљежено и усмјерено подстицајним идејама тадањег  француског друштва  оличеног у  просвјетитељству.

Прве своје младалачке кораке у науци није посветио хемији.  Најраније доприносе науци дао је једној другој области – геологији. Интересовала га је прошлост наше планете па је помно проучио сво дотадашње знање из те науке. Систематски рад из хемији је отпочео нешто касније. Сматра се да први његов значајнији рад на пољу хемије потиче из 1764.  године. Ипак, Лавоазје је брзо напредовао на пољу своје омиљене научне дјелатности, па је већ  као  25-одишњак  (дакле, 1768.) примљен  у француску Академију наука.

Три године касније,  односно 1771. оженио се младом дјевојком, 14-годишњом Маријом-Аном Полз која ће се показати као вјерна и пожртвована сарадница и особа која је током читавог заједничког живота зналачки помагала  његовом раду. Годинама  је, на примјер, за свога мужа преводила многе разноврсне написе са енглеског језика.

Прије Лавоазјеових научних радова, посебно прије његових открића на пољу хемије, наука је на све процесе сагорјевања гледала кроз флогистонску теорију. Наиме, сматрало се, по овој застарјелој теорији, да се приликом сваког сагоријевања материје ослобађа  специфична супстанца под именом флогистон. Због значаја који је Лавоазије дао побијању ове ненаучне  али прихваћене  теорије, потребно је овдје дати њен синтетички историјски преглед.

Још од античког доба, од времена филозофа Платона сматрало се да се из сваког тијела, које сагорjева или је ужарено,  издваја један његов саставни дио у виду пламена. Послије сагорјевања остаје само мањи саставни дио као  остатак сагорјелог тијела. У 17. вијеку је настала теорија која је ближе објашњавала процес сагорјевања уводећи појам флогистона. Тако је конституисана флогистонска теорија   која је претпостављала да постоји   елеменат сличан ватри звани флогистон садржан унутар запаљивих тијела и да се ослобађа током сагорјевања. Име потиче од старогрчке  ријечи  phlogistón  што значи спаљивање. Ово учење први пут се појавило 1667. године чији је аутор Јохан Јоаким Бехер (1635-1682), њемачки хемичар и физичар.  Потом га је даље развио и увео у научни оптицај  Георг Ернест Штал (1659-1734), њемачки алхемичар, хемичар и металург. Ова теорија је настојала да објасни процесе  сагорјевања, али  и рђања, за која  ми у данашње вријеме користимо термин  оксидација.

Према теорија флогистона, сматрано је да су флогистоноване супстанце само материје које садрже флогистон и да долази до његовог губитка  приликом самог процеса сагорјевања. Губљење флогистона  је, дакле, представљао процес његовог ослобађања из супстанце када   бива апсорбован ваздухом. Затим биљке током  рашћења апсорбују тај флогистон што је заправо  услов њиховог  спонтаног сагорјевања. Уопштено посматрано, за супстанце које сагорјевају у ваздуху се претпостављало да су богате флогистоном. Међутим, како сагорјевање убрзо престаје у затвореном простору, то се сматрало да ваздух има способност да апсорбује само ограничену, коначну количину флогистона. Кад ваздух постане потпуно засићен, тј. испуњен флогистоном, он више не може да подржава сагорјевање било ког материјала, нити може подржавати живот. Осим тога, вјеровало се да се дисањем флогистон уклања из тијела.

Шкотски физичар и хемичар Џозеф Блек (1728-1799)  је посебно познат по открићу угљен-диоксида. Увео је разликовање физичких величина топлоте и температуре,   а затим је увео у научни оптицај  и физичке  величине топлотни капацитет и латентну топлоту. Стога се сматра оснивачем калориметрије. Шкотски хемичар и љекар Данијел Рудерфорд (1749-1819), иначе ученик Џозефа Блека,    открио је азот 1772. године. Ова два научника су, користитећи наведену теорију, настојали да објасне своје добијене резултате. Сматрали су да остатак ваздуха  након сагорјевања, заправо  представља смјешу азота и угљен-диоксида,  што се понекад  назива ваздухом који је натопљен флогистоном, зато што  је преузео (апсорбовао) читав флогистон. Насупрот томе, кад је кисеоник био откривен, сматрало се да је то ваздух у коме нема флогистона, али који је задржао  способност комбиновања са флогистоном па  тако подржава сагорјевање дуже од обичног ваздуха.

Захваљујући превасходно хемијским истраживањима и открићима Антоана Лавоазјеа касније је постало познато да је сагорјевање везивање горуће материје са кисеоником из ваздуха. Међутим, док је била актуелна теорија флогистона, она је представљала основу  за тумачење хемијских појава и процеса. Чак и најпознатији тадашњи хемичари прихватили су њене основне поставке. Поименице ћемо навести неколико најпознатијих. Када је Кевендиш открио водоник, вјеровао је да је у њему нашао флогистон. Иначе, Хенри Кевендиш (1731 — 1810)  био је енглески научник, хемичар и физичар, познат не само по открићу хемијског елемента водоника. Дао је низ веома запажених радове из хемије, физике, астрономије и метеорологије. Одредио је густину Земље, експериментално доказао привлачење тијела по закону гравитације и одредио гравитациону константу 1798. године.

Исто  тако је, такође познати шведски фармацеут и хемичар Карл Вилхелм Шеле (1742-1786) сматрао да је доказао постојање  флогистона након што  је пронашао хлор. На крају је чак и енглески физичар и хемичар Џозеф Пристли (1733-1804), славни проналазач кисеоника, вјеровао до краја живота  у непогрешивост теорије флогистона јер је овај елемент називао ,,дефлогистоновани ваздух“.  

Након претходно наведених истраживања и открића, појавио се један млади човјек који није прихватио нити дијелио учење наведене групе  научника и поред њиховог великог ауторитета и утицаја.  Био је то Антоан Лорен Лавоазје.

Почео је систематски да примјењује квантитативне методе прецизног мјерења. Установио је тачно тежину свих саставних дјелова прије и послије хемијског процеса и изразио их бројевима који су представљали суштина свих ствари. Сви добијени резултати, односно коришћени бројеви задовољавали су тачно једну општу једначину. Правилно је схватио и протумачио процес сагорјевања, као  и физиолошки процес дисања чиме је елиминисао, још за живота  споменутих корифеја, цијелу зграду теорије флогистона. Затим је на њеном мјесту поставио  темеље новог поимања хемијских реакција, чиме је усмјерио даљи развој читаве будуће модерне хемије.

Велики дио Лавоазјеовог научног рада се концентрисао управо на проблем сагорјевања. Лавоазје је био велики противник флогистонске теорије и током свог рада, кроз низ експеримената (углавном везаних за водоник) успјешно показао да је  сагорјевање заправо реакција супстанце са кисеоником и тиме успјешно оборио флогистонску теорију (иако ће и ово учење касније бити допуњено). Од тада је Лавоазјеово виђење сагорјевања општеприхваћено. Важно је напоменути да је Лавоазје први именовао кисеоник као елемент 1778. Такође је успјешно показао и дјеловање  кисеоника на рђање метала,  као и његов значај у биљном и животињском дисању; сви наведени  процеси представњају заправо  лагано сагорјевање.

Лавоазјев први званични јавни рад односио се на рјешавање питања уличног освјетљења великих градова због кога је био одликован златном краљевском медаљом. Потом је почео да се детаљније бави питањима из домена хемије. Први његов рад из хемије био је испитивање састава гипса. Почео је редовно да употребљава  теразије које је сам конструисао и направио.

Брзо је увидио од колико велике користи је увођење систематског експерименталног рада. Тиме је допринио да је хемија постала егзактна наука, у истом рангу са механиком и физиком. Лавоазје  је, на примјер, године 1774. загријевао  калај у затвореној посуди  и примијетио је да се  претворио у тамни  прах, али је маса остала непромијењна. Када је потом Пристли открио кисеоник, Лавоазјеу је било јасно да је то до тада  непознати састојак ваздуха који попотпомаже сагорјевање.

Експериментално је утврдио да се ваздух састоји од два гаса, једног који потпомаже горење и другог  који сагорјева. Први је доказао да је  вода једињење које се састоји од водоника и кисеоника. Веома рано, са свега 26 година, Лавоазје почиње да се бави политиком и економијом. Постао је  редовни члан приватног друштва коме је било повјерено прикупљање пореза широм Француске. Упорно се залагао  и својски радио на реформи француског пореског и монетарног система, али и на стандардизацији свих мјера и широкој употреби метричког система.

Лавоазје је први изводио експерименте у којима је пажљиво мјерио масе које је узимао као полазне  и потом производе њихових  реакције. Спаљујући фосфор (по неким изворима живу), Лавоазје је примијетио да је производ реакције тежи од првобитне количине фосфора управо за масу утрошеног ваздуха. Овим је научник  доказао да, иако супстанце у реакцији мијењају свој облик, количина материје прије и послије   реакције увијек остаје непромијењена. Тим својим испитивањима  је заправо дошао  до формулисања закона о држања масе (који се често назива и Лавоазје-Ломоносовљев закон јер су ова два научника, независно један од другог, готово у исто време  дошли до њега. Прецизно и јасно су  формулисали  један од основних закона природе  – закон о одржању масе.  Ово велико откриће представља  један од фундаменталних хемијских закона. Лавоазје је у  свом раду  први доседно користио стехиометрију, због чега се  овај великан сматра и њеним пиониром.

Доследност Лавоазјеових теорија и њихова верификација експерименталним путем у великој мјери је допринијела угледу и значају  његовог рада. Извршио је систематзацију читаве тадашње модерне теорије, при чему је категоички и документовано одбацио флогистон и прецизно дефинисао неке од фундаменталних хемијских појмова, Лавоазје је саставио и објавио књигу Traité Élémentaire de Chimie (Основни курс хемије), која се сматра првим модерним хемијским уџбеником.

Даље, Лавоазје је први указао на могућност постојања алотропских модификација увидјевши да је дијамант заправо кристални облик угљеника. Захваљујући свему наведеном, као и многим другим достигнућима, Лавоазје је поставио темеље хемији као науци и њен развој окренуо у правом смјеру. Управо се због тих научних остврења Лавоазје  несумњиво може сматрати оцем модерне хемије.

Лавоазје се истакао и на другим подручјима, посебно на пољу мјерења Земљиног обима. При мјерењу дијела Земљиног мердијана, радило се, поред осталог, о томе да се за основну физичку јединицу дужине прогласи десетмилионити дио Земљиног квадранта. Нова јединица дужине морала је да буде универзална и да се не ослања на било које мјесто Земљине површине. Требало је, дакле, увести јединицу мјере за дужину коју би све државе и сви народи прихватили без дотадашњих партикуларних и разноликих мјерила. Тако је настао метар по коме се и данас назива метарски систем јединица. Одлучено је да се то мјерење обави у Француској. Такво премјеравање меридијановог лука, које је само по себи прдстављало значајан научни посао, захтијевало је неколико година беспрекидног рада.  

За та мјерења Народна скупштина одобрила је суму од 300 000 ливара како би се извршили планирани послова. Лавоазје је постављен за секретара и благајника одговарајућег надлежног одбора и одмах се приступило практичном остварењу планираних послова. Мјерење меридијановог лука требало је да се изврше на дужини између Денкерка и Барселоне, а тим геодетским и астрономским пословима били су повјерени научницима Мешену и Деламбру. Мешен је пошао  у Шпанију, а Деламбр у сјеверну Француску. Лаплас је иступио из одбора, а на његово мјесто дошао је Лавоазје  који је имао задатак да са највећом тачношћу одреди специфичну тежину дестиловане воде пошто ће њен кубни дециметар послужити за јединицу тежине (тј. масе).

Започети посао напредовао је врло добро. С тим у вези, 25 новембра 1792. појавила се цијела Академија пред Народним конвентом. Ту је Борда поднио извјештај о пословима одбора за мјере и тежине и саопштио да ће сви њени задаци бити завршени почетком године 1794. Предсједник Конвента, револуционарни бискуп Грегор, обасуо је академике својим похвалама: „Грађани! Вама припада част и слава што сте пронашли природну јединицу мјера која ће, као симбол једнакости, бити нова веза међу народима. Народни конвент прихвата са захвалношћу то ваше дјело и позива вас да присуствујете његовој сједници“.

Осам дана послије наведене сједнице Конвента отпочла у њему чувени историјски процес против краља Француск Луја XVI (1754-1793). Већина Конвента, жирондинци и њихове присталице, хтјели су да га осуде, али не и да га погубе. Међутим,  јакобинци су присилили већину Конвента да поступи друкчије. Краља су осудили на смрт, а главу су му потом одрубили гиљотином. На тај чин се побунише покрајине, а Европа објави рат Француској. Наступише тешки  дани, да би затим  16. октобра 1793. била погубљена и краљица. Само  пет дана након тога погинули су сви жирондинци под тешким и оштрим сјечивом  гиљотине. Послије тог крвопролића дошли су на ред и генерални закупци пореза.

Међутим, још много прије наведених догађаја појавиле су се у ширим круговима изузетно озбиљне  оптужбе против закупаца пореза. Јавно се говорило како су  се на штету сиромашног народа обогатили, велику суму државног новца проневјерили и да су чак у дуван мијешали отров! Неки оптужени намјештеници закупаца пореза понудише  да поднесу доказе о свему томе. Међутим, судски процес је незаустављио отпочео и довео до фаталног завршетка. Коловођа денунцијата против сакупљача пореза, међу којима се налазио и Лавоазје, био је неки Годо који је некада због проневјере од 200 000 ливара и фалсификата био осуђен и стрпан у затвор, али је оданде побјегао и постао народни трибун. Изјаве потказивача примљене су благонаклоно и њихова понуда прихваћена. Они су лажно свједочили да су закупци оштетили државу, тј. осиромашени народ, за 400 милиона ливара. Образована је комисија за ликвидацију закупнине пореза и стављено јој је у задатак  да испита колико је за вријеме протеклих  двадесет година држава оштећена кривицом њуди који су се тиме бавили. Члановима комисије обећан је извјестан проценат од  пронађене проневјерене суме. Након многих перипетија, показала се неоснованост оптужбе, па се коначно цијела та ствар  повољно завршилапо по оптужене. Али када су жирондисти били, сви од реда, погубљени, тражене су нове жртве. Тада се опет покренуло питање тобожње кривице закупаца пореза.

Поново су ухапсили све закупце, њих 31 на броју, да положе рачуне о свом раду. Они, међутим, нису ни знали због чега су оптужени. Бачени су у тамницу, није им дата могућност правничке одбране, нити увид у књиге генералних закупаца и списе комисије за ликвидацију. И док су они чамили у тамници,  читаво  то питање изнесено је пред Конвент, који је упорно настојао  да осуди на смрт све закупце. Али када је у њему, 5. маја 1794. године, прочитан извештај о дјелатности генералних закупаца и о оптужбама које су против њих поднесене, Конвент је увидио да закон не пружа никакву могућност и средства да се закупци казне смрћу. Тада се Конвент послужио својим опробаним средством: предао је све закупце Револуционарном трибуналу. Овај их је по кратком поступку, како  то обично бива у револуцоонарним временима, судио по драстичним ратничким законима.

Како оптужене нису могли оптужити по раније припремљеном поступку, то су прибјегли опробаној, закулисној вјештини. Револуционарни тужилац Кофенал пронашао је  за то прави пут. Према параграфима закона могли би оптужени бити осуђени на смрт ако се докаже да су радили у споразуму са непријатељем, предали му у руке градове, тврђаве, пристаништа, арсенале или му пружили помоћ у људству, новцу, намирницама или муницији. ,,Налазимо се, како је рекао Кофенал, у рату са непријатељем. Оптужени су оштетили државу за 130 милиона и у толикој мјери ослабили нашу народну одбрану. Доказано је да постоји завјера против француског народа која има за циљ да свим средствима потпомогне успјех непријатеља Француске“.

Међутим, француски народ био је другачијег мишљења  од  њихових судија. Наиме,  када су одмах послије  прочитане смртне пресуде, осуђени изведени на губилиште и предати џелату, окупљени народ није пљескао и одобравао поступак, како је обично радио у сличним ситуацијама. Окупљени грађани су као посматрачи саосјећајно ћутали, јер су осјећали да се пред његовим очима убијају недужни људи. Генерални закупци погубљени су један за другим.

Лавоазије је  дошао као четврти на ред. Осуђеници су мирно и достојанствено поднијели  своју судбину. Њихови лешеви бачени су у јаму гробља Магдалена, а прије тога посути негашеним кречом да не би никада могли бити препознати.

Тако је велики научник Антоан Лавоазије, отац модерне хемије, погубљен на гиљотини јер је проглашен противником републике. Касније је извршена ревизија судског процеса и установљено је да је чувени хемичар био осуђен као невин човјек. Наиме, послије нешто више од годину дана након трагичног погубљења, француска влада је ослободила Лавоазјеа свих оптужби и признала да је био лажно оптужен.  

Знаменити италијанско-француски математичар и Лавоазјеов савременик Жозеф Лагранж (1736-1813),  догађај погубљења великана Лавоазијеа је најбоље окарактерисао реченицом: ,,Био им је  потребан само тренутак да одрубе ту главу, али ће Француској требати бар сто година да би такву главу  поново изродила“.

Прочитајте ЈОШ:

Подгорица затрла трагове свог заштитника

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: