Усуд

Поплави библијских размјера претходила је, сјећам се, временска прогноза на РТС-у, показаће се – тачна, с картом на којој се виде територије нашироко обојадисане у жуто и у зелено, док се само једно мало острво у ширем региону – црвенило од прогностиковане кише. Епицентар тога дажда догодио се, гле, понад наших земаља.

Као да је Природа одлучила да нас кара, Х.А.Р.П. казни, а Бог опомене, у чему су углавном садржане све три теорије у вези с оним што нам се нетом догодило.

Кишни лијевак поплавио је многе очи, и медијске слике које су обишле свијет.

Човјек је у немогућности да упореди да ли су Поплаве у Србији, и Српској, већа катастрофа од Потреса на Приморју 1979. г. ако ни због чега, а оно зато што се катастрофе не могу поредити. Интензитет помоћи зато може.

Очима видим како се обалне кутије пуне новцем, како је народ срцем уз Србију, како из Боке и из Црне Горе одлазе пакети, и свијет стиснут аутобусима да дâ руке. „Да помогнемо онако како су и други помагали нама!“ – приповиједа се, и проповиједа се.

Климам главом када Вучић на ванредној сједници Владе каже да се ни динар помоћи не смије да проневјери, али и даље вагам коме се он то обраћа, грађанима или бирачима: ако су натчовјечански напори за подизање киклопских насипа de facto били могући у мало времена, до кога је што мотивације нема да се са истим жаром дугорочно саберемо, и уметнемо прсте у сваки дјелић Система који пушта воду?

Дивили смо се Јапанцима када су дисциплиновано, у редовима, подносили Фукушиму. Дивим се старијима који скидају капу (!) српској омладини, налик оним момцима који су минуле суботе увече позивали на „најбољу журку“, у Макиш на пескару, гдје су се товариле вреће с пијеском. Несреће уједињују, спознали смо ових дана. Као и 1999. г. што смо.

Слога спасава.

У данима пред нама једна ће друга слога да уједини НАТО снаге у вјежбама понад Балтика. Заиста се не могу да отмем питалици што би било да дно не постоји, те да нас поврх свега – премда неће – неко овако небрањене јошт и нападне. Ако се киша као и мечка може чачкати, а онда може ли и на ширим, словенским просторима, неко прво да проспе море воде да би даждом од сумпора и огња, далеко било, потом ударио по океану невољника?

Како било, у тренутку писања овог текста једна је невоља прошла, а друга, гле, пристиже за њом; с високим температурама, дуж поплављених обала.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: