Годишњица смрти Борислава Пекића: Највећи књижевник којег је Подгорица дала
1 min read
Борислав В. Пекић рођен је у Подгорици, 4. фебруара 1930. године, а преминуо је на данашњи дан у Лондону, 1992.
Он је био један од најзначајнијих српских књижевника 20. века, романсијер, драмски писац, филмски сценариста, академик и један од тринаест интелектуалаца који су обновили рад Демократске странке.
Добитник је НИН-ове награде за роман Ходочашће Арсенија Његована из 1970. године и низа других признања: Награда Стеријиног позорја (1972); награда удружења издавача, (1977); Награда Радио-Загреба, (1982); Годишња награда Удружења књижевника Србије за Сабрана дела (1985); Његошева награда, (1987); Награда Задужбине Јакова Игњатовића, 1991. Орден заслуга за народ са сребрном звездом за допринос у културном стваралаштву.
Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дела у Југославији. Његова најпознатија дела су Златно руно, Беснило, Одбрана и последњи дани, Како упокојити вампира, Атлантида и Време чуда. Од 12. децембра 1985. био је дописни члан Српске академије наука и уметности.
„Где су у овом просвећеном, напредном веку вредности којима је Његош певао, где тајне живота за којима је трагао? Где је Истина? Где Правда? Доброта? Слобода? Где је човечност, Благородност, Племенитост? Где Оданост, Пожртвовање, Часност? Где је избор Царства небескога, изгубљеног у себичности, равнодушности и беспућу наше цивилизације? Где су врлине без којих је живот бесплодно умирање, а постојање не заслужује више од заборава?
Зар ће се Људска пустоловина вратити стваралачком миту прапочетка, из кога је на светлост историје изведена, али не онако како се хеленски и балкански аргонаутички херој Јасон тријумфално вратио са Златним Руном о рамену, него, побеђена и осрамоћена, с одртом, крвавом, прљавом кожом својих заблуда, илузија и грехова?
Ако први стихови „Вијенца“ одају моје зебње, стих с краја „Луче“ – „Воскресењем смрт си поразио“ – враћа моје наде.
Али шта нас чека: „ера страшна људскијема кољенима“, или ће се пловидба за Златно Руно хуманог идентитета и сврхе, свему упркос, наставити и борбом непрестаном „воскресењем смрт поразити“, да нас у неку Аркадију доведе, није нам дано да знамо. Који ће се од ових Његошевих стихова оживотворити у судбини потомства, неизвесно је.“
[Бесједа Борислава Пекића приликом примања Његошеве награде 1. новембра 1987. на Цетињу (Borislav Pekić, Odmor od istorije, LXV deo, Beograd: BIGZ 1993)]
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
КЋЕРИ, КЋЕРИ И СИНОВИ ПОДГОРИЦЕ – БОГМЕ!
НЕМОЈТЕ СЕ УВРИЈЕДИТИ НА РИЈЕЧИ СТАРЦА, ДЈЕЦО И УНУЧАДИ, МНОГЕ СУ КЋЕРИ ДАНАС ИСПРЕД СИНОВА У ОДБРАНИ ДОСТОЈАНСТВА, ПРАВДЕ И ЧОВЈЕЧНОСТИ СЛОБОДНЕ ПОДГОРИЦЕ И ЦРНЕ ГОРЕ…
Упоредите ИВУ БАЈКОВИЋ И МАРИНУ ЈОЧИЋ са оним ЏАКОВИЋЕМ ИЛИ ДИВАНОВИЋЕМ, рецимо или, или,или…а и њих су жене уз помоћ милиције за ручицу довеле на незаслужена мјеста, па сад…
ПОСТОЈИ ЗА САДА СПОМЕН ПЛОЧА НА ЗГРАДИ У УЛИЦИ СЛОБОДЕ НАСПРАМ ФИЛИЈАЛЕ БАНКЕ ПОДГОРИЧКЕ, СОЦИТЕ ЖЕНЕРАЛ, КАКО ЛИ СЕ ВЕЋ ЗОВЕ. ПРЕМА НЕКИМ САЗНАЊИМА, МАДА НЕ САСВИМ ПОУЗДАНИМ, ТУ ЈЕ БИЛА ПЕКИЋЕВА РОДНА КУЋА, ТУ ЈЕ СТАНОВАО ВОЈИСЛАВ ПЕКИЋ СА ПОРОДИЦОМ…УСКОРО ЋЕ СЕ ВРАТИТИ СЛОБОДА И У ПОДГОРИЦУ, ВРИЈЕМЕ ЈЕ, ПА ЋЕ МНОГИ ИСТИНСКИ ВЕЛИКАНИ КОЈЕ ПРЕДВОДИ БОРА ПЕКИЋ ДОБИТИ СВОЈА ЗАСЛУЖЕНА ПРИЗНАЊА И СПОМЕН-ОБИЉЕЖЈА ОД СТРАНЕ СЛОБОДНЕ, ДЕМОКРАТСКЕ, ЧАСНЕ И ЧЕСТИТЕ ПОДГОРИЦЕ КОЈА СЕ НЕ ОДРИЧЕ СВОЈИХ НАЈБОЉИХ СИНОВА САМО ЗАТО ШТО СУ СРБИ.
САДШЊЕ РУКОВОДСТВО ПОДГОРИЦЕ НИЈЕ ДОСТОЈНО ДА ПОДИЖЕ СПОМЕНИК ОВОМ СРПСКОМ ВЕЛИКАНУ.
ПОСТОЈИ ЗА САДА СПОМЕН ПЛОЧА НА ЗГРАДИ У УЛИЦИ СЛОБОДЕ НАСПРАМ ФИЛИЈАЛЕ БАНКЕ ПОДГОРИЧКЕ, СОЦИТЕ ЖЕНЕРАЛ, КАКО ЛИ СЕ ВЕЋ ЗОВЕ. ПРЕМА НЕКИМ САЗНАЊИМА, МАДА НЕ САСВИМ ПОУЗДАНИМ, ТУ ЈЕ БИЛА ПЕКИЋЕВА РОДНА КУЋА, ТУ ЈЕ СТАНОВАО ВОЈИСЛАВ ПЕКИЋ СА ПОРОДИЦОМ…УСКОРО ЋЕ СЕ ВРАТИТИ СЛОБОДА И У ПОДГОРИЦУ, ВРИЈЕМЕ ЈЕ, ПА ЋЕ МНОГИ ИСТИНСКИ ВЕЛИКАН КОЈЕ ПРЕДВОДИ БОРА ПЕКИЋ ДОБИТИ СВОЈА ЗАСЛУЖЕНА ПРИЗНАЊА И СПОМЕН-ОБИЉЕЖЈА ОД СТРАНЕ СЛОБОДНЕ, ДЕМОКРАТСКЕ, ЧАСНЕ И ЧЕСТИТЕ ПОДГОРИЦЕ КОЈА СЕ НЕ ОДРИЧЕ СВОЈИХ НАЈБОЉИХ СИНОВА САМО ЗАТО ШТО СУ СРБИ.
САДШЊЕ РУКОВОДСТВО ПОДГОРИЦЕ НИЈЕ ДОСТОЈНО ДА ПОДИЖЕ СПОМЕНИК ОВОМ СРПСКОМ ВЕЛИКАНУ.
I mnogo veće države, nacije bile bi srećne da su imale ovakvog intelektualca, književnika. Iz razloga što se izjašnjavao kao Srbin, skoro da je zaboravljen u Crnoj Gori. Da napravite anketu u Crnoj Gori sa pitanjem: “ Ko je
bio Borislav Pekić ?“, siguran sam da bi rezultati bili poražavajući.
Samo poslusajte govor Pekica kada je dobio Njegosevu nagradu I sve ce vam biti jasno. Veliki I sve veci.
Spomenik Njegošu kod zgrade Filozofskog fakulteta u Centru Beograda.
Spomenik Bori Pekiću na Cvetnom trgu kod Slavije.
PG?
Pekic, svojom intelektualnom i stvaralackom velicinom, vise je nego upadljiv i treba da sluzi za ugled i primjer. Na zalost, i dalje ima onih zbog kojih je i Njegos dzabe zagrmio. Sreca je i blagoslov Bozji sto nas je, ipak, vise na ovoj drugoj strani. Valjda je to sada svima jasno…
Za nas: Pekić, Njegoš, i Marko Miljanov. A za njih Sekula Drljević i Štedimlija! Velikan zaista, sramota je da nema spomenika u PG.
Hoce li Crna Gora i Podgorica zvanicno obiljeziti ovu godisnjicu njegove smrti? Tacna je konstatacija da Podgorica vecega pisca i intelektualca od Borislava Pekica niti je imala a imajuci u vidu kulturnu klimu u nas, jos dugo nece imati. Ovakav intelektualac par exellance je milion svetlosnih godina od ovih bjednih danasnjih rezimskih „intelektualaca“. Zapravo to i nije za uporedjivanje jer danasnje individue i kreature tipa Brkovici, Nikolaidisi, Rastoderi, Cirgici i slicni se po svim objektivnim kriterijumima ne mogu svrstati u intelektialce nego u rezimske propagandiste, kojih se gadi svaki pravi intelektualac.
То су све полуинтелектуалци. А много је таквих нажалост.
Највећи „Првосрбијанац“!
Ако другосрбијанац има пежуративно значење онда Борислав заслужује ову титулу својим часним животом, свесном жртвом као противник комунизма, да би био пример многима да не клону духом у најтежим временима.
Године које су појели скакавци мени су утеха за претходних 30 година, јер је Борислав пример отпора и плодног живота истовремено.
Да Бог што дуже поживи његову супругу Љиљану и његово потомство.
Legendarni Borislav Pekić. Izgleda da se ni danas nije ništa promjenilo jer mi Srbi i danas živimo u vremenu iz Pekićevih „Godina koje su pojeli skakavci“.
Srbin!
crnogorac ….sa cetinja…prestolnoga grada….
Da si ista procitao, ne bi bio u zabludi))))