Преци и пендреци

Пише: Бећир Вуковић

Матија каже да је немогућ урбани пјесник из Роваца.

Нас интересује нешто што је могуће: могуће чељаде без својстава из Мораче са  неколико неухватљивих грађанских профила. Је ли могуће да је могуће. Разумјели би и морачке грађанске идеје, кад би се саобраћај Платијама  одвијао у једном правцу. Без, кочница…

Је ли нагорела крушка сасвим изгубила битку, иако под старе дане рађа. Досад је могло како ко хоће, па и стара крушка дивљакуша сто година да чува зидине, али посад неће. Протекло је и то вријеме. Ноћу, по карамучини кад се прст пред носем не види, ишао је за мирисом крушке, док челом не ударе у дирек од врата… Подраниће, напуниће џепове крушака, па у Колашин да реферише…

Је ли могуће да грађанске идеје кипе преко врхова Мораче, и опет отичу сутоком Платија.

То је још један очигледан доказ, само не знамо чега. Ма знамо и чега, само га је рано ишћерати из ладовине. И идејама треба умјети одољети. Али, ноћашњој идеји се предајем: чоек са грађанским профилом, најсличнији је невјернику у браку. Оваква идеја је и загонетна, и застрашујућа.

Наиме, застрашујуће су такозване фикс – идеје, које су у теорију увели француски психолози. Не знам каква је ово идеја ако није из фикс области: чоек из наших области са грађанским профилом, личи на дезертера. А дезертер је исто што и прељубник. У пракси, пак, то се сасвим слаже. Нијесу ли, у ствари, и дезертери и прељубници – лажни.

Некад су Брђанске ђевојке бјежале од дезертера, данас им трче у загрљај. И то се слаже.

Умјесто земље предака – постали смо земља пендрека. Урбано, нема збора, само да се не протумачи погрешно.

Послије
Поетских урвина
Урезано у Платије

Од Старца Милије
До Вуковог Матије

На бициклу, са руксагом, кацигом, у бермудама, обиђох, љетос, катуниште. У колипштини набрах зеља. Откуда долазе тренуци такве сентименталности, никад нећемо знати. Колико се најдаље може осјетити прошлост. Ето, такав тренутак без коријена преживи негдје на пустој планини.

Зборила је једна баба из Крње Јеле. Како смо били срећни до уочи рата. А, онда, к’о да ђаво бану међу нас. Само, баба, није знала да послије среће, долази несрећа. Даље и ја знам паметовати…

Ко изгуби живу везу са народом, облачи гаћице и љубичасте прслучиће грађанштине. Али кад је само, најрадије сукњом обрише нос.

Нађе се по вукојебини и таквих Срба –  сепаратиста – који би да обезбиједе још коју деценију плаћене доколице. Не смијемо пропустити копију гледишта модерних Срба од Миоске па до уврх Треске.

Коначно, и Шавник је уписан у туристичку мапу као урбано мјесто. Али, уочи  промоције (а ради уписа у светски универзални урбанизам), из апотека су избацили расо, и сурутку.

Побаучке су долазили у апотеку да купе пластичну боцу расола, и сурутке. Боца расола 50 центи, бочица сурутке 49 центи.

Омекшана пендреком, неомекшана фином традицијом, сирова памет изобличи чељаде у страшило.

Овај пут никуда не води. Не може бити пут који никуда не води. Овај је водио само низ  Мртвицу. Водио је и до гробља које више нико не користи.

Тако му и дође: Србин са грађанским идејама, негдје је испод сваког нивоа. Истим путем је и дош’о Србин – сепаратиста – слика и прилика грађанина – дезертера – прељубника. Другом приликом поменућемо и – девственика.

Са тог нивоа нема се куд пловити, без у прљаве грађанске воде.

Распра под куршком дивљакушом

– Вође ћемо то наше питање, ријешити..!
– Ма, немој..?
– Да се ја нешто питам, не треба нам Србија, то ћемо сами..!
– А, пошто се ништа не питаш, не аветај. Ево, докле си, сам, доћерао..? Данас руше цркве, сјутра ће и гробове….

И, послушај, слушај само владику Рада..!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: