У сусрет руском референдуму

Пише: Игор Дамјановић

Пандемија корона вируса одложила је гласање о промјени Устава Руске Федерације, првобитно планирано за 22. април. Нови термин за гласање о уставним измјенама је први дан јула.

На припреми новог текста устава готово 2 мјесеца радиле су комисије, а била је и активна јавна расправа. Након тога нацрт текста је у фебруару прослијеђен Државној думи и уобличен у предлог правног акта. Поред низа измјена од којих су мени посебно привукле пажњу повећање нивоа социјалне заштите и уставна забрана вођења преговора о предаји, па и чак и размјени државне територије. Генерално је занимљива и измјена члана 68 који уређује питање језика и културе. У овом члану сада је додатно појашњено зашто због чега је руски, jедини званичан језик у Русији, зато што представља „језик државотворног народа, који je ушао у многонационални савез равноправних народа Руске Федерације.“

Одредница „државотворни народ“ више говори о томе што је садашња држава створена на традицији руског народа, него да су Руси повлашћени у односу на више од 100 народа којима је Руска Федерација данас матична држава. За разлику од већине западних земаља, данас у Москви и другим руским градовима нећете наћи сиромашне четврти, гдje у де факто гету живе припадници националних и вјерских мањина у Русији. Толеранција према мањинама један је од темеља руског друштва већ вјековима. Руским царевима је пошло за руком да обједине пространство од Балтичког мора до Тихог океана у један одржив систем, у коме су мали народи сачували своју културу и обичаје.

Дан данас на Сенатском тргу у Хелсинкију налази се споменик руском цару Александру Првом, кога Финци сматрају својим ослободиоцем од вишевјековног шведског јарма. Иначе, све до Октобарске револуције Финска се налазила у саставу Руске империје.

За разлику од западних колонијалних сила, које су домицилне народе Африке, Америке и Азије- сматрале нижим бићима (у Белгији су не тако давно становнике Конга излагали у зоолошком врту) Руска империја се трудила да народе удаљених пространстава Сибира, Кавказа, Урала и Далеког Истока интегрише у друштво, као његове пуноправне чланове.

Такође, припадност другом народу није било сметња да се у Руској империји стигне до високог чина у војсци и положаја у администрацији. Само у рату са Наполеоном на челним позицијама у војсци налазили су се грузијски кнез Петр Багратион, фелдмаршал Мајкл Барклај де Толи – поријеклом Шкот, генерал Александар фон Бекендорф – Њемац и наше горе лист генерал Михаило Милорадовић.

Та традиција да други народи стичу високе војне чинове пренесена је на совјетску, па и садашњу епоху. Најславнији послије Георгија Жукова совјетски маршал био је Пољак Константин Рокосовски, послије рата и чак министар одбране своје, матичне државе. На челу руског министарства обране данас се налази Сергеј Шојгу, рођен у Републици Туви, а његов први замјеник је Ингуш генерал Јунус Бек Јевкуров, нашој јавности познат као командант ГРУ специјалаца, који су у јуну 1999. заузели приштински аеродром Слатину. Колики је то био подвиг говори податак да први орден Хероја Русије након прве побједе Владимира Путина на предсједничким изборима 2000. додијељен је генералу Јевкурову.

Уставна потврда званичног статуса руског језика важна је јер он представља интегративни фактор за преко 100 народа којима је Русија матична држава. Ту су и десетине других народа из постсовјетског пространства, који су рођени, или су се стално настанили у Русији. Улогу коју последњих деценија има енглески језик на интегрисању и глобализацији планете, руски језик обавља већ вјековима у оквирима мањег „руског свијета“. Рецимо, главни кохезиони фактор у кавкаској републици Дагестан, у којој живи 30-ак аутохтоних народа са различитим матерњим језицима je руски језик. Без њега дагестаснки народи тешко да би могли да функционишу у јединственом систему.

Још увијек актуелни Устав Руске федерације на снази је од 1993. годину. Активну улогу у његовој изради су имали амерички савјетници, којима је у то вријеме кабинет Бориса Јељцина био концентрован. Иако се једном дијелу грађана чини да промјене нису суштинске, оне су итекако важне и условљене новим тренутком Русије, државе која поштује и уважава цјелокупну своју прошлост, укључујући и совјетску епоху.

То што се руском народу и језику даје уставни државотворни статус никако није на штету мањинских народа, већ напротив.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: