Црна Гора као Света Гора

Пише: Јован Лакићевић

„Моја Црна и све црња Горо, страшно ли је што те више нема, а страшније што и сад постојиш! о Други траже име према себи, црногорско име тражи – људе!“

Могао бих, овом приликом, кад је Црна Гора на прагу (не дао Господ трагичних) кључања, рећи било који Матијин стих из његових поема о Црној Гори и Црногорцима, као илустрацију онога што је било, што јесте и што ће бити на овим просторима, вјерујем, не бих омашио. Ненадмашан у сјајним поетским парадоксима, као и у много чему другом, не само што се поезије тиче, Матија ће прије неколико деценија записати:

„Моја Црна и све црња Горо…Страшно ли је што те више нема,А страшније што и сад постојиш…“ Има ли је, нема ли је, каква ли је? Зависи с које тачке се посматра… Секулине има, Његошеве нема, (али, даће Бог, биће је!)

За оне који мање знају, Матији је, од ових истих монтенегринских властодржаца , прије 22 године, добио највишу, Његошеву награду за књижевност, уз хвалоспјев коме се није имало шта додати!

Прошле године је, од тих истих, добио – забрану уласка у Ц. Гору! Тим поводом , не без примјетне завичајне туге, али у само њему својственом парадокс маниру, рече: „А ја мислио да тамо живим кад умрем!“ Ја сам га, не баш инвентивно, тјешио: „Па ови би и Његошу, да се не дај Боже однекуд појави, забранили улазак у њихову Црну Шуму!“

Матија се, наравно, не може поменути „случајно“, али овога пута то чиним због његовог оца, Вука Бећковића. Када се Вук, као краљев официр, из Сенте вратио у Ровца, створио је у завичају, ношен патриотским осјећањем и освједоченим родољубљем његових браственика Драшковића-Бећковића јединицу Југословенске војске у отаџбини , која га је изабрала за командира. Захваљујући том човјеку, а и његовим мудрим Ровчанима, у Ровцима , ваљда једином црногорскобрдском племену, није било братоубилачког рата! За разлику, рецимо, од моје двије Мораче, гдје није било куће без мртве главе и црног барјака!

Вук Бећковић је, послије братоубилачког рата, оглашен за „издајника“ и „народног непријатеља“ коме се не зна ни гроба, ни мрамора. А добар дио рата, држао је у својој кући, на тавану, будућег генерала ЈНА, Века Булатовића! Њему, очито, нијесу сметала некаква идеолошка убјеђења и предрасуде да сачува у животу свога саплеменика. А своје Ровчане, потомке великог војводе Никше, од братоубилачког сатирања.

Испричао сам ову причу, коју сам чуо са великим закашњењем, као, нажалост, и друге сличне, само са једним разлогом: У овим временима сваковрсних тешких искушења, угледајте се браћо Срби и Црногорци, на наше Ровчане, не дајте да нас такозване идеолошке и сличне, бесмислене међунационалне и међустраначке размирице посвађају и уведу у братско крвопролиће!

Ево, на крају, још неколико Матијиних стихова, којих би требало данас да се присјетимо:

„Црна Гора, као Света Гора, Или је то, или није она. Изван ње је доста остануло, широк ли је свијет, избор велик, а Црна је Гора је само једна . Тешко оном коме име смета и ко име не може доказат, други траже име према себи, црногорско име тражи – људе!“

Мислио сам, најзад, да и у овој мафијашкој и заробљеној Црној Гори, има људи, који макар зарад сопственог опстанка и интереса умију да мисле и бар мало продуже своју монструозну пљачкашку дјелатност према Црној Гори на још неколико мјесеци, до избора на јесен, јер се још доста тога може „штрбнути“ од ЦГ.

Схватио сам, међутим, да они за такву дугорочнију работу – немају живаца. По њиховим полицијским акцијама судећи, уз припомоћ провјерених Катнићевих тужилаца и хапшење свештенства и владика, пребијања вјерника, умјесто да застраше људе, они ће само пробудити притајени гњев народа, који ће их, и прије избора лишити и власти и функција!

То не би било ни неочекивано, ни необично, бар за оне који знају ону библијску истину: ко се мача лаћа, од мача ће и погинути! Власт је прије 30 година освојена на улицама, па, следствено томе, не би било ништа неприродно да се „на улицама“ и изгуби!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: