“Даскама које живот значе” завјесу спустили само Велики рат и вирус корона

Први пут у историји Народног позоришта (а да нису ратне околности), прекинут је позоришни живот у Србији. Оно што није успело вирусима тифуса и колере 1915. године, великих богиња седамдесетих, санкцијама и НАТО бомбардовању деведесетих, успело је вирусу корона. Засада је извесно да се позоришна завеса неће ни подизати до краја ове сезоне.

Иако су нас у прошлости сналазила различита ванредна стања, улога позоришта је увек била иста: да бодри народ и подиже морал. Сада смо се нашли у ситуацији која од театра захтева можда највећу жртву. Да се повуче, да ућути, да затвори врата – каже театролог Јелица Стевановић, музејски саветник у Музеју позоришне уметности Србије.

Током 150 година свог постојања, Народно позориште у Београду „забравило“ је врата само за време Првог светског рата. По речима наше саговорнице, део ансамбла био је мобилисан, персонал се разишао, а многобројно становништво отишло из престонице. Тако је, стицајем околности, позориште затворено, док је један број глумаца националног театра у повлачењу ка југу стигао до Скопља.

У Скопљу је био Бранислав Нушић. Одмах по завршетку Првог балканског рата „дао се у акцију“ да оснује позориште у овом граду, који је у то време припадао Србији. Наш писац суочио се са веома тешким задатком, јер је до тада то била турска касаба, а живаљ у њој потпуно неупућен у позоришни живот – бар по западним мерилима. У Османском царству живот се углавном одвијао у кућама и двориштима. Јавних окупљања није било, па самим тим ни позоришних представа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: