Корона или избори, питање је сад
карикатура: Горан Шћекић
Пише: Сибин
Избори су инфицирали стварност као у марту епидемија због које смо самујући сједјели по становима у страху и дрхтању од свеприсутне смрти.
Е сад, како год поставили ствари – не ми, него Они – политика има последњу ријеч, што ће рећи да игра главну улогу на првој сцени, без обзира што је корона у успону навелико сијући смрт.
Рекло би се да нигдје тако као на брдовитом Балкану политика није доминантна. До јуче, бројали смо новозаражене и преминуле, од данас – пратимо листе и пажљиво читамо имена оних чије су личности тамо запандрчене. (Од др. Онај до мр. Она, има да листаш док ти не мркне свијест…)
Капитализам, а што није непознато, ужива у кризи, криза му, дакле, помаже да еволуира, да, рецимо тако, самог себе оплођава… Након кризе коју, разумије се, сам произведе – сам капитализам је непрестана криза – он излази строструко јачи.
Слично некако је и са регионалним претполитикама у вјечитом покушају: што неповољнији услови, то оне бивају више у фокусу, предимензиониране, увлаче се у сваку пукотину стварности, напослетку, изван тих претполитичких петпарачких прича, остаје ехо нечег пасивног и периферног што још називамо збиљом.
Опет смо, аха, колективно мобилисани у једну прдњаву од приче како је ово потоња прилика за историјску промјену; сад или никад, и бла, бла, бла…
Према томе, увијек смо на страшном испиту, имајући шансу да се историјски искупимо или дибидус пропаднемо, тако да смо стављени пред хамлетовску дилему.
То, ипак, господо, није нити може бити политика; зар Данац, гласајући, цијелу земљу, прошлост и будућност, ставља на коцку? И тако укруг, сваке четири године?
Питање је шта нас више окупира: ковид19 и фама о вакцини, или избори и сива јесен након мртве сезоне? Међутим, није ли и једно и друго подједнако ужасавајуће?
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
