Митрополит Амфилохије: Ја сам најодговорнији за све што се дешава, нека мене хапсе и воде у Спуж
1 min read
Митрополит Амфилохије
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије рекао је синоћ испред Храма Христовог Васкрсења у Подгорици да је он најодговорнији за све што се дешава на литијама, и поручио ако неког треба да хапсе, да хапсе њега и поведу у Спуж. Он је такође казао да је од њега и протојерерја Мирчете Шљиванчанина тражено да „разагнају народ са Храма“.
Амфилохије је то рекао након завршене литије, улицама Подгорице у којој је учествовало више хиљада грађана и коју је он предводио.
„Да ли је Мирчета то могао да прихвати? Црква Божија је да сабира све људе и земаљске народе, да их мири, призива на слогу, љубав и помирење. Отац Мирчета је позван у полицију. Ја сам рекао инспектору да једини који треба да одговара сам ја“, казао је Амфилохије након чега су окупљени грађани узвикивали: „Сви, сви“.
„Тај инспектор је са Косова и рекао сам му да ми овдје бранимо светиње и на Косову. Откуд им право, некрштеним владарима, да узимају светиње? Они су признали непостојећу државу Косово, одрекавши се срца Црне Горе за вријеме краља Николе. Значи, треба оца Мирчету сад у затвор зато што је тражио ово сабрање. Неће дочекати ниједна власт у овој земљи да ми разгонимо народ. Овај народ је сад слободан, послије 70 година и само неко ко је антинародан може да тражи да се народ одрекне слободе. Ако се ова власт одрекне овог безумља онда ћемо ми бити за њих, а ако не, онда ће ово бити злочин као кад су признали Косово“, рекао је митрополит Амфилохије.
Он је казао да је он најодговорнији за оно што се догађа на литијама.
„Нека ме ухапсе и у Спуж нека ме воде, биће ми добро да се одморим. Али није добро за њих, није добро за Црну Гору да наставе са насиљем. Сљедеће седмице ћемо наставити сабрања, све док не поништи безбожни закон“, поручио је митрополит Амфилохије
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ko može pozivati,da se razagna vjerni narod iz crkve, koja svojom ljubavi priziva i kojoj se s ljubavlju pristupa?
To može samo onaj,koji stoji nasuprot ljubavi,onaj koji je mržnja!To je djelo SOTONE!???
Svako ima pravo,da se prikloni onome,što mu je u srcu!Mi se priklanjamo LJUBAVI,koju smo spremni dijeliti sa svima koji je prihvataju,bez nametanja.
I vi SOTONE,mrzite sebe i onoga ko je spreman da tu MRŽNJU prihvati!Nas se okanite,jer na prihvatanje mržnje ne pristajemo!
SLOGA BIĊE PORAZ VRAGU!DO HRISTOVE POBJEDE!
??⭕
Свештени мученикослов нових свештеномученика и мученика Митрополије Црногорско-приморске
Пострадалих од безбожних комуниста и нацифашиста:
Јоаникије, митрополит црногорско-приморски, мучен и убијен од комунистичких безбожника половином јуна 1945. Г. у Аранђеловцу;
Петар Л. Ускоковић, прота, секретар црквеног суда Митрополије, рођен 1908. г. пострадао од комуниста у Словенији 1945.
Др. Лука Вукмановић, доктор теологије, рођен у Подгору (Црмница) 14. Х. 1907. професор Цетињске гимназије, убијен од комуниста у Словенији (околина Марибора);
јереј Петар Вујовић, парох метеришко-друшићки, рођен 1896. г. у Добрској Жупи, бачен од безбожничких комуниста 1942. у јаму Куново Присоје гдје је послије шест дана у највећим мукама издахнуо;
јереј Филип Р. Поповић, рођен у Вуковцима 1902. г. судски тужилац епархијског црквеног суда на Цетињу, убијен од комуниста у Словенији 1945.
јереј Блажо Поповић, рођен у Стијени 1909. г. економ Цетињске богословије, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Лука Т. Вучинић, рођен у Дупилу (Црмница) 1912. г. наставник вјеронауке у Цетињској гимназији, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Михаило И. Бушковић, парох косјерско-боковски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Радуле Алексин Шћепановић, рођен у Доњем Загарачу 1916. г. писар цетињског Црквеног суда, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Ђуро Н. Радоман, рођен у Пенсилванији САД 1913. г. парох доњољуботињски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Павле Ђ. Радоман, рођен 1917. парох дупиоско-трновски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Станко Радуковић, рођен у Прогоновићима 1908. г. парох сотонићко-буковски, адм. парохије бречеоске, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Јован Ђ. Лукић, рођен 1903. г. парох глуходољски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
Бранко Ш. Мустур, професор Цетињске богословије, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
Спасоје Беговић, рођен 1902. године суплент Цетињске богословије, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
Спасоје Павићевић, рођен 1908. г. суплент Цетињске богословије, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Радоје Ђ. Божовић, рођен 1894. г. парох четврте подгоричке парохије, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Алекса К. Живковић, рођен 1909. г. парох стијенски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Михаило Т. Драговић, рођен 1910. г. парох рогамско-ђурковићки, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Бошко А. Драговић, рођен 1989. г. парох вуковачки, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Андрија П. Лаковић, рођен 1906. г. парох љешкопољски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Љубомир Ј. Јововић, рођен 1905. г. парох косоволушки, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Крсто Ф. Павићевић, рођен 1904. г. парох спушки, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Нико В. Павићевић, рођен 1907. г. парох мартинићки, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Савић. Ј. Поповић, рођен 1908. г. парох јеленачки, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
протојереј Вуко Н. Поповић, рођен 1896. г. парох колашинске парохије, архијерејски намјесник у Колашину, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
протојереј Милорад В. Кљајић, рођен 1902. г. парох друге никшићке парохије, бивши архијерејски намјесник у Никшићу, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Никица Јововић, рођен 1907. г. вјероучитељ у Никшићу, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Милосав Н. Вулановић, рођен 1901. г. парох озринићки, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Милош Н. Васиљевић, рођен 1907. г. парох прашки код Никшића, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Стојан В. Костић, рођен 1906. г. парох дољожупски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Саво Ф. Кустудић, рођен 1907. г. парох горњопољски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Томаш П. Николић, рођен 1901. Г. парох риђански, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Драгомир И. Мијушковић, рођен 1902. г. парох богетићки, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Симо Ј. Лалатовић, рођен 1904. парох трепачко-борачки, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Илија Дедић, рођен 1902. г. парох липовски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Никола В. Милошевић, рођен 1905. г. у Лијевој Ријеци; убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Саво Р. Вуксановић, рођен 1906. г. парох речински, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Саво М. Ракочевић, рођен 1905. г. убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Радоња Д. Јукић, рођен 1904. г. парох друге андријевачке парохије и архијерејски намјесник андријевички, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Маријан М. Марсенић, рођен 1908. г. парох други андријевички, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
Јереј Александар А. Лабовић, рођен 1908. г. парох краљски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Дмитар Р. Дубак, рођен 1914 г. парох шекуларски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Томица 3. Пантовић, рођен 1913. г. парох полички код Берана, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Данило Н. Нишавић, рођен 1911. г. парох заостро-штитарски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Јован Г. Тодоровић, рођен 1908. г. парох пошћенски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
протојереј Ђорђије Ивановић, рођен 1902. г. парох и архијерејски намјесник шавнички, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јеромонах Боривоје Р. Томовић, настојатељ Ман. Ћелије Пиперске, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јеромонах Висарион Б. Вулићевић, рођен 1906. г. сабрат, ман. Врањине, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јеромонах Павле Ј. Павићевић, рођен 1906. г. настојатељ ман. Ждребаоника, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јеромонах Никодим М. Поповић, рођен у Подгорици 1901. г. сабрат ман. Острога, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
протосинђел Иринеј Крстић, вјероучитељ Никшићке гимназије, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
игуман Дамјан Томић, старјешина ман. Косијерева, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Радојица Перишић, четнички командант, рођен у Казанцима 1906. г. парох стабански и голијски, убијен од усташа на Лијевче Пољу 4 априла 1945. Г. (тамо је и сахрањен).
јереј Божидар Ј. Даниловић, избјегли парох шумски-Требиње, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
протојереј Саво С. Даниловић, рођен 1890. Г. избјегли парох зубачки-Требиње, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
Обрад С. Даниловић, студент Богословског факултета, убијен од комуниста заједно са својим оцем Савом 1945. г.
Влајко С. Даниловић, богослов убијен са оцем Савом и братом Обрадом у Словенији од комуниста 1945. Г.
јереј Алекса Живковић, рођен у Матагужима 1909. г. парох бериславачко-бјелопољски, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Божина Јакше Минић, рођен 1885. г. убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Вуко Божине Дедић, рођен 1910. г. убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
Спасоје П. Илинчић, богослов, рођен 1925. г. у Међуријечју, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
Петко М. Јовановић, рођен 1903. г. у Међуријечју; теолог, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
Јанко В. Шћепановић, рођен 1904. г. у Међуријечју; богослов, погинуо од комуниста 1944. г.
Секуле В. Секуловић, из села Падеж, професор Богословије, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
Петар М. Грдинић, богослов, рођен 1921. у Пољима Колашинским; убијен од комуниста 1942. г.
Мато Јакова Шћепановић, богослов, рођен 1904. г. у Доњем Липову, убијен 1941. Г.
Батрић Ђура Грујић, рођен 1909. г. у селу Улица (Прекобрђе); пратилац митрополита Јоаникија, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
јереј Велимир Божовић, рођен 1895. у Заграду Беранском; парох лубнички, убијен између Зиданог моста и Трбовља од комуниста, маја 1945. г.
јереј Голуб М. Чукић, рођен 1919. г. парох бучичко-виницки, заробљен 1944. г. у планини Градина код Краљева, стријељан од комуниста.
Бошко Р. Губеринић, рођен 1915. на Полици (Горажде); богослов, погинуо на Лијевче Пољу, априла 1945. г. од усташа.
јереј Гаврило Кецојевић, рођен у Боричју (Шавник) 1904. г. парох црквички, убијен од усташа на Лијевче Пољу, априла 1945. г.
архимандрит Никодим Јањушевић, рођен у Озринићима 1875. г. настојатељ манастира Жупе, убијен 1941. г.
архимандрит Серафим Џарић, настојатељ ман. Свете Тројице код Пљеваља, убијен од комуниста 1941. г. (у току рата манастир је био под надзором Митрополита Јоаникија).
јеромонах Теофан Беатовић, сабрат ман. Косијерева; убијен од комуниста 1942. г.
протосинђел Варнава Бућан, професор Цетињске богословије, у ман. Прасквица убијен од комуниста 1942.
игуман Гаврило Дабић, рођен 1904. у Путинцима (Срем); сабрат манастира Жупе никшићке, бачен у јаму и убијен од комуниста 1942. г. сахрањен у ман. Жупи.
ђакон Манојло М. Шошкић, рођен 1914. наставник вјеронауке у Даниловграду, убијен од комуниста у Словенији 1945. г.
протојереј Лазар Радоњић, рођен 1877. г. парох колашинско-речински, убијен 1942. г. у Пећи од Шиптара.
јереј Ристо Јарамаз, парох косијеревски, убијен од комуниста 1942. г.
јереј Ново Делић, парох планинопивски, убијен од комуниста у Шавнику 1942. г. (ископали су му очи и бацили га у Петров бунар са још 17 Шавничана, избјегао у априлу 1941. г. из Босне да спаси главу од усташа);
јереј Павић Јованов Кековић, рођен 1897. г. у Горњем Загарачу; парох павковићки, убијен од комуниста јуна 1942. г. у Бањанима као четнички командант.
протојереј Раде Ш. Поповић, рођен 1885. Г. у Велики; учитељ па свештеник, носилац Обилића медаље, пензионисани парох велички, убијен 1942. г.
јереј Богдан Церовић, парох жабљачко-језерски, убијен од комуниста са јединцем сином Драганом, 5. децембра 1941. у Жабљаку (директни потомак војводе Новице Церовића);
јереј Васо Поповић, парох вучедолски, убијен од комуниста 1942. г.
јереј Василије Божарић, парох рогамско-ђаурковачки, убијен од комуниста-партизана 15/2 новембра 1941. Леш му пронађен у јануару 1942. г. у Вуковцима у Зети поред ријеке Мораче, јер је по свој прилици послије убијања бачен у ријеку.
јереј Станко Шаулић, рођен 1895. г. парох тепачки, стријељан у Никшићу од комуниста 30. децембра 1944. г. не зна му се гроба ни мрамора.
протојереј Михаило В. Барбић, рођен 1899. г. у Порт Саиду, Египат; парох кртолски, војне власти га ухапсиле у новембру 1944. г. крајем новембра исте године издахнуо у которском затвору.
протојереј Тихомир Балшић, рођен 1906. г. бив. парохдруги бјелопољске парохије, осуђен на смрт и стријељан фебруара 1945. г. у Новом Пазару.
јереј Гојко С. Кривокапић, рођен 1908. г. у Трешњеву; парох трешњевски, убили су га комунисти из засједе 7. маја 1945. г.
јереј Владимир М. Секуловић, рођен 1910. г. парох брскутски, стријељали га комунисти 17. септембра 1945, у Подгорици.
јереј Милисав В. Дракуловић, рођен 1901. г. парох ораховски, гоњен од комуниста, да му не би побили породицу извршио самоубиство у јами на Коритима-Кучи 12. јула 1946.
јереј Милош Марков Турчиновић, рођен 1907. г. у Велестову чевском; парох чевски, био је војни свештеник зеленашке катунске бригаде Крста Зрнова Поповћа од почетка 1944. г.; убијен од ОЗН-е као одметник 7. марта 1947. г. са групом одметника у пећини на планини Пустом Лисцу.
јереј Милош Н. Јоксимовић, рођен 1907. г. парох павинопољски (код Бијелог Поља), ухапшен и убијен у Бјелопољском затвору 17. децембра 1949. г. по наређењу иследника УДБ-е.
јереј Саво Пејовић, парох поборско-ластвански, убијен 26. августа 1943. г. из засједе.
јереј Крсто С. Марковић, рођен 1901. г. у Буроњима, парох орашко-штитарски, убијен од комуниста 1944.г.
јереј Ђуро И. Томовић, рођен 1903. у Колашинским Пољима; парох прошћенски, убијен од комуниста 17. априла из засједе 1944. г. сахрањен 1996.г.
протојереј-ставросрор Милош Поповић, рођен 1893. г. у Азани; парох бјелопољски, архијерејски намјесник, одликован орденом Св. Саве IV степена, убијен од комуниста 1945. г.
игуман Иларион Мијатовић, настојатељ манастира Пиве, жив спаљен од Њемаца из одмазде, јуна 1943. г.
прота Јоко Сочица, пензионисани парох пивски, жив спаљен у Стабни са породицом од Њемаца из одмазде јуна 1943.г.
јеромонах Василије Драговић, сабрат ман. Острога, пострадао од савезничког бобмардовања 1944. г.
Свештеници Митрополије Црногорске стријељани од Њемаца и Италијана као симпатизери комуниста и партизани:
јереј Марко Борозан, парох конагџијски, стријељан од Њемаца као симпатизер партизана 1944. Г. на Цетињу.
протојереј Мирчета Головић, пензионисани свештеник из Никшића, погинуо у шуми као партизан Јуна 1943. г.
јереј Богић Јовићевић, рођен 1901. Г. на Ријечком Граду; парох ријечко-ободски, стријељан од Италијана као симпатизер комуниста 19. јула 1941. Г.
јереј Новак Кољеншић, рођен 1901. Г. у Сретњи (Даниловград); парох јеленачки, погинуо од италијанске гранате у марту 1942. Г.
јереј Бошко Поповић, рођен 1900. у Драговољићима; парох горњопољски, стријељан од Италијана 27. Јула 1942. Г. под Требјесом код Никшића због учешћа у партизанском покрету.
јереј Симо Поповић, парох косорски, стријељан од Италијана 25. јуна 1943. Г. као сарадник партизана.
јереј Цвјетко Станишић, црквено-судски тужилац у пензији, стријељан од Италијана као симпатизер партизанског покрета 25. јуна 1943. на Цетињу.
јереј Ратомир Јанковић, парох стречањски, стријељан од Италијана 3. децембра 1941. Г. због помагања партизана у нападу на Пљевља.
јереј Андрија Шиљак, парох бобовски, стријељан од Италијана 3. јула 1941. као сарадник партизана.
Мило Радуловић, дипломирани теолог из Роваца, убијен од четника као партизански командант.
Међу погинулима у току рата се помињу и сљедећи свештеници (што треба још провјерити):
јереј Обрен Вуковић из Коњуха, срез андријевачки, убијен од Шиптара 1941.г.
Душан Маровић, теолог из Црмнице, стријељан као таоц за одмазду.
М. Весковић, свештеник из среза Никшићког.
јереј Симо Франета, свештеник из Мајина код Будве.
јереј Михаило Милошевић, рођен 1906. Г. у Лијевој Ријеци; убијен мучки од комуниста 1944.г.
јереј Крсто Бећковић, родом од Пљеваља, стријељан 1942.г.
Ништа се не дешава што још није било или није виђено! Страдање Цркве и свега што окупља и обједињује вјерни народ је уобичајена ствар кроз историју која је дуга два миленијума,то је једна појава која се овдје није ни прекидала а ево сада се само настваља јер је народ зборавио да је то било,када се помене страдање њено били су почели учестани повиц па нећемо поново о томе причати ,е па када нећете ово је све ради тога да се подсјетимо како је било и као ће бит и народу али и свештенству,нема нуђења мене или неког трећег, они имају своје задатке по којима рде а Црква своје,једнако као и ПОЛИЦИЈА али и багеристи који руше.Копривица се зхвалио и отишао не хавал лијепо има и других послова ,урадио је то и један полицајац,само колико њих то неће да уради ,или је спремо да изврши наређење врховнох жреца и сатанисте бр 1 Ђукновића и Марковића као подгузне муве првога,али и мрзитеља Цркве .
Ово страдње ће се наставит сигурно имају они разних метода само имају ли толико простора у затвору ,свјесно се жртвовала туристичка сезона у договру браће само да се покуша задобит спас неким изборима,којим и кавим добро се вид.Ко зна можда је и план да се похапси читаво бирачко тијело које нија за њих ,толико лудила имају они једино немају физички простора за то,али ко зна,љетни дани а отвореног простора има доста ,мођда се отворе љетњи кампови шатори ,као онај испред КБЦ у припреми против Короне.
Треба бити смирен али и упоран,покушат ће они и убацивањем својих побуњивача међу народ то се очекује,јер од нељуди не може се ништа људско очекивати.Истрајност је важна ствар и смиреност,што се буде истрајнији и дисциплинованији то је успјх већи, а с њима разговра више нема никаквога, то треба да је одлука и Епискокпског свеза али и Саброа Цркве ако се он уопште и састаје ,или се и њиме манипулише с Андрићевог вијенца!
Припремају се нек мјере у вези Косова и Метохије,нешто се тајно договара Шиптар смењују своје политичре који се противе Тачију ,који још увјек комадује а савазниц остају заједно,и поред вербалних и свих других измишљених мјера изолације самоизолације и забране,све се ради у договору да се народ о јаду забави а они да спроводе дијељење и признавање подијељеног.Србија је угрожена једнако као Црн Гора,њој се приперма добровољна ампутација ,која је извршена али и завнично и парцијално да се то призна.О томе се овдје ради.
Мило хапси Вучић потпомаже на заједничком су задатку само су видови ратане технике прилагођени тренутку који је итекао заједно испланиран,ми можемо у Србиј а што да не мисли да тамо останемо,нема од тог плана ништа,ми остајемо ту ,Власт ће да иде колико год се опире.Видимо велико противљење амбасаде у Подгориц,Божовић ради дан ноћ шаље извјештаје Бограду ,ови одваде тамо неће ја одговарам,кад се бију свештениц ја ту нијесам ,када дође прослве редовно стижем да пошаљем извјештај о стању на терену,ето за ВИДОВДАН мене и мојих сеиза све је под контролом,Мило пасти неће а то је и мој задатак,поздрава екселенција Божовић
Оно с пршутима знаш како смо опослили па ћемо и ово!
(од ономад)
Пар ствари,
Неће бити да смо само ми у задњих сто година паметни а сви из генерација пре, који су стварали, будале.
Свака оријентација човека у простору тражи непромењиву тачку која је оријентир.
Па и код било ког озбиљног посла прво се усагласи терминологија и методологија.
А колико је животу озбиљно приступити?
Они наши раније су имали ту непромењиву тачку и била им је свима иста, заједничка.
Зато су били заједно. И Заједница.
Бог. Он и даље постоји и није се променио. Ми смо залутали.
Два људска бића од којих једно верује у васкрсење а друго не, не могу заједно прећи цео потребан пут при свим околностима које стоје.
Срећом по људско биће, по оба, битна особина Бога је да и лечи.
Слава Богу
Један Србин, из окружења, давно је написао да
„Што ти закон даде, нико ти не оте.“,
Исти човек је, међутим, написао и
„Што се грбо роди, вријеме не исправи.“
Пада на памет скок у воду ласта и дечија игра „пад уназад-пад поверења“.
Понеко од деце никад није могао ма колико се свесно трудио да одигра.
Не знам да ли је неко од те деце постао професор физичке културе.
“Даћу вам пастире по срцу вашем.”
(Јеремија 3,1)
Каква ли је тек тама.
„23. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је,
дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама!“
„21. А Исус одговарајући рече им: Заиста вам кажем: Ако имате вјеру и не
посумњате, учинићете не само оно што се зби са смоквом, него и гори
овој ако речете: дигни се и баци се у море, догодиће се.“
(Св. Јеванђеље по Матеју 6:23,21:21)
кад је један Грк писао књигу о економији, у форми разговора са ћерком којој објашњава појмове профита, грабежа, бескрупулозности, и како то постаје веће и шири се, упреже цео апарат Државе…, на једном месту се појавило питање „зашто су британски колонизатори напали Аустралију а не аустралијски Абориџини Енглеску?“…
њиховим очима, британским,
World Observer
40 Bloomsbury Way London WC1A 2SE
http://worldobserveronline.com/2014/08/20/bengal-famine-british-engineered-worst-genocide-human-history-profit/?utm_source=taboola&utm_medium=referral
…“Замисли групу ловаца у некој џунгли у Амазону или Африци. Опремљени су само мрежама, копљима и стрелама и крећу у лов на великог јелена, да га донесу у своју насеобину како би га појели и како би се сви, са својим породицама, заситили. Кад уоче јелена на једном пропланку, одлучују да га опколе врло полако да га не би уплашили. Циљ им је да га окруже и да га мрежама које држи сваки од њих опколе, па да га онда ухвате у њих, а да га затим, с обзиром на то да ће бити ухваћен у мреже, убију стрелама – које су одвећ слабе да би могле да савладају толико моћно и снажно створење издалека.
Проблем је у томе што ће таква „операција“ трајати читав дан и, ако падне вече а они не ухвате јелена, остаће гладни и они и њихове породице. Знају такође да ће доживети неуспех ако макар један од ловаца не испуни свој део задатка, ако буде био одсутан и ако у тренутку пусти јелена да побегне с његове стране круга клопке – то значи да је једна слаба карика у кружном ланцу клопке довољна да пропадне труд свих ловаца, што би их све осудило на целоноћну глад. На крају крајева, у том пределу постоје многи зечеви који јуре тамо-амо. Зечеве ловци могу да усмрте и стрелама ако се мало потруде. Међутим, ако се макар један ловац усредсреди на лов на зеца, операција хватања јелена ће пропасти. И онда, чак и ако тај један ловац ухвати свог зеца, опет ће сви остати гладни пошто један зец није довољан за читаву групу.
Ето, дакле, дилеме ловаца. Многи би желели да заједничким снагама улове јелена, да приреде савршену вечеру, уз песму и весеље, и да онда оду на спавање сити и задовољни. Кад би свако био сигуран у то да ће сви остали остати усредсређени на лов на јелена, тада би свако учинио исто. Међутим, у супротном, уколико се неки ловци плаше да поједини међу њима неће успети да обаве свој део задатка, обузеће их осећање песимизма (због вероватноће да јелен не буде ухваћен) и тако ће изабрати да сваки за себе крене у лов на зечеве – само зато да се не би вратили назад, у насеобину, потпуно празних руку. Ово их, међутим, као групу осуђује на то да ни у ком случају неће ухватити јелена, који би их све заситио…“, Варуфакис у Овај свет…
ово је Русоов зец, прича је много шира у православном кључу прочитана, и то јесте истинска прича
„Ми много волимо да имамо, али не умемо да живимо од онога што имамо.
Ништа што имамо не може нас учинити толико срећним колико нас може учинити несрећним оно што немамо“, говорио је Душко Радовић
…“Све што ме не убије, чини ме јачим. [2] Иако наизглед ова мисао описује животну снагу Жарка Видовића, она не говори истину. Шта је све то што нас убија и како нас то чини јачим? Парадоксалне мисли могу бити мудре и дубоке, али су често тамне и двосмислене – одјекну, али опрезни виноградар би рекао: празно буре звечи! То је истинито само у свету који је схваћен искључиво као воља за моћ – интелектуално поигравање правилима војне доктрине. Истина је да је Жарко Видовић био пред неизмерним искушењима, која су била на граници људских моћи, али је много пута посведочио: „Вера човекова је осећање, дар који се не може произвести вољом а камоли мишљењем. Веру могу да покрену јака осећања која се човеку дешавају у животу, као што је, рецимо, смрт вољене особе.“ Што су адски призори са којима се суочавао наш „човек 25. часа“ били страшнији, толико се и његова вера продубљивала. Све што нас не одврати од наде, чини нам живот смисленијим. Не шаље Бог човеку искушења до мере његове издржљивости, него мало преко те мере, односно таман толико преко границе човекове моћи, да их он сам, без Божије помоћи, не може савладати. Мера Божије промисли није у искушењу, него у мери осећања сваког човека да прихвати Његову помоћ. Тако и свест о злу није само у томе да човек буде свестан да зло постоји – о томе врло брзо буде освешћено свако дете – свест о злу је свест да се зло не може победити без Божије помоћи…“
…“Св’јет је овај тиран тиранину,
а камоли души благородној!“…
Сине Тале,…
https://www.youtube.com/watch?v=tZjoDg_m69Y
Сталкер, Тарковског
https://www.youtube.com/watch?v=dNiVFCWMrqI&t=112s
#
Нешто друго је примарно проблематично.
41., На стратишту, испред јаме Гавраница, испланирано убијање — том приликом пушкама, што се није поновило јер су се и међусобно израњавали лоше се распоредивши — кад су прикривени припуцали по комшијама Србима из Горњег Храсна, р(иј)ечи Јове Ђоге онима који су их довели на (увели у припремљено) место — „Браћо Хрвати, неко нас поби!“
Стање свести које постоји и данас.