(ИНТЕРВЈУ) Стаматовић: 13. јула Црна Гора је рекла једно велико НЕ раздвајању са Србијом, макар и под окупацијом

Проф. др Александар Стаматовић оцијенио је, да је оваква Црна Гора тотални антипод вриједности 13-јулске Црне Горе и оних разлога зашто је подигнут устанак. Он је у интервјуу за наш портал казао да ова власт баштини и прославља 13. јул, а проглашава пјесму Секуле Дрљевића за химну, што је према његовим ријечима апсурд.

Данас је 13. јул. Широм Црне Горе помпезно се прославља овај празник. Гледајући садашњи тренутак Црне Горе, и вршећи паралелу са ондашњом 13-јулском Црном Гором, да ли постоји истовјетност? Ако је нема, која Црна Гора је побиједила?

Нема никакве истовјетности. Побиједила је заправо 12-јулска Црна Гора. Ова и оваква Црна Гора је тотални антипод вриједности 13-јулске Црне Горе и оних разлога зашто је подигнут устанак.

Зашто тако мислите?

Од уласка италијанског окупатора, уз његову помоћ и логистику, најригиднији сепаратистички и антисрпски елементи су отпочели са формирањем новог идентитета Црногораца. Основ за то су били политички ставови др Секуле Дрљевића које је он износио 30-их година XX вијека, као и ставови и брошуре Савића Марковића- Штедимлије, засновани на наводима попа Дукљанина из Барског родослова да су Дукљани јужни Хрвати, заправо Црвени Хрвати. Стратешки партнер те нове Црне Горе која се формирала постаје новоформирана НДХ. О прогону Срба и Јевреја у тој Црној Гори која је била у формирању се ћути.

Да ли има паралела између те Црне Горе која је кулминацију доживјела својим проглашењем 12. јула и садашње Црне Горе? Шта нас о томе учи историја, или још боље које би њено наравоученије било?

Има их много. Из школског система избачени су српски језик, историја и српске десетерачке пјесме. Српскохрватско-словеначки језик како је његов званичан назив био у школском систему Краљевине Југославије преименован је у фамозни „народни језик“. Масовно су штампани италијански рјечници и пуштани у оптицај. Подсјетићу, одмах по побједи Мила Ђукановића 1997/98.године услиједило је нагло избацивање учења руског језика у школском систему Црне Горе и увођење италијанског језика. Како тада, тако и у новом времену, то је била припрема за увођење Црне Горе у италијански и шире латински цивилизацијски и културолошки простор. Врло брзо по окупацији, преко ондашњих листова подгоричке Зете и Гласа Црногорца који је на Цетињу опет почео излазити, објављена је наредба да сви дотадашњи становници Црне Горе Срби, који нијесу родом домицилно из ње одмах морају напустити исту. Радило се махом о бившим југословенским официрима, чиновницима, просвјетним службеницима, трговачким представницима, занатлијама и сл.Видите како је сада почео прогон свештеника Митрополије који нијесу родом из Црне Горе. Потпуна паралела је укидање тробојке, и увођење црногорског алај барјака као заставе, под образложењем да је то „стара застава Црне Горе“. Ево видите какву буру коментара је изазвало истицање тробојке од стране локалне власти у Беранама.

Да ли је таква Црна Гора која је требала да се успостави била у границама Краљевине Црне Горе из 1914. године, тј. пред Први свјетски рат.

Не. Италијани су јасно ставили до знања црногорским сепаратистима да су им албански интереси пречи од црногорских. Црна Гора остала је без Улциња, Тузи, Плава, Гусиња и Рожаја. Један дио сепаратиста пристао је на све, само да би се домогао власти у тој фиктивној држави. Један дио је управо због тога дан уочи засиједања одустао од учешћа у том пројекту, попут: Крста Поповића, др Новице Радовића, Петра Пламенца итд.Свједоци смо да су данас поменути дјелови Црне Горе само формално црногорски. Тамо се албански мисли, дише, осјећа и говори. Свуда су албанске заставе, и то власт толерише што уз помоћ њих влада.

Шта је за Вас тадашња 13-јулска Црна Гора, и шта би она с обзиром да сте историчар данас требала да значи?

Она је и онда и данас била у више аспеката једно велико НЕ. Најприје једно велико не окупацији и пристајање на њу, као и домаћој окупацији која је значила тотални антипод дотадашњем идентитету и значењу Црне Горе. Значила је не агресији на Русију, братску словенску и православну државу Црногорцима, без обзира што се тада радило о анационалној, интернационалистичкој, атеистичкој и комунистичкој совјетији. Код просјечног Црногорца и у његовој свијести, то је још увијек била матушка Русија, и јесте она била то у свом значењу. Таква Црна Гора која се имала формирати уз помоћ Италије, заједно са Италијом, савезницом Њемачке била је против Русије. Речено је једно велико НЕ раздвајању са Србијом, макар и под окупацијом. Велико НЕ доношењу низа административних и културолошких мјера које су поручивале да Црногорци нијесу Срби, и да се уводи неки нови идентитет.

Много коментара и полемика изазвали су лауреати 13-јулске награде. Како ви то коментаришете?

Власт је требала да јасно каже да су то добитници 12-јулске награде. Својим дјелом они су првенствено радили на учвршћивању 12-јулске Црне Горе, или Петровданске Црне Горе. Људи су добили награде у складу са својим радом и намјером прегнућа, и ја им у томе честитам.13-јулску награду требали су добити неки други људи!

Мјесеци потезања тзв. црквеног питања и закона, а са њима и литија, отварају једну незаобилазну тему поклапања прошлости и садашњости. Наиме, постоје непобитни докази да је црногорско-приморски митрополит Јоаникије Липовац био учесник Петровданског Сабора. Он је деценијама био означаван као сарадник окупатора и фашиста против слободне Црне Горе, те је као и такав са одговарајућом казном окончао живот. Представљан је и као носилац ретроградних великосрпских и антицрногорских идеја.Како Ви видите то питање?

Не намјеравам да као историчар вршим рехабилитацију било кога па ни митрополита Липовца.Липовац је био најприврженији сарадник патријарха Дожића, познатог као љутог противника потписивања Тројног пакта. И сам Липовац се у том смислу јасно декларисао. У једном броју извјештаја које су централи у Риму слали цивилни комесар за Црну Гору гроф Серафино Мацолини и касније генерал Пирцио Бироли јасано се назначава да Липовцу не треба вјеровати, и да је он експонент патријарха Дожића и његових идеја. Митрополит Липовац није имао било каквог политичког учешћа у припреми Петровданског Сабора, нити је у било ком смислу пружао логистику сепаратистима на челу са Дрљевићем и Ивановићем. На Сабору и каснијем ручку био је искључиво у официјелној намјени, исто као и надбискуп барски Никола Добречић, и барски муфтија, што се на фотографијама јасно види. Ни Добречића ни муфтију касније нико није узимао на одговорност. Један свештеник и још неколико људи који су били делегати тог Сабора су касније завршили у партизанима, или су на крају рата подржавали комунисте. Нико их никада због тога није позивао на одговорност. Имена тих људи су ми позната. Шта је требао да ради у том тренутку Липовац?Патријарх је био у заточеништву и није имао никакве везе са црквеном инфраструктуром. Држава више није постојала. Црна Гора није била чак ни у јединственој административној окупационој јединици са Србијом. Из НДХ, Косова и Метохије и Македоније су стизале стравичне вијести о погромима и протјеривању српског становништва. Неколико владика је било већ убијено, а неке су одбјегле у Београд.Тамо су били импровизовани покушају неколико владика да формирају Синод. Српска Црква била је у општем расулу и под геноцидом. Он је спашавао што се спасити могло.И ту се јавља тотална контрадикторност. Ако је већ Липовац био антицрногорац, како је онда могао бити на Сабору који је проглашавао васпоставу Црне Горе коју су укинули 1918.године Срби? Подсјетићу, и ова власт износи исту тезу. Ова власт баштини и прославља 13. јул, а проглашава пјесму Секуле Дрљевића за химну. Не може се и то и то!

Да ли по Вама постоје заборављени хероји 13. јула и догађаја око њега?

Свакако да да! Подсјетићу на принца Михаила Петровића. Он је одбио да прими црногорску круну, јасно стављајући Италијанима до знања да ће Италија бити губитник у рату, и да је за државно јединство Црне Горе и Србије! Бивши црногорски министар и један од каснијих федералистичких вођа Саво Вулетић отворено је одбио понуду Италијана да буде предсједник владе. Одступио је са четницима и ликвидиран је заједно са митрополитом Липовцем. У овом устанку учествовао је читав низ људи који су касније
били у четницима. Подсјетићу само нпр.да је пуковник Бајо Станишић био један од пет чланова Привремене устаничке врховне команде чији је члан био и Блажо Јовановић. Капетан Павле Ђуришић је био командант устаничких јединица које су ослободиле Беране. Мајор Ђорђије Лашић је био командант устаничког фронта од Васојевића према Чакору. Капетан Јаков Шаков Кусовац, потомак старе сердарске куће Кусоваца из Ријечке нахије био је командант устаничких снага које су тешко потукле италијански моторозовани батаљон „Дука од Аосте“ на Кошћелама између Цетиња и Ријеке Црнојевића. То је била бриљантна војна акција, која је касније од режимске историографије приписана војничкој „генијалности“ Пека Дапчевића.

Коначно, много је полемика изазвало ломљење плоче на споменику у Равном лазу у Пиперима. То је споменик организаторима устанка. За њега су окривљене ригидне литијашке, великосрпске и антицрногорске снаге, јер је то био удар на црногорски идентитет. Шта о томе мислите?

Сама техника рада, конотација тог догађаја описана у режимским медијима и од режимских представника је један дио приче. Тај сценарио је толико провидан да свакоме ко га разумије изгледа не само огаван него и јадан. У концепт и смисао литија треба уклопити као шири оквир великосрпство и негацију Црне Горе. Литије су дакле борба против Црне Горе, њене државности и идентитета.Напрасно се налази извршитељ који признаје дјело, и то 18-годишњак. Познат и као учесник литија! Сценарио службе безбједности од самог извођења чина, приказивања његове конотације, до налажења кривца и његовог литијашког идентитета је толико провидан. Ово су посљедњи трзаји режима. Он је све упропастио и руинирао, да се сада гади и једном броју људи који су на референдуму гласали за независну Црну Гору. Потребна је мобилизација црногорских политичких маса, јер се оне више немају на чему мобилисати. Постоји и класични историографски аспект догађаја на Равном лазу и људи који су се тамо окупили и донијели те одлуке, који је тотални антипод ове и овакве Црне Горе.Они су се тамо окупили да би рекли не италијанској окупацији и латинизацији Црне Горе. Окупили су се да би помогли братској Русији, а подсјетићу Русија је са Србијом број један непријатељ ове власти. Они се тамо нијесу окупили да би прогласили независну Црну Гору, него напротив били су за Југославију и државу са Србијом, иако им се срамотно импутира да се ту донијела одлука о покретању устанка између осталог и за стварање равноправне и слободне Црне Горе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: