ИН4С

ИН4С портал

Животињско царство

1 min read
Дугогодишњим посматрањем установио сам да већина људи чашу са водом на пола – види као полупразну, а не као до пола пуну

Корњачица Eurotestudo hermanni у књижари (Фото: Н. М.)

Пише: Никола Маловић

Дугогодишњим посматрањем установио сам да већина људи чашу са водом на пола – види као полупразну, а не као до пола пуну.

Шта више, установио сам како људи који опажају чашу до пола празну, а не до пола пуну – виде овај свијет као пакао, а не као рај на земљи.

На једној дугој дионици, током вожње, питао сам оца, човјека којему је Бог дао све, и здравље и љепоту, и златни занат, и лијепу жену, и двојицу синова, и много унука, да ли би пожелио да се врати у младост? На то је мој отац одговорио без размишљања да не би. Зашто?! Зато што је живот тежак, казао је.

Да, живот је тежак.

Књижевник Рабле први је у литератури ријечима нацртао пса који дуго глође кост зарад мрве сласти коју пружа оно мало укусне сржи. Те тако и ми, канда, живимо животе зарад мрве свакодневне сласти. Неко те сласти има сатима, ако је благословен заљубљеношћу, или ситом преповијеном бебом, други пак имају минуте, но је блажен и онај ко у данашњем све западнијем свијету има макар тренутке среће унутар до пола пуне чаше дана.

Хоћу да кажем како је множини људи живот све тежи. Велики нас Брат гледа очима са свих камера, и прати.

Технолошко стезање омче око наших вратова осјећам на свом, издан од државе сасвим.

Количина зла у свијету који отима дјецу и жртвује их у сатанистичким култовима је превршила сваку мјеру. Не могу да докажем како зло од кога се јежи кожа постоји, али га осјећам. Конектован сам са временом у коме живим.

Опазио сам да се зло из људи прелило у животиње, јер су и оне конектоване с временом у коме живе. Научници доказују постојање интелигенције код животиња какву раније нисмо имали прилике да видимо. На улазу у Залив стоји тврђава Мамула, из доба Аустроугарске. Од казамата за мучење Бокеља у оба свјетска рата, бестидници сада граде туристички острвски ризорт. Но радници казују гдје их чуди, па и страши понашање галебова, највећих медитеранских птица, јер не само да се ови гласовима очигледно договарају како ће их напасти, већ их тако организовано и нападају! Закупац Мамуле руши галебља гнијезда, разврће птицама дом!

Не може се природи допасти онај ко је уништава. Нити се добру може надати ко друге гази у трци за динаром.

Док ми Матрикс архивира сваки клик, не могу да се, загледан у неке клипове, отмем утиску како је Бог и у животињама посадио љубав, не само у људе, о чему никад прије нисам промишљао, јер нисам био у прилици да Животињско царство осмотрим из новог угла. Сада су камере свуда, па биљеже и што сваког тренутка чине животиње, иако су оне то може бити радиле стално.

Пазимо…

Видио сам патку која пљоснатим кљуном узима зрнасту храну из посуде на ивици неког јапанског језерцета, и тим зрневљем храни рибе што се праћакањем убише да прве у плићаку дођу до садржаја из паткиног кљуна!

Видио сам мачку која стоји на ивици базена и њежно шапицом милује главу делфина јер се то овоме баш свиђа, па све израња и потура се не би ли га мачка миловала још.

Видио сам гуску која топлим крилом грли маче да би га гријала док блажено спава.

Неко је снимио мајмуна који јабуком храни велику корњачу.

Неко бијелог кита белугу како се, између санти леда, игра са људима који му с брода добацују лоптицу, и он је доноси људима натраг,. Да му је опет баце!

Да не повјерује око које гледа рибу која упорно долази да је мази човјек до појаса ушавши у море.

Посебно да не повјерује када гледа хоботницу која се потура људској руци не би ли је она миловала у плићаку. Оде па се врати, као и она риба, и све тако. Ко би рекао да се дивље животиње не могу припитомити да ли би погријешио? Или се збиља ради о љубави коју је Бог посадио свуда, па и у патку и у мачку и у делфина и у гуску и у кита и у рибу и у хоботницу? Човјек је у Рају живио чак и са опасним животињама. Што му данас орка не би јела из руке?

Видио сам пса који маше репом на каменом молу забринут што је радостан какав већ јесте преплашио био мачку и ова је случајно упала у море. Ако нека животиња не воли воду, то је мачка. И сада, као да пас са снимка то зна, скаче по њу у море, подмеће се и има избезумљену мачку на леђима, плива шапицама до ивице мола, да пушта мачку да наскочи на мол и финалменте се спаси.

Цијеле ове сторије о доброти која постоји ако живот на Земљи видимо као чашу до пола пуну – не би било да нисам видио клип са бејби антилопом и лавицом. Шта видимо да снима очигледно нека сафари-камера? Видимо како је гладна лавица појурила незаштићени пресладак залогај у виду бејби антилопе. Животињица трчи колико јој је Бог дао, али је лавица бржа, сустиже је, и обара шапом. Умјесто да је пред камерама растргне, догађа се обрт, јер бејби антилопа, као Андрићева Аска у односу на вука, почиње да се умиљава лавици, да своју главу глади о лавичину.

Лавица је збуњена само тако; ово што јој се догађа не би требало да се догађа, а догађа се?! Бејби антилопа понаша се и даље као да јој је лавица род најрођенији. Тада слиједи додатни обрт у режији Бога Оца: у кадру се појављује друга гладна лавица која хоће да кидише на антилопицу. Сада прва лавица без икаквог размишљања стаје у одбрану бејби антилопе, не као да брани плијен од дијељења, него као да брани род најрођенији.

Имам утисак да нас само мрва дијели од уређеног глобалног поретка у коме не само да човјек човјеку не мора да буде вук, него не мора ни вук да буде вук човјеку.

Или смо ушли у страшан рат који се новим средствима води изнад наших глава а преко наших леђа и који ће се завирити апокалипсом – или ћемо бити попут описаних животиња и налазити се ближњима на страни чиме ћемо пророковану апокалипсу потиснути далеко у будућност. Трећег нема.

Апокалипса је ужас који долази. Не морамо је баш ми, псинама које једни другима чинимо, призвати ових дана. Још увијек имамо моћ да смијенимо издајице истине, државе, људског рода и планете Земље. Питање је, имамо ли петљу? Јер ако немамо храбрости да слободу увијек и изнова освајамо, онда ћемо се појести међусобно, прво за туђ рачун, а онда због глади. И бићемо животиње.

Извор: Печат

 

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

5 thoughts on “Животињско царство

  1. (од ономад)

    „23. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је,
    дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама!“
    (Св. Јеванђеље по Матеју 6:23)

    Да чујемо Калајића, 

    о „бене“ и бенама, ван нас и у нама, 

    „Ubi bene ibi patria“

    …“Уместо „пролетерског интернационализма” сада се намеће принудни модел „мултикултурног друштва”, односно усамљене гомиле без икакве веродостојне културе. Поново се уводи „деликт мишљења” који бива проказан на основу критеријума „политичке коректности”, што је управо Лењинова синтагма. Исте су и етикете за жигосање политички неподобних: од „фашизма”, „реакције” и „национализма” до „популизма” и „ревизионизма”.

    И мондијалисти, попут марксиста, забрањују сваки поглед у прошлост, односно у трезоре наслеђа врлина и вредности, како би се тако искорењен човек подавао, без икаквог отпора, сваком условљавању. Марксисти су својатали „историју”, проказујући противнике као некакве безумнике који се опиру „историјским процесима”, док мондијалисти својатају „свет”, тврдећи за противнике да су „против света”.

    За разлику од марксиста, којима је „крај историје” био коначни циљ, идеолози мондијализма се убише доказујући како је тај „крај историје” дошао силом коначне победе англоамеричког, либералног капитализма те да је сваки отпор узалудан и бесмислен. Попут својих изравних предака, нихилистичких марксиста, и мондијалисти прете „чисткама”, односно „пургама”, али то сада означавају изразом узетим из латинског језика Инквизиције: „лустрација”. И преварантска злоупотреба језика чини део те нихилистичке, антиевропске стратегије.

    Када непријатељ каже „људска права” или „отворено друштво” — он таквим синтагмама заправо означава противљудска права те рушење свих одбрана друштва од унутрашњих и спољних претњи. Када се залаже за „транспарентност” — мисли заправо на работе под окриљем тоталног мрака. Када проповеда „либерализацију рада”, непријатељ не мисли на ослобађање рада и стваралаштва, како то лаковерна већина схвата, већ на систем у коме господари имају сваку слободу а радници никаква права.

    Није случајно да су данас и овде најгорљивији поборници мондијализма или глобализације управо деца Брозове номенклатуре, која се с осветничким жаром окомљују на све српско јер су уверени да их је српска борба за опстанак и слободу лишила очекиваних привилегија. Они жуде да, као и њихови очеви, паразитски или готовански живе на грбачи српског народа, не знајући ништа друго до да као самозване судије деле свет на зле „фашисте” и добре „антифашисте”.

    Они сами, ноћу, исписују антисемитске графите по зидовима „невладиних организација” како би оптужили Србе и тражили додатну финансијску помоћ од америчких централа, што им их ускраћују или утањују, јер су „обавили посао”. Иначе, ја не делим гнушање које Срби осећају пред деловањем таквих изрода у служби непријатељских „невладиних организација”. Напротив, кад их којим случајем видим и чујем, ја се у срцу веселим те се осећам поносним што припадам српском народу јер јасно опажам да је у њему непријатељ успео да поткупи само моралне наказе и интелектуалне ништарије. Све што нови колаборационисти чине је контрапродуктивно са становишта стратегије којој служе.

    Они посредно али јасно, доиста сасвим транспарентно, осведочавају нискост непријатеља и одговарајућих циљева. Да се којом несрећом зовем Џорџ и презивам Сорош — ја им не бих дао ни пребијеног долара.“

    Драгош Калајић (2002.)

    http://dragoskalajic.com/

    …“Читајући поново те текстове, који су били писани непосредно, а понекад и диктирани словослагачима, открио сам да поседују заједнички чинилац, јединствену боју, боју сумрака Запада. Тако сам у тој лектири, вадећи изразе и појмове за речник, наишао на реч лепог, женског рода: „декаденција”. Стајала је уреченици која је поредила модерну са римском декаденцијом. За тренутак сам одложио текст и, загледан у ноћ изнад Београда, помислио како протагонисти римске декаденције нису били свесни чињенице да проживљавају крај своје империје.
    Та помисао родила је другу: можда и данас модерни човек културе Запада проживљава свој сумрак, свој крај времена, свој „смак света”, несвестан да га живи, да му присуствује?
    Претходно питање рађа друго питање: на чему почива та несвест, та илузија живота у смрти? Можда почива на томе што наша свест да живимо траје дуже од наше свести да умиремо? Можда почива и на уверењу да „смак света” мора бити обавезно у облику неке материјалне катастрофе планетарних размера? Јасно, силе које су толико моћне да могу изазвати материјалну катастрофу света превазилазе све што је човек искусио. Без премца у људском искуству, оне су и без озбиљних препрека. Отуда је човек склон да такву катастрофу замишља као тренутни феномен. Ако је за стварање света било потребно шест дана, за његово рушење очигледно је довољно неупоредиво мање времена. Јасно је да такво схватање „смака света” у свести модерног човека потиче из хришћанског одгоја, из хришћанске Апокалипсе. Али, постоји и низ других традиција које не говоре о материјалној катастрофи већ о духовној катастрофи човека, као основном обележју „смака света”. Таква концепција „смака света” карактерише управо све веродостојне европске традиције. И пошто људско искуство сведочи да су преображаји духовних или душевних садржаја најчешће веома дуготрајни, да трају вековима, па и миленијима, може се закључити да би „смак света” у знаку духовне катастрофе морао бити не нагао већ постепен, дуготрајан процес.
    Тако сам дакле стао пред алтернативу: стварати речник „смака света” са становишта потврђивања његове актуелности, или са становишта одбијања да постоји такав феномен? Морао сам се одлучити за једну од алтернатива и због ограничености расположивог простора. Одлучио сам се за прву алтернативу, јер је она очигледно кориснија, а уз то обострано –и за писца и за читаоца – занимљивија.
    Хронолошки последњи проблем с којим сам се суочио у припремама за писање речника појмова и израза модерне културе, што као симптоми и знаци одају реалност или блискост „смака света”, био је проблем одређења критеријума за дијагнозу. Како препознати у одређеној појави, у одређеном изразу, симптом или знак краја времена, „смака света”? Први одговор је веома једноставан и упућује на аналогије или изоморфије овог правила: да би се спознала смрт, треба познавати живот; да би се спознала агонија, чудовишност, дегенерација, треба знати шта је то виталност, лепота и формативни принцип генерације, стварања. Следећи проблем је неупоредиво тежи; шта узети као примере или моделе, узоре виталности, лепоте и истине? Очигледно је да такве примере или узоре није коректно тражити у модерном добу: велики део његових садржаја вероватно припада сфери симптома „смака света” или потпада под ударе сила катастрофе. Други део јесу позитивни садржаји који нису исцрпли своју историјску мисију, те са строго формалног гледишта није коректно употребљавати елементе вредновања које они несумњиво пружају…“, Драгош Калајић, Смак Света, „Накладни завод Матице хрватске”, Загреб, 1979.

    …“Током једне посете САД-у тзв. Ј.Б.Т. сусрео се са познатим вајаром Иваном Мештровићем. Тај сусрет забележио је син вајара, Анте Мештровић. „Зашто се ви не вратите у Југославију?“ пита тзв. Ј.Б.Т.  Ивана Мештровића. „Бојим се Срба!“ одговара вајар. „Немојте се бојати Срба! Ја сам их уништио тако да за педесет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати!“ одговара тзв. Ј.Б.Т. испијајући виски. Сусрет се десио почетком шездесетих година  прошлог века,  односно пре педесет година…“

    …“Great movie about manipulation in media, what you see is actually NOT what’s happening…Same old story all over the world…“, нама у агресији, тад и данас

    Wag The Dog, 1997., прича о Космету
    https://www.youtube.com/watch?v=gNDmDZi05dY

    #
     

  2. Eros i Tanatos.
    Stvaranje i uništenje.
    Svijeta ne bi bilo da stvaralačka sila nije makar za hiljaditi dio jednog procenta jača.
    Ali, naiđu vremena zla.

    Onome ko je u pustinji bez vode svaka kap iz čaše je dragocjena.

    7
    1
    1. Cak i kad naidju vremena zla
      stvaralacka sila ima – i u pustinji –
      poslednju kap dostojanstvenog spasenja.
      NIKAKVOM DEFATIZMU NEMA MJESTA
      – U SUDBONOSNIM VREMENIMA.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *