Орлов или (јастребов) крш

Пише: Милутин Мићовић

Oнолико се незнања није прије пело на Орлов крш. Нити се толико јадознања очекивало, иако и најгоре може да се очекује у Црној нам Гори. Чак и то, да се на симболичком плану изједначе Орлов и пасји крш.

Пасјих кршева има свуда по Црној Гори, а Орлов крш је био само један. Сад видим да од овог нашег Орловог крша, праве пасји крш. И направиће га, уколико то допушти владика Данило (владика ДанилоI Петровић 1696-1835, сахрањен на Орловом кршу, изнад Цетињског манастира). Ваљда владика Данило зна шта је Црна Гора, и колико га јада било да „измири браћу“. А није заборавио ни оно кад су га на вјеру Турци (наши потурчењаци ) ухватили у селу Српска у Зети, и ставили му омчу о врат. Тако је о-стао стих: „Отада смо виши пријатељи, у главу ми памет ућерасте“.

Да не проговара премијер Д. Марковић, рекли би људи – фин човјек. Зачешљан, онај рамењак (није ко онај други изчиљелих рамена), али кад проговори,- све поквари! А види се да и не говори из своје главе, но онако се жести туђим ријечима на свој народ.

Откуд му то овејано безумље, да Бошњаци, и Албанци, и Хрвати воле Црну Гору и дижу је до неба, а црногорски Срби да је мрзе и сагоне до пакла?! Тако бива кад неко од природног Србина, направи вјештачког Црногорца.

Ишчили у њему природно српство и народност, а разграна се вјештачко црногорство и отуђеност. Тај политички паразит-конвертит ушао је у наше политичаре, и једе кости народа. Такав политички хибрид онда може да каже ово, од чега се стиди поштен сељак у Колашину. Па нијесу Бошњаци баш крв лили за Црну Гору, а вала ни Хрвати, ни Албанци. По њему испаде, да су Црну Гору стварали сви, само не Срби, и да јој сви добра желе, само јој црногорски Срби желе зло. С таквим је мислима префабриковани сељак из Колашина, изашао на Орлов крш. Па ево да га и не слуша нико жив, али слуша владика Данило, док му чепа по гробу.

Црн куко, не може се оправдати 21. мајем- ништавним празником (14. година (не)зависноти Црне Горе). Пријатељ који ми ово прича има народне узречице, које ме понекад опљане неким чудом народне душе, па га слушам као опит. Кад своју причу зачини оваквим народним зачинима: шта ће кукавац, вране му памет попиле; не зна више но она што сједи на њој; засилио на власти, није то више онај чоек; ућеро му неко старг у кости, па дркће од свега на свијет; боји се од свог лада; пропадам у земљу слушајући шта прича; окиде нам нос, узе нам образ; како не зна да су Срби Црногорци стварали Црну Гору, кукала му памет; погледај га како плете и везе, а пред очима му се плетиво распада.

Па није НАТО стварао Црну Гору, остао без памети, ко је… Опоменем пријатеља да стане, а он: Саме ријечи излазе из мене, не могу их задржати… Па хоћу ли тај митраљез да окренем на себе? Ма нећу, па да ће сви у власти поцркати! Тада би лакше створили Црну Гору без Срба Црногораца, без народа и памћења, без смисла и образа. Па мисле ли они да ако неко изнесе гузицу на Орлов крш, да му треба вјеровати?!

Кад саговорника понекад опоменем да смањи мало, одмах ме прекине, – пушти ме, важнија је лингвистика него политика. Видиш да политика гуши лингвистику свим силама, видиш да политика утуца народ у главу и пуни му уста земљом. Скоро ми већ бречи: Па видиш да праве бетоњерку од Црне нам Горе.

Па видиш да се с Орловог крша и Ловћена сад говоре најкрупније лажи. За то су Ловћен преправљали! И луд ово види, а паметан од јада не може да вјерује сопственим очима и ушима. Е ово је савремена Црна Гора,- црни производ најцрње памети данашње јадовласти.

А, ето кави су, и они су осјетили да је кренула нека неконтролисана свјетлост из дубоког коријена покопане Црне Горе, из народног срца, из Горског вијенца, и хоће пред њом да излуде. Е та битка сада је на дјелу. Па, – хоћемо ли у памет, или, из памети Црногорци?!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: