Неимар и рушитељ Црне Горе

Пише: проф. др Божидар М. Бојовић, научни савјетник

Током последњих тридесет година у Црној Гори се паралелно одвијају два, по много чему специфична,али по садашње стање и будућност Црне Горе судбинска процеса: Један, социоекономски и политички под режимом који је на власти у континуитету све ове године, и други, духовни вођен Српском православном црквом, односно Митрополијом црногорско-приморском. Започети истовремено, у вријеме, или са тзв антибирократском револуцијом, 1990.године, процеси су дијаметрално супротни по стратешком приступу и остварењима. Социоекономски и политички процеси, започети транзицијом са завидним развојним потенцијалом имали су изгледну основу да се плански, мудром политиком, без обзира на све проблеме који ће се јављати, направи значајан искорак у квалитету живљења и државноправном статусу Црне Горе. С друге стране, у духовно опустошеној Црној Гори у којој је током рата убијено 114 свештеника Митрополије црногорско приорске, заједно са митрополитом Јоаникијем Липовцем, а у поратним годинама од стране “крштених комуниста“ прокламован став “постепеног одумирања религије“, изгледи на духовни опоравак били су веома мали.

Тим прије, што ће вријеме које је слиједило показати да нову власт чине,још гори, “некрштени комунисти “ који ће у обрачуну са духовним и традиционалним вриједностима бити далеко немилосрднији. У свом овом времену на ток и исход социоекономских и политичких процеса пресудни утицај је имао Мило Ђукановић, а духовних митрополит Амфилохије Радовић.Паралелна анализа њихових остварења намеће се као пријека потреба на судбинском раскршћу Црне Горе.

Мило Ђукановић, дошао на власт подршком Слободану Милошевићу у тзв антибирократској револуцији, биће на функцији предсједника и/или премијера Црне Горе у току последњих тридесет година, што је јединствен примјер на политичкој сцени Европе.У моменту доласка на власт носиоца тзв антибирократске револуције, развојна структура Црне Горе била је базирана на концепту индустријализације као модела развоја тако да је учешће ндустријске производње у друштвеном производу (ДП) 1990. године износило 35%. Бројне фабрике, изграђене несебичном помоћи југословенске заједнице, с највећим учешћем Србије, биле су завидан развојни потенцијал, који је у процесу транзиције, давао шансе да се сачувају, преусмјере и прилагоде новонасталим приликама: Алуминијски комбинат, Радоје Дакић, Титекс и Дувански комбинат у Подгорици, Жељезара, Пивара, Металац у Никшићу, Фабрика целулозе, фабрика коже Полимка, Циглана у Беранама, Прва Петољетка у Бијелом Пољу, Горњи Ибар у Рожајама, Комбинат Велимир Јакић у Пљевљима и бројне друге фабрике…

Уз то изузетно изгледна поморска привреда-бродарство,енергетика,туризам, пољопривреда,шумарство, лов, риболов, пружали су могућност да се у процесу транзиције токови Црне Горе крећу у границама одрживог развоја. Првих неколико година,по преузимању власти,док се још увијек слушала ријеч Момира Булатовића, постојао је извјестан занос, конципиран на каквим таквим развојним пројектима. Међутим, од 1997. године, када, по сепаратистичком пројекту Запада, апсолутна власт прелази у руке Мила Ђукановића, социоекономски процеси усмјериће се у правцу сиве економије са масовним преласком државног (друштвеног) капитала у власништво уског круга Ђукановићевих блиских сарадника.

Свe наведене фабрике, које су прије тридесет година престављале значајан развојни потенцијал, су затворене,или продајом обесмишљене, радници отпуштени, а имовина и земљиште фабрика продати у бесцење. У скоро свим угашеним фабрикама радници нијесу успјели да остваре права која им по законима припадају.  Такав рушилачки и расипнички однос према индустријском потенцијалима земље, Ђукановићев режим ће правдати “ рањивошћу индустријског сектора у новонасталим условима “ па ће критичним заокретом привредну структуру усмјерити према још несигурнијем туризму и услужним дјелатностима. Посебно је разорена поморска привреда, у којој ни један од кључних циљева није остварен. Учешће бродарства у БДП -у Црне Горе , које је 1980. године износило 24%, смањено је 1989. године на 16.4%, да би данас Црна Гора у потпуности остала без трговачке флоте. Стратешки циљеви зацртани Просторним планом Републике Црне Горе до 2020. године, реализовани су у занемарљивом проценту. Упоредо нараста незапосленост (са 14% у 2006.години на 18% у овој, а незапосленост међу младима је достигла забрињавајућих 26.9%), драстично опада животни стандард, нараста тзв сива економија, корупција и криминал попримају забрињавајуће размјере, повећавају се територијелне разлике у развијености, интезивиране су миграције из Сјеверног у Средишњи и Приморски регион, повећава се привремени или трајни одлазак у иностранство, младих, претежно стручних, високошколованих кадрова. С друге стране, данас, према званичним подацима, у Црној Гори има седамдесет милионера и преко шест хиљада људи са депозитом изнад 50.000 евра у банкама.

A Мило Ђукановић се налази међу двадесет најбогатијих државника свијета. У условима неодрживе развојне економије, са 130.000 пензионера и са свега 160.000 запосленик од којих најмање трећина не прима редовно плате, социјални мир Ђукановић покушава да ријеши задуживањем. Државни дуг, који је 2006. године износио 700 милиона евра, ове године ће прећи 4 милијарде и драматично се примиче граници дужничког ропства. И умјесто да се средства из кредита користе за развојне пројекте којима ће се повећавати број радних мјеста, позајмљени новац се уз враћање дугова , усмјерава у сумњиве пројекте привилегованих.Тако се раслојавање становништва још више продубљује а Црна Гора тоне у економски безизлаз.

Амфилохије Радовић, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ децембра 1990. године, изабран је са положаја епископа банатског за Митрополита Црногорско приморског са сједиштем на Цетињу, пошто је тадашњи митрополит Данило Дајковић у дубокој старости умировљен по својој молби. Устоличење митрополита Амфилохија у Цетињски трон било је у врло тешком времену по Православље и посебно, по Митрополију Црногорско приморску. Комунистичка власт прокламовала је као политички циљ “постепено одумирање религије“, па је и први послијератни митрополит у Црној Гори Арсеније Брадваревић, осуђен,наводно, као државни непријатељ и утамничен у Которском затвору од 1954. до 1958. године! Његов наследник митрополит Данило Дајковић, је, колико су му то услови, прилике и комунистички режим дозвољавали, покушавао да обнавља оскрнављене и опустошене храмове и манастире,храбро се, али без успјеха, борио за спас Капеле Светог Петра Цетињског на Ловћену од комунистичких рушитеља.

У тако духовно опустошеној Црној Гори, митрополит Амфилохије је, са дубоким разумијевањем улоге Митрополије црногорско-приморске као темеља духовног и државотворног бића Црне Горе кренуо у свеукупну обнову живота Српске правослвне цркве. Уз помоћ свештенства и народа , подстиче обнову и подизање нових цркава и манастира и других црквених објеката. “ Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара.“. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, са циљем “да као некада, не буде у Црној Гори ни једног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха “. На предлог митрополита Амфилохија , Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000. године) древну светосавску Епархију будимљанску; послије више од 150 година, обновљен је знаменити манастир Подмаине у Будви; започета је обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, обнавља се прво сједиште Зетске митрополије-манастир Св.архангела на Превлаци код Тивта; враћају се у живот у комунизму запустјели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела,Подмалинско, двјеста година угашени манстир Св.Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња, манастир Добриловина, манастир Св.Архангела Михаила на Ђурђевића Тари, манастир Довоља, манастири Дајбабе и Дуга Пиперска код Подгорице, манастир Ждребаоник код Даниловграда, манастир Подластва Грбаљска…. Врхунац свеукупне обнове и изградње представља освећење Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици (2013..) и Саборног храма Св.Јована Владимира у Бару 2016. године,на хиљадугодишњицу мученичке смрти првог српског светитеља Јована Владимира. Духовним препородом и васкрснућем народа, успјешни пословни људи, утемељени и узрели у Вјери постају ктитори цркава и манастира: манастир Светих Архангела У Прекобрђу, манастир Светог Саве у Голији , манастир Св.Јована Владимира у Курилу у Зети, манастир посвећен Светом Луки у Калудри код Андријевице, на мјесту некадашње задужбине Вукана Немањића, цркава Св.Великомученика Георгија у Зминици, црква посвеће Светом Николи на имању Магуда у Наљежићима, црква посвећена Светом Василију Острошком у Наљежићима Грбаљским, црква у Горњем Липову код Колашина посвећена Преносу моштију Светог архиђакона Стефана ..

Током служења митрополита Амфилохија на Трону цетињском до сада је санирано, реконструисано и изграђено 652 црквена здања! Од доласка на Цетињску катедру митрополит Амфилохије захтијева од надлежних власти испуњење њихове обавезе-обнову цркве Св.Петра Цетињског на Ловћену,најстаријег храма њему посвећеног,сагласно последњоој вољи и завјештењу његовог синовца Св.Петра II Перовића Његоша. У оквиру духовне мисије, коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска ,обнавља се рад Богословије, укинуте одлуком комуниста 1945.године, која је данас, по мишљењу многих, најбоља просвјетна институција у Црној Гори; на Цетињу је 1992. године основана информативно-издавачка установа “Светигора “, институција са највећим бројем издатих наслова у Црној Гори, основан је велики број црквених хорова, духовних центара и књижара. Значајну хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара , као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици.У свим градовима Црне Горе обновљен је рад црквених општина у којима су укључени угледници из народа утемељени у вјери и традицији. Митрополит Амфилохије, заједно са тројицом преосвећених епископа Јоаникијем Мићовић, Кирилом Бојовић и Методијем Остојић, са више стотина монаха,монахиња и свештеника, као истински неимар духовно је неуништиво уздигао и утемељио српски народ Црне Горе у источноправославном цивилизацијком кругу, којем припада више од осам вјекова.

У преломним ситуацијама, када се решавају суштинска питања државе и народа, од личности које усмјеравају и пресудно утичу на токове, несумњиво да посебну улогу имају њихове хабитуалне особине. Конкретно, да ли су у структури личности алтруисти или егоцентрици, и да ли располажу, или не, са критичном масом мудрости, неопходне за савлађивање неминовних проблема и изазова. Примјер Црне Горе последњих тридесет година је уџбенички карактеритичан и поучан. Мило Ђукановић, без животног искуства, са тек завршеним факултетом, скромног образовања, завидне,али нажалост, погрешно усмјерене интилигенције, са доминантним елементима потрошачког менталитета, “некрштени комуниста “, политички стасавао као бољшевик (Мило Бритва), пуних тридесет година усмјерава социоекономске и политичке токове , у суштини, судбину Црне Горе. И Црна Гора је морала дотаћи дно социо- економског, али и етичког посртања. Немоћан да решава нарастајуће социоекономске проблеме, вођен основним циљем очувања незаконито стеченог богатства и власти, Ђукановић годинама користи опробани бољшевички метод подјела међу народом. И при томе његов рушилачки менталитет поприма забрињавајуће размјере. Рушилачки менталитет,не само према материјалним, већ, још разорнији према духовним, традиционалним вриједностима и цивилизацијским остварењима Црне Горе и народа, којем и сам припада.Логистичка подршка НАТО агресији на СРЈ, покрадени референдум о државноправном статусу Црне Горе, брисање српског народа из Устава ЦГ, укидања српског језика и ћириличног писма у ЦГ, признавања лажне самопроглашене државе Косова, програм асимилације и насилне промјене идентитета српског народа, јавно прокламовани програм прогона српског народа и Српске православне цркве из Црне Горе, до најновијег закона о вјероисповијести којим жели да отме имовину СПЦ у Црној Гори, остаће као примјери политичког безчашћа, незабиљеженог у историји и традицији Црне Горе

Митрополит Амфилохије духовник, теолог планетарног значаја, филозоф, полиглота, преводилц писац, есејиста, и изнад свега мудрац дубоко утемељен у традицији и објективном сагледавању живота народа чији је изданак. Умјесто деценијама узгајаног корова комунистичке, антицрногорске, антисрпске доктрине оснажио је Српску православну цркву новим духом истинске вјере Христове, утемељеним у вриједностима Његошевске Црне Горе. У тако духовно препорођеној и слободарски обогаћеној Црној Гори узлећеће литије, које ће достојанством задивити свијет и постати непоновљиви симбол мирног, ненасилног, свенародног отпора у борби против терора однарођеног режима.

Данас, када се Црна Гора налази на вододелци зла и добра и када Ђукановић планира да достојанствени народни отпор ријеши “контролисаним конфликтом “, сваком здраворазумном човјеку, се мора наметнути питање: гдје би смо данас били да је Ђукановић у социоеконмском и политичком усмјерењу Црне Горе, бар у разумном проценту урадио дио од оног што је митрополит Амфилогхије урадио у духовном опоравку СПЦ и духовном препороду Црне Горе, данас једним од светионика православља. Одговором на то питање, нестају дилеме, пут је јасан!.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: