Пролеће само, о, друже мили, низ бледо лице сузе ми мами, докле ми народ у ропству цвили: Петар Кочић – Пролетни звуци

Пролетни звуци

С пољана влажних уморне земље
Копрена зиме тихо се диже
И бујно доба пролећа жељ’ног
С чарима љупким на земљу стиже.

На плавом небу сунашце дрхће;
Пролетне песме звуци се оре –
Подмлађен живот шири се, буја
Кроз пуста поља и неме горе.

Кристални поток сребрним током
Несташно плави пропланке цветне,
Љубица плава где слатко снева
Заносне снове младости сретне.

У сетном складу природа јеца
И болно прича пролећу бајну,
К’о нежна мајка чедашцу своме
Окрутне зиме несносну тајну.

*

„Придруж’ се и ти“, велиш ми, друже,
„Ускрслој песми природе будне –
Тамо ћеш наћи у чистом храму
Освештан венац утехе жудне“.

Када ми роду слободе сине
И блесне моћно кроз вео мрачни,
Онда ће срце грлити с песмом
Пролеће љупко предела зрачни’.

Ал’ данас за ме утехе нема,
Пролеће само, о, друже мили,
Низ бледо лице сузе ми мами,
Докле ми народ у ропству цвили.

*

Петар Кочић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: