Влада у предизборној кампањи или лептирићу шаренићу

Пише: Симонида Кордић

Позив преко твитера, прилика за сликање која треба да прикаже Владу као конструктивну и добронамерну, благонаклону према народу и његовој цркви, на крају „понуда која се не може одбити“ – тако је Влада отворила предизборну кампању ДПС-а, кратким састанком са представницима СПЦ, заказаним по хитном поступку с недеље на понедељак, после три месеца одуговлачења.

Влада је тако хтела да поправи имиџ ДПС-а код сопствених бирача, који у знатном броју не подржавају насртаје на Српску православну цркву. Наравно, основна намера је била замазивања очију, а никако истински покушај да се реши најдубља криза односа цркве и државе. Да је таква намера икада постојала, до ове кризе никада не би ни дошло. Сви досадашњи потези доследно су показивали арогантну и упорну намеру да се истера воља владајуће гарнитуре или њеног челног човека.

Иста ова Влада је у марту једнострано изјавила да обуставља разговоре са Црквом због борбе са короном. У мају је, такође једнострано, објавила да је победила корону али да нема кад да одговори на позив Митрополије црногорско-приморске за наставак разговора о решавању проблема насталих због нелегитимног усвајања противуставног Закона о верским слободама.

У јуну су хапсили епископе и свештенике и приводили Митрополита, а народ окупљен на литијама, које је та иста Влада, узгред речено, већ била забранила, оптуживали за ширење заразе. Да би месец дана пред изборе истовремено изјављивали да су “антифашизам и светосавље једно другом супротстављени” и позивали ту исту светосавску Цркву на “конструктивне” преговоре.

Тактиком као из песмице Чика Јове Змаја “Лептирићу шаренићу”, једном руком вабе на преговоре са привидним претекстом “да се договоримо” ( у песмици “лептирићу шаренићу дођи мени амо, ево имам лепу ружу помириши само … само хоћу да избројим колко имаш нога”) а у другој држе ”иглу” – у Владиној интерпретацији овлаш прескакање кључног члана 62. спорног закона, у којем се наводи да је сва имовина цркве државна и постављање једног “малог” услова – да се СПЦ упише у државни регистар. Тај “скромни” услов специјално је креиран за СПЦ.

Влада није тражила Ватикану да се упише у државне регистре Црне Горе нити исламској верској заједници. И барска и которска надбискупија, мешихат исламске заједнице, јеврејска заједница и око двадесет других биће уписни у евиденцију већ постојећих верских заједница, док из неког разлога СПЦ треба да се наново региструје. Шта је разлог, лако је видљиво и јасно изречено у политичким наступима челних људи режима. Позив Броја један за оснивање државне цркве, послат са прошлогодишњег партијског конгреса трасирао је пут свим потоњим потезима власти усмереним ка промени идентитета најбројније верске заједнице у Црној Гори и брисању њеног историјског и правног статуса.

Циљ је двојак:
1. Иизузимање верског утемељења већине грађана из окриља СПЦ и његово премештање у верске и идентитетске оквире које одређује и контролише режим.
2. у том процесу духовног развлашћивања СПЦ, остварује се и њено материјално руинирање, а истовремено богаћење режима новим поседима који су раније припадали Цркви. Сличну акцију је Европа последњи пут видела у XVI веку, када је Хенри VIII, да би се развео од Катарине од Арагона и склопио други брак с Аном Болен, отцепио цркву од Рима, прогласио себе поглаваром и конфисковао црквену имовину.

У Црној Гори су мотиви мало другачији, али је принцип исти.

После катастрофалне приватизације предузећа и фабрика, крчмљења државне имовине, на ред је дошла црквена имовина и реформа православља. Да би се то реализовало битно је установити да СПЦ у Црној Гори не постоји 800 година већ да је то нека новоформирана заједница која не може бити правни наследник некадашње СПЦ, ни у духовном ни у имовинском смислу. Због тога је битан за Владу, а неприхватљив за Цркву “регистрациони услов”, и због тога је он намењен само СПЦ и ни једној другој верској заједници у Црној Гори.

То потврђује и сам премијер који, дан након “беневолентних” разговора са представницима Цркве, изјављује да СПЦ у Црној Гори постоји тек стотинак година, позивајући се на један државни указ из 1920., а игноришући све претходне векове. То је јасан знак чему служи, тј. чему би служила регистрација СПЦ коју влада захтева. За коју годину би неки нови (или исти) премијер пуних уста тврдио да историја СПЦ почиње од 2020, баш као што су некада “године почињале јануаром”.

Овим последњим догађањима, нажалост је до краја обесмишљен и позив председника Владе за “православнопомирење”, који је звучао као зрачак наде у постојање зрна здравог разума у владајућим структурама. Заправо, био је то претекст за реформацију СПЦ и њено преображење у “православну цркву у Црној Гори”, чиме би отпочео процес верске метаморфозе, најављен у поменутом говору на конгресу ДПС-а.

Данас премијер, који из неког разлога наступа као гласноговорник нео-крсташке политике владајуће партије, оповргава исказану бојазан народа да је на делу почетак процеса унијаћења Црне Горе. Ако би се овдашњим грађанима и неким опозиционим политичарима и могла приписати пристрасност или неоправдана сумњичавост према Влади, то свакако не може бити случај са страним аналитичарима који су управо указали на тренд политике унијаћења који се види на црногорској политичкој сцени.

Тако ИФИМЕС назива Закон о верским слободама „пилот пројектом“ који је сада актуелан у Црној Гори и којим се спроводи „унијаћење Црногоске православне цркве, а према којем би православни верници ЦПЦ у Црној Гори задржали источни обред, а врховни поглаварби им постао римски Папа. Тиме би се решило канонско признање канонски непризнате ЦПЦ. Тај модел, уколико би успео у Црној Гори, Хрватска би применила код себе над преосталим, иначе десеткованим православним живљем“, каже се у извештају ИФИМЕС-а.

То би свакако била још једна у низу непопуларних мера које режим предузима противно вољи и сопствених бирача. Зато је перформанс у виду преговора са СПЦ био потребан ДПС-у да на брзину, пред изборе превари своје преостале бираче, као онда када им је пред референдум о отцепљењу обећао мед и млеко, да ће после раздвајања Црне Горе и Србије све друго остати исто. Проблем је настао када је постало очигледно да мед и млеко танко цуре и то само понекоме, и да више ништа није било исто.

За владајући режим ова изборна година најгора је од свих до сада. Започела је литијама и протестима, наставила се прилично немуштим управљањем епидемиолошком кризом политичким средствима, затим општим народним незадовољством које је режим решавао сузавцем и хапшењима, а сви су изгледи да након свега следи озбиљна економска криза. Дакле, што се режима тиче – зло и горе. Народ каже „кад уђеш у погрешан воз свака станица на којој изађеш је погрешна“. Тако је све изгледније да владајућа партија нема више добар потез, јер народ очекује не само смену режима, већ смену система вредности.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: