У погубној тежњи да идеологију „црногорства“ представе валидном, служећи се лажима или тек, полуистинама – режимски историчари су се латили пера да „врате“ нешто што перципирају „својим“.

Тако је увијек било – зарад сопствених циљева, овоземаљски плаћеници и заљубљеници у сребрњаке свим силама (на срамоту) покушавају да се отимају о велике људе. Овога пута је то Његош. Илити, Његош – опет.

Новак Аџић, по звању историчар а по стручности – све, сем изучавалац историје, у добро знаном маниру новокомпонованих „интелектуалаца“ и рушитеља историјских истина – пројектује своје особине на друге, те покушава одбранити Његоша.

„Једно је истински, аутентични Петар II Петровић Његош из прве половине XIX вијека, а нешто сасвим друго масовна злоупотреба и инструментализација Његоша у XX и XXI вијеку… Његоша не можемо истргнути из контекста свог времена; он не смије бити парола или билборд за разне иделогије и политике, а на жалост био је без икакве властите кривице. Мртви Његош не може бити одговоран за злочине живих„, казао је Аџић.

И заиста, злоупотреба и инструментализација Његоша, нашег највећег књижевника и државника – није оправдана.

Међутим, пишући своје „историјске анализе“, дужни смо да обавијестимо Аџића да је управо он тај који злоупотребљава и инструментализује Његоша. 

Карикирање које је готово једнако јереси, ако покушавамо да схватимо ко је био Његош – управо је оно што чини Новак Аџић.

И тачно је – Његош припада свима. Његово књижевно дјело подложно је тумачењима и неисцрпан је извор за анализу науци о књижевности. Истргавање из контекста када говоримо о књижевном дјелу, учитавање тумачења којих нема и слично – отвара разне дискусије.

Међутим, оно што не смије, или макар не би требало, јесте Његошев идентитет. Припадност одређеном националном корпусу није ствар подложна полемикама – нарочитно не у Његошевом случају, и нарочито не када говоримо о аутентичности.

Јер, ко је био Петар II Петровић Његош најбоље је рекао сам Његош. 

Писмо Илији Грашанину, 11. новембра 1850.

У писму Илији Грашанину ( аутору данас омраженог ”Начертанија” ), од 11. новембра 1850., годину дана прије своје смрти, Његош из Трста поручује сљедеће:

”Будите спокојни, поштени и драги Србине, и немојте никад помислити, а толи вјеровати, да ће владика црногорски бити сочлен којекаквих ветрењалах, а толи сочлен партије која противу мене и целога Српства светиње дејствује. Са стране црногорске будите сасвим мирни. Ми к Вама друго не гајимо до чисте братске искрености. Ми се ни у чем не пуштамо без Вашега согласија, а с Вашим согласијем свагда смо готови…..

Највећи је аманет и светиња наша после имена Душанова име Крађорђијево. Ко је овоме имену противник, тај није Србин, но губави изрод српски. ”

Писмо проти Георгију Николајевићу, 18. октобра 1850.

У писму проти Георгију Николејевићу ( дубровачком свештенику и теологу, будућем митрополиту Дабро-босанском ) од 18. октобра 1850, Његош овако вели:

”Црногорска је пјесна:

Ко ћ уфатит маглу у висине,

Ко ли Гору Црну покорити!

Нека се Турци фале и говоре што им је драго, ми за њихове пријетње не маримо. Имали смо се кад од Косова познати једни с другијема. Остали народи нека мудрују како им је и од трага, нека дипломатизирају с Турцима, нека се гладе и лижу колико им је драго…. досита ми и Турци, доклем год једноме траг из Европе не погине, оном ћемо здравицом напијати којом смо и досле….(…)

Да је лијепа Црна Гора, не би се Црна Гора звала него млијечна или медена. А како ће и бити лијепа када је једнако сироту дивљи таласи турски нападају и потресају? Та свештени едем, да га је оваква судбина постигла, би се већ зла препунио и злом отровао. …(…)

Црна Гора је само зло како је зли нарок гони, и ја који сам њен син не могу јој име произрећи што се нећу згрозити. Али је опет с тим знаменита што је коматић од развалинах нашега царства, као једна ластовица ( ћошак ) од развалинах великога града. Стога је знаменита Црна Гора што је доиста показала шта може слабији са силнијем, што може чојек, кад хоће радити. Црна Гора је гњијездо војинствене гордости, ђе се браћа, јединци синови, све радо на жертву дава, само да остане непорочна част прађедовска. Црна Гора је урна у коју је силно име Душаново прибјегло, у којој се свештено храни силно име Обилића и Скендербега.”

Писмо књазу Александру Карађорђевићу, 3. јануара 1841.

У писму књазу Александру Карађорђевићу, од 03. јануара 1841. године, Његош захваљује на поклону, Крађорђевом портрету, па каже:

”Ваше сам љубезно писмо од 8.октoбра примио исправно по г-дину Раду, такођер портрет Вашега бесмртнога оца. Никакав дар на овоме свијету не би мени пријатнији био од портрета витеза и оца јединоплемене мени Србије, којега су славни подвиги јошт када сам ја млеко матерње посао, јако на таблици душе моје написати и који ће вјечно остати огледало витештва не само међу малијем народом српским него и међу великијема народима и у всемирној историји…..(…)”

Књазу Александру, Његош пише 1848, са Цетиња, овако:

”Казати ће Вам г-н Бан моје намјереније. Не дао Бог у данашњим опстојатељствима да Ви себе не покажете пред српским народом за онога који и куда Вас призваније назначује…..Све ће добро бити. Велики Ваш отац ако Вам буде огледалом, Ви сте бесмртни. Ако ли се склоните под влијанијем себичности страха, згрмљеће на то вјечно проклетство рода.”

(Овдје терба додати да је скривено ”намјереније” из овог писма које Матија Бан треба да пренесе кнезу, објавио је сам Бан касније, и датирао га управо на ову 1848. годину, а оно се тиче Његошевог плана да се ”српство ослободи и уједини”, па да потом Његош и Карађорђевић владају обојица, али тако ”да кнез иде у Призрен, а Његош у Пећ” )

Писмо Сими Милутиновићу из 1844. године

У писму Сими Милутиновићу, из 1844., Његош, између осталог каже: ”Фала ти за свагдашњу твоју наклоност к овоме тврдоме и крвавоме крају, но српскоме од искона.Многи су Срби излепршали на литературно поприште, него готово сви они пребирају туђе после, у туђе олтаре жежу српски тамјан…. Ти готово сам дичиш се Српством и Српство с тобом….(…)

Друго ти немам писати до што те молим да препоручиш покровитељству свијетлога књаза и његову правитељству наш народ који се исељива из Црне Горе у Србију, да буду као браћа Срби примљени и да их благоволе населити по онијема мјестима која су физически и климатом прилична њиноме отечеству….(…)”

Писмо Пауну Јанковићу, 12. априла 1845.

У свом писму Пауну Јанковићу, из 12. априла 1845.године, Његош говори о образовању црногорске младежи, па, између осталог, каже:

”Но гдје би црногорска младеж могла лакше получити образованије ума и срца, а да не изгуби нимало од своје дичне народности, ако не у Србији, гдје се и све науке на нашем језику предају ”?….(…)

Писмо Осман-паши Скопљаку, 05. окотбра 1847.

У писму Осман-паши Скопљаку, од 05. октобра 1847. године, овако казује своје поријекло митрополит Петар Други:

”Када је Бајазит Босну покорио и када су дивље орде азијатске наше малено, но јуначко царство разрушиле, онда су моји преци и јоште неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставиле своје отачаство и у овијем горама утекли ….(…)”.

Писмо Јеремији Гагићу, 22. октобра 1830.

У једном од свјох првих писама, Његош се обраћа Јеремији Гагићу, 22. окотобра 1830.г., тражећи од њега утјеху и савјет од њега као од ”благоразумног Србина и истинског пријатеља покојног стрица ”, па му, поред исталог напомиње:

”Приложено писмо на г. Вучичевича, нарочито је назапечаћено да га видите напријед и Ви, те да берже и штогођ боље узнате наше стање и страхобе зато једино што смо извјестни и осироћели Серби, пак да га отпавите ”.

У својим писмима Његош на више мјеста исказује свој српски идентитет ( народни, национални ), иако понегдје прави терминолошку разлику између Црногораца и Срба. Али, ово не треба да буни, пошто он више пута, у истим тим писмима, разликује Црногорце од Брђана, и од Граховљана, па затим од Бокеза и Паштровића…итд.

У писму Николи Томаезеу од 21.априла 1848.г., Његош пита:

”Је ли кервавије странице у свемирској историји од церногорске? Је ли страшније, витешкије и дуже борбе међу неједнакостију јоште свијет видио него што је видио борбу церногроску посље паденија царства на Косову”?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: