Да ли је супротном идеолошком полу важније ишчекивање нашег нестајања од сопственог постојања?

Пише: Проф. др Владимир Божовић

Прије неколико година, на једној трибини која се бавила оним општим темама демократизације и оздрављења друштва кроз тражење мостова између идеолошки супростављених полова Црне Горе, рекао сам да је потпуно погрешна претпоставка да ће једна страна, под било којим околностима искоријенити другу. У метафоричном смислу, те двије стране, јесу јужни и сјеверни пол Црне Горе, промјенљивог магнетизма, зависно од историјских околности. То промјенљива магнетичност је константа историјског усуда, једно од кључних обиљежја физике и духа Црне Горе.

У овом времену, кад ”цветају апсурди”, није лако одредити географски, а камоли идеолошки сјевер и југ. То хаотично стање је прије свега последица вулгарног идентитетског маскенбала клијентелистичке режимске задруге.

Поред режима, који је у својој (идеолошки) камуфлажној, а у стварности све чешће у ратној униформи, на том полу је и одређена формално нережимска друштвена структура, веома дуго у неком полувегетативном стању. Иако са озбиљним политичким амбицијама, та структура годинама ишчекује ”повољан” расплет ситуације. А шта они заправо чекају? Наводно посвећени демократским стандардима и конвенционалним правима, надају да ће управо овај режим, дозлабога окрвављених руку, већ једном завршити ”прљав посао” сатирања српског идентитета у Црној Гори. Дакле, публика уштирканих и умирисаних неокон бирократа, вјечито загледана у будућност ”државе” прије демократије, будистички мирно прати крвожедне режимске егзекуције ”српског питања”.

Блазирано жмиркају над патњом људи са којима су породично, некад пријатељски везани, са којима су одрастали, школовали се… Надају се да ће њихова формална ”невиност” бити довољан мираз за неку нову политчку реалност. Свакако, тај улицкани фашизам ”само да не прљамо руке” више заудара од овог кога свакодневно упражњавају непосредни режимски извршиоци. Неупоредиво.

Међутим, након деценија систематског гушења српског идентитета и сужавања животног простора (медији, образовање, политика запошљавања…), десило се нешто што се земаљским мјерама не да измјерити. Никао је величанствени ”литијски дух”, наизглед ниоткуд, али са пуноћом и снагом за коју постоји само једна ријеч српског језика – чудо! Та ријека се појавила ниоткуд, али се зна куда тече. Вишедеценијски пројекат који је сирово и агресивно калупио стварност кроз обрасце идентитетског инжињеринга је доживио потпуни слом.

Главни идеолози, а и оперативци тог ”новог идентитета” су избезумљени, поражени. Без свјежине и талента, у трансу понављају отрцане кумровачке мантре, у којима су мјесто накадашњег апсолутног идеолошког непријатеља заузеле ”литије”. А литије, тај дух новозавјетне љубави, објединивши вјерујуће и обесправљене, су свенародни отпор љубављу. Они са више епског сентимента кажу – Горски Вијенац 21. вијека – уживо.

Може ова вулгарна, али уплашена сила прекњижити сву имовину Цркве, може увести редаре и полицију у олтаре, али Цркву, наравно, не може уништити. Они који у себи имају и зрно вјере, знају зашто и због Кога.
Веома далеко од постојаног вјерника, тек са трунчицом вјере у себи, чини ми се да добро разумијем и ”невјерујућу” страну. Они који немају, или мисле да немају ни то зрнце вјере, у погледу историјске виталности Цркве могу да ”консултују” дијалектички материјализам у временском распону од 2000 година.

Црква ће опстати упркос сваком политичком, бирократском притиску, па и ове незапамћене тираније хибридног, балканско-сицилијанског типа. Дакле, Црква неће нестати. Једино што се очигледно круни и нестаје, и то страховитом брзином, је материјална, економска суспстанца, темељи правног уређења, оне основне претпоставке за цивилизован живот. Кроз све дубље тунеле режимске корупције и крађе чили, заправо нестаје Црна Гора. Са друге стране, опстаће и Црква и овај новостворени дух свенародног отпора.

Стотине хиљада људи су мирно и саборно, али врло чврсто исказали став да им је питање елементарне слободе, а посебно слободе вјере важно макар колико и хљеб насушни. Стога, поставља се питање, да ли је оном супротном полу Црне Горе важније ишчекивање нашег нестајања или сопствено постојање? Односно постојање Црне Горе, без имало патетичног призвука? Или, ако не тражим превише, и наше заједничко постојање? Ако има имало разума, уз зрно вјере или без њега, састаћемо се и урадити нешто за опште добро. Против ове старозавјетне, библијске пошасти можемо, чини ми се и морамо само заједно – већ виђеним и успостављеним новозавјетним духом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: