Како је изгледала тетоважа краља Александра коју је имао преко цијелих груди
1 min read
Краљ Александар
Први југословенски краљ Александар Карађорђевић имао је преко груди истетовираног крунисаног орла. Изглед ове птице био је сличан германским хералдичким мотивима са пруских племићких грбова, али није био идентичан.
Тетоважа краља Александра приказивала је једноглавог орла широко раширених крила, са мачем у једном и шаром у другој канџи. Изнад орла налазила се круна налик оној Светог римског царства.
То да је југословенски краљ „Ујединитељ“ био тетовиран, деценијама је било потпуно непознато. Податак је открио тек ђакон Ненад Јовановић прикупљајући материјал за књигу „Грбови, заставе и химне у историји Србије“, у којој је први пут и објављена фотографија краљеве тетоваже.
Као што се није знало да постоји, тако се са сигурношћу не зна ни која јој је била симболика, као ни краљева мотивација да се истетовира и то преко целих груди, пише Историјски забавник.
То није била реткост међу владарима оног времена (на пример, и цар Николај Други Романов био је тетовиран), али избор симбола је необичан, нарочито ако се има на уму да је управо Александар водио победоносни рат који је означио крај немачког царства, чији је ово био симбол, пренио је Спутњик.
Зато је, историчари се слажу, тетоважа настала или пре Првог светског рата, у краљевим млађим данима, или након, али у част његовог венчања са краљицом Маријом, румунском принцезом из дома Хоенцолерн-Зигмарингена.
Орао је иначе древни симбол моћи – њиме су приказивани и Зевс и Јупитер, а у хришћанству је симбол Јована Богослова.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ја сам грешком дао негативан коментар г. Буковићу са моб. телефона је незгодно куцати, извињавам се…
Доста добра анализа политичке позадине и сплета интереса који су организовали смакнуће, мање више већ позната.
Једино што је господин Бујковић заборавио да наведе је да се убиство догодило тек након што је несретни краљ покушао да се ишчупа из канџи инспиратора атентата, истих оних који су га раније и инструисали да прави Југославију.
ЈОШ ЈЕДНОМ О УБИСТВУ ВИТЕШКОГ КРАЉА АЛЕКСАНДРА КАРАЂОРЂЕВИЋА – УЈЕДИНИТЕЉА И ЈОШ ПОНЕШТО…
Одлуку о убиству краља Александра Карађорђевића донели су фабијанци у Лондону, бундисти-бољшевици у Њујорку и Москви, фашисти у Риму и нацисти у Берлину, масони англофили, франкофили у Београду, Паризу и Лондону, према масонском плану из деветнаестог столећа да све европске државе морају бити републике (Види: H. Labousher, The Kaiser Dream, “Truth Journal”, London, England, 1890; Petit Henry Robert, Alexandre de Yugoslavie victim d’une conjuration Maconnique, Paris, France, 1936, – Александар од Југославије – жртва масонске завере…).
Поред тога, сва политика реакционарних, субверзивних западно-европских и
америчких империјалиста-тријалиста и њихове пете колоне, труле буржоаске, фабијанске, масонске и бундистичко-бољшевичке Коминтерне, била је усмерна против краља Александра Карађорђевића и србског народа (Види: Einstein accuses Yugoslavian rulers in savant’s murder – Charges the slaying of Sufflay, notet Croatian leader, was inspired by Government, The New York Times, May 6, 1931, New York, U.S.A.).
Од особите важности је да се потсетимо на Р. Ситон-Вотсона, који је у енглеском Форињ офису, између осталих реакционара и србофоба, који су радили као субверзивни експерти за национално федералистичко уређење, био познат као творац Меморандума од 1936, и тзв. Споразума од 1939. године о унутрашњем уређењу Краљевине Југославије.
Поред тога, познато је да су извесни фабијанци, реакционарни и субверзивни енглески експерти Форињ офиса за национално федералистичко уређење у Југославији на челу са Ситон-Вотсоном учествовали у режији Брозовог АВНОЈ-а, као и његовог трулог интермариумског, масонског, троцкистичко-буржоаског и робовласничког режима.
Такође, имајући на уму да је Авнојевска Југославија била кратког века и да је била
опција транзита и узрок грађанског рата и србске трагедије деведесетих
година двадесетог столећа, јер је у Јајцу 1943. године разбијена помоћу националне федерације, када је цео цех платио ни крив ни дужан обезглављени, обесправљени и понижени наш несрећни србски народ.
Фабијанцима у Лондону, Интермаријумцима у Риму, Великом Оријетнту у Паризу, Коминтерни у Москви, бундистима-троцкистима у Њујорку и подјармљеним интернационалистима, масонима и комунистима у Београду, није одговарало унутрашње уређење Краљевине Југославије из 1929. године, која је била подељена на 9 југословенских бановина, зато су се залагали за антисрбски пројекат и разбијање србске етничке целине, за ткз. „Балканску комунистичку федерацију“ и за повратак на „историске провинције“, које су настале као резултат турског пораза под Бечом 1683-1699. године.
Такође, имајући у виду Ситон-Вотсонов памфлет, који је објављен под насловом
“The background of the Yugoslav dictatorship” – “Позадина југословенске диктатуре”, у којем дословно стоји:
„Југословенска диктатура је заведена од Краља Александра 6. јануара 1929. г. услед гласних уверавања, да је то само привремена мера и да ће се првом приликом вратити уставна и парламентарна влада. Декрет од 3. октобра 1929. г., који је узео официјелно име Југославију поделивши је у 9 нових уметнички названих провинција и манифест од 3. јула 1929, којим се изјавило да никад не може бити повратка старим историјским провинцијама или старом партијском систему, сачињавали су практичан доказ да се диктатура престала сматрати као привремена мера и да се ‘ушанчила’. Али после 18 месеци од те изјаве унутања ситуација Југославије као и многих других земаља дубоко је била измењена услед светске економске кризе и постепено постало је јасно, да је неизбежна извесна промна режима…“ (Види: Robert William Seton-Watson, The background of the Уugoslav dictatorship, – The Slavonic Review, Vol. X, No. 29, December 1931, London, England).
Они који побијају заслуге краља Александра Карађорђевића , полазе од чињенице да је могао да створи тзв. „Велику Србију“, без обзирана на политичке пројекте и одлуке западно-европских и америчких империјалиста и подјармљеног, београдског, рајетинског, србофобичног и интернационалног естаблишмента.
Овде ваља подсетити на једно мишљење србског књижевника Владана Деснице о краљу Александру Карађорђевићу и Марсељском атентату, које је публиковано у Магазину сјеверне Далмације 1935. године, где између осталог, стоји:
„Послије слома Царства, у вјечном лутању и безнадном изгнанству, сачувао
је тај човјек кроз вјекове живу и снажну традицију своје народне државе, култ својих народних владара и хероја и своје минуле државне величине. Његова осамљеност нашла је животне хране у успоменама на свијетле прошлости а његова патријархалност бдила је пет вјекова над тим успоменама, као над закопаним благом.
Кад је сванула зора ослобођења, он је заборавио пет тамних вјекова, па је надовезао нову свијетлу реалност на непотамњео сјај старе славе, и из традиција које је у себи носио прешао је, без историског прекида, на нову државну свијест.
У свом народном Краљу он је зато гледао непосредног законог насљедника Стевана Немање, Краља Милутина, и Душана Силног, обогаћена новијом славом Тополског устанка и овјенчана још свјежим ловорима Куманова и Солуна. Он је осјетио васкрсење својих обамрлих снага и остварење својих најсмелијих снова, па је сав овај историјски преокрет и сав свој душевни препород оличио у изабраном претставнику наше колективне народне душе, у праунуку Вожда и Пјесника, у Александру, првом краљу Југославије.
Али трагически конац који сустопице прати хероје, није се зауставио над првим ослободиоцем нашега народа. Он је, крваво наслијеђе, прешао на највећег од његова рода.
И наш народ у сјеверној Далмацији осјетио је тај нови ударац судбине као што га нико осјетио није. Њему се је опет, пред овим ударцем, створила пред очима утвара оних заборављених пет црних вјекова.
Нека га од те утваре чува успомена на Краља Витеза и свијетла гробница на Опленцу!
Прва мисао и прва ријеч у овој књизи нека је зато посвећена сјени Великог Краља, као скромн но постојан жижак у храму највиших народних светиња (Види: Владан
Десница, Магазин сјеверне Дамације, Књига друга, Година друга, Сплит, 1935, стр. 3).
Такође, Љубиша Петровић је у једној студији, коју је објавио под насловом „Тајни план великохрватске идеје и њене експанзије“ писао поводом Марсељског атентата, још и ово:
„Убиством Краља Александра, усташе и хрватска емиграција осветлала је себи образ за сва времена. То је значило ни више ни мање него једним потезом ножа пресећи главни живац и упориште оног лудачки завитланог Српства које је, заиста, од Карађорђа па на овамо нагло бујало и расло, и озбиљно претило да посрби све оно преостало што није било српско на Словенском Југу (Види: Љубиша Петровић, Тајни план великохрватске идеје и њене експанзије, Pittsburgh, Pa., U.S.A, 1943, стр. 9).
Поводом Марсељског атентата на краља Александра Карађорђевића, oбјављено је у „Њујорк тајмсу“ писмо Николе Тесле oд 19. oктобра 1934, под насловом “Tribute to king Alexander” – „У част краља Александра“, у којем између осталог, стоји:
„Смрт краља уздрмала је земљу до темеља, али се непријатељи Југославије узалуд надају њеном разбијању. Племенита крв великог човека само ће допринети јачању заједништва свих делова земље. Александар ће заувек живети у сећању свог народа као херојска фигура импозантне величине. Попут Вашингтона и Линколна Југославије: као Вашингтон способан и неустрашив генерал који је ослободио своју земљу од угњетавања; као Линколн мудар вођа и родољуб који је завршио у мучеништву“ (Види: Nikola Tesla, Tribute to king Alexander, The New York Times, October 21, 1934, New York, U.S.A.; Никола Тесла, У част краља Александра – Tribute to king Aexander, The American Srbobran, Official Organ of the Serb National Federation, October 23, 1934, Pittsburgh, Pa., U. S. A.).
Значајане су расправе Др Милана Тодоровића, између осталих, о пројекту привредног и политичког живота Краљевине Србије на почетку ХХ столећа. Посебно је интересантна његова расправа коју је објавио у „Економисту“ 1912. године под насловом „Јадранско пристаниште“, где дословно стоји:
“… Аустро-Угарска поставља себи као најсветији задатак, да од Србије направи
једну колонију, која ће увек бити у њеној зависности. Јер на то се, у истини и
у последњој линији, своде сви ови разлози с аустро-угарске стране против
јадранскога српског пристаништа и за аустро-угарске економске специјалне
интересе. И питање се ово онда шири и добија свој прави израз у питању: хоће ли
и може ли Европа допустити да Балкан, а у првом реду Србија, постане колонија
Аустро-Угарске; хоће ли ли и може ли Европа допустти, да Србија и Балкан после
толиких напора и толиких жртава у новцу и крви не буду истински самосталне
државе, и политички и економски.
А-Угарска у том циљу за економским завојевањем чини један захтев који обухвата три ствари: 1) спречава Србију да изађе на море, те јој тиме одузима могућност трговачког промета са другим државама; 2) задржава ‘Аутономију Албаније’ која ће стварати сталне нереде на Балкану, и тиме отежавати привредни напредак слободних балканских држава; 3) шаље Србију да тражи пристаниште на Јегејском Мору, очекујући да такав корак створи раздор међу савезницима…” (Види: Др Милан Тодоровић, Наша економна политика, Први део, Економски проблеми предратне Србије, Београд 1925, стр. 134).
Такође, осврнули бисмо се и на Меморадндум Љубе Стојановића и Александра Белића “Саверемено српско национално питање”, где дословно стоји:
“… Кад се говори о етнографско – националном питанју које је у вези с борбом што је српски народ води с Аустро – Угарском, често се помиње да је само Босна и Херцеговина са ‘широким изласком на море’ у Далмацији оно што Срби сматрају као решење свога националног питања, да је само у томе ослобођење и уједињење српског народа. У самој ствари то је нетачно, јер циљ српске борбе далеко је шири и дубљи, а што се помиње само Босна и Херцеговина и део Далмације то су остаци скоро минуле анексионе кризе и догађаја који су наступили cа њом.
Анексиојом Босне и Херцеговине стављено је, истина, пред Европу питање о тим двема покрајинама и о српским претензијама за њих, али Срби су тада истављали своје претензије само на њих не зато што су они једино те покрајине сматрали за своје, већ зато што је Аустро – Угарска своју привремену управу у њима, која је Србима давала неке наде, без пристанка и без питања Европе, која јој и дала управу над тим областима, претворила у сталну. Остале српске покрајине нису биле као Босна и Херцеговина у привременој власти њеној, и Србија није могла иставити на њих своје претензије, а да не дође у опасност да јој Аустро – Угарска објави рат под изговором да Србија хоће да јој отме њене области.
Тако се од тада утврдила многима у памети свеза Босне и Херцеговине са српским питањем, и с тежњама српским за национално ослобођење и уједињење.
С друге стране, свима је још у памћењу борба Србије за излаз на Јадранско море.
Кад је Србија за време рата 1912. г. заузела албанску обалу Јадранског мора, то
се Аустро-Угарска супроставила томе, а Србија ма колико да јој је било тешко,
морала се одрећи од слободног изласка на море. Зато сада многи и додају к питању о Босни и Херцеговини и питање о српском изласку на море, које је остало 1912. нерешено, као тачке којима се потпуно исцрпљује српско савремено национално питање.
У самој ствари то је потпуно погрешно, јер тим тачкама се ни приближно још не
оцртава српски проблем. То је, као што је речено, остатак ранијих криза у тежњи, које истављене у оно време, када се није водио рат са Аустро-Угарском и ради којих, по мишљењу Срба није био потребан ни светски рат ни уништење Аустро-Угарске.
Сад ствар стоји сасвим друкчије. Сад Аустро-Угарска под видом опасности ‘за своје јужне провинције, које Срби хоће да отму од ње’, јасно је иставила ово: или да она присаједини Србију и Црну Гору к осталим својим земљама насељеним Србима, или да се покаже како она није у стању спречити одвајање својих јужних провинција. На тај начин сама је Аустро -Угарска принудила Србију да прими судбоносну дилему: или да се створи уједињена Србија, или да слободне Србије сасвим не буде…” (Види: Драгован Шепић, О мисији Љ. Стојановића и А. Белића у Петрограду 1915. године – Меморандум “Савремено српско национално питање” , Зборник Хисторијског Института Југославенске Академије, књига III, Загреб, 1960, стр. 484 – 485).
У значајној књизи Томаса Паркера Муна, коју је објавио под насловом „Imperialism
and world politics“ – „Империјализам и светска политика“, дословно стоји:
“…Велика победа Балканских савезника у Немачкој и Аустрији схваћена је као велики корак уназад: за Русију као истинског заштитника Балканских савезника то је била дипломатска победа. Да је имала подршку Немачке и Италије, Аустрија би напала Србију у јулу 1913. године…
Само у светлу ових сукобљених империјалистичких планова може се сагледати прави значај атентата, који је почињен на прашњавој улици у Сарајеву у јуну 1914, који је био повод аустриског напада на Србију. То је за Аустрију био већи повод за рат против Србије него сви сукоби који су били са маленим суседом; то је био већи повод за рат него што је било сузбијање пан-српског заговарања распада Хабзбуршке монархије. Такође, био је то кључни потез у игри на блиско-источној шаховској табли, коју су играли Европски дипломати и финансијери. Бечка Влада је вероватно намеравала да изврши окупацију Србије, да је држи у ропском стању, да додели један део српске територије Бугарској а други део Албанији, да је сведе на право ропско стање и да оснује про – Аустриску Балканску лигу. На једној страни Берлин се претварао као незаинтересован због дипломатских разлога а на другој страни је био ангажован у подршци аустриској сили и престижу, како би могла да осигура Аустриско-Немачку превласт на Балкану. Иза Србије стала је Русија, која је имала намеру да доминира на Балкану и Цариграду а иза Аустрије стао је немачки империјализам, одлучан да по сваку цену оствари ‘Немачки продор на исток’ …” (Види: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, стр. 258 – 259, – „Империјализам и светска политика – Поглавље XI, Блиско – источно питање старо и ново”).
Што се тиче Карађорђевића, за њих је познато да потичу из племена Васојевића у Црној Гори, да су били русофили и да према њима није био наклоњен западно-европски и амерички империјалистичко-тријалистички естаблишмент, јер су имали озбиљан план за србофобичне циљеве у оквиру глобалне стратегије и хегемоније, да крунишу сина краљице Викторије, војводу од Connaught-а за краља версајске Југославије, а не нашег витешког краља Александра Карађорђевића, Ујединитеља српског народа:
„Until the First World War, relations between the German Order of St. John, the English Venerable Order of the Hospital of St. John of Jerusalem, and the SOSJ were mostly cooperative. The leaders of these organizations, many of them members of royal houses, were often close family relatives and/or financially interdependent. The European royal families were well aware of the survival of the SOSJ in Russia. Queen Victoria’s son, the Duke of Connaught, led the English Venerable Order of St. John of Jerusalem for many decades. He was closely associated with, and related to, Grand Duke Alexander and others of the Romanoff family. He had been present in 1894 at the marriage of SOSJ Protector Czar Nicholas II and Alexandra of Germany in the tiny Winter Palace Chapel, in which the chief relics and icon of the SOSJ were prominently venerated. Before Alexander I became its king, the Duke of Connaught had been seriously considered for the throne of Yugoslavia. He was Grand Duchess Victoria Melita’s uncle, and at one time was the potential father-in-law of SOSJ Grand Master Grand Duke Alexander’s daughter…“
(Види: SOVEREIGN ORDER OF SAINT JOHN OF JERUSALEM, History and Lineage Charts Since 1797. https://web.archive.org/web/20170307193656/http://www.osjknights.com/History-After-Malta.htm….).
За остварење њихових окупаторских и хегемонистичких планова и намера у трагичном ХХ столећу главна сметња на Балканском полуострву, био им је наш обесправљени , окупирани и понижени несрећни српски народ.
У свјетлу свега претходно реченог, зачуђујуће је да би се неки од нас под утицајем истих центара моћи, данас радије и лакше одрекли слободарског Косовског мита и Петровића који су га живјели у правом смислу ријечи, него рецимо мита о „витешком краљу ујединитељу“ Срба, Хрвата и Словенаца који уједињење у већини нису ни хтјели и чије последице још живимо…
Овим је претходна тема у потпуности исцрпљена.
Poznato je da je Kralj Nikola jeo zlatnom kasikom u dvor i igrao bilijar,dok su po Crnoj Gori 1918 umirali od gladi,sceri udao u inostranstvo,a on pobjego sa zlatom na sigurno!!!Po cemu se on razlikuje od danasnjega Crnogorskoga kralja?
Сви дорови су јели златним кашикама и удавали шћери на стране дворове као дипломатски акт. Такође су напуштали земљу у условима окупације и војног пораза.
А разликује се од данашњег по томе што није пљачкао земљу, и негирао национално биће своје и народно.
Boli me ona stvar koju je Aco palikuca ima tetovazu na grudima.
Preporucujem „Aleksandar od Jugoslavije“.
Takodje,na ju tjubu emisiju o Aleksandrovom bombardovanju tvrdjave Žrnov…bio je u ratu car, u miru blesa.
Ту га Вук Манити амнестира од одговорности за Југославију, јер има истог шефа као и Ацо што је имао – Лондон, а кривицу сваљује на српски народ који ето, није могао да нађе заједнички језик са Радићем и племенитим Хрватима који су само коју годину прије вјешали по Босни и Мачви у Великом рату…
Класичан памфлет спољнополитичког утицаја на нас.
Kralj Aleksandar je dobio ponudu od Velike Britanije da Srbija dobije svoje stare teritorije koje su joj pripadale, a on je odbio da bih spasio Slovence i Hrvate od nestanka i stvorio tu prokletu tvorevinu Jugoslaviju. Tako mu je i Ataturk sa kojim je bio veliki prijatelj nudio da sve Siptare iseli na granicu sa Sirijom da bih bili živi štit protiv Kurda, ali kada ga je Siptar molio odbio je Atatuka, znaci ja ga ne volim jer je on zaslužan za to šta se dešava na Kosovu i zaslužan za to šta smo kao zahvalsnost od tih naroda izuzetak Slovenci dobili nazad. Rani kuče da te laje i ujede je to sto smo dobili!!!! Uoastalom su za mene svi Karadjordjevici nule, za srpski narod nisu mnogo ucinili!!!
Beograd@, tako je…?
Није од Британије него од САД и Италије у првом реду (отуд подршка Италије Николи као српском суверену а не убијеђеном Југословену). САД су тада још увјек водиле изолационистичку политику независну од британског интереса, какву поново води Трамп.
Италија, не и Ватикан, историјски тежи граници са српском државом у Далмацији, што не одговара Њемачкој јер хоће утицај или излаз на Јадран. То такође не одговара ни Британији јер на Јадрану не жели ни Нијемце ни Русе. Отуд Југославија као брана једним и другим.
Обзиром да је Њемачка преко Хр и Сло дјелимично остварила циљ, остала је још Русија са својим циљевима на Јадрану, дакле Средоземљу, који ће у случају Србије и Црне Горе са садашњим властима бити њен пусти сан.
Ето вам кључа српске националне трагедије у последњих стотину и више година.
Британија је два пута у прошлом вијеку субверзивним акцијама гурнула Нијемце на нас и Русе, како би профитирала на разарању континента ратом.
???
Aleksandar je bio pohlepan na vlast malo mu je bilo da bude Kralj Srbije koju je mogao dobiti po londonskom sporazumu nego je htio da bude Kralj Jugoslavije.
Cak je i svog rodjenog starijeg brata Djordja napravio ludim da bi se dokopao vlasti.
Vjerovatno bi bilo bolje da su na presto ujedinjenog Srpstva zasjeli Petrovici ,Kralj Nikola je bio star ali njegov unuk Mihajlo se pokazao kao Patriota.
Kralj Nikola je napustio CG da nije potpisao kapitulaciju i da se pridruzio Petru i Aleksandru u Grckoj drugacije bi bilo, ovako je 1918 odbacen, imao je zasluga tokom svoje vladavine ali na kraju je sve upropastio a kazu „Konec dijelo krasi“
Da su umjesto Karadjordjevica ostali Obrenovici ko zna sta bi bilo, mada je poslednji Aleksandar Obrenovic bio ne dorastao polozaja , njegova zena koja je bila starija od njega raspustenica Draga Masin je preuzela komande i sa svojom bracom vladal Srbijom sto im je i doslo glave.
Митрополит Амфилохије лично, је Петровиће уочи рата деведесетих вратио у дворску цркву на Цетиње и тако симболички најавио уједињење српског народа око аутентичне српске националне мисли.
Резултате ћемо имати прилике да гледамо у наредних пар година, а назнаке већ неколико мјесеви гледамо, као и позитивне реакције код народа у Србији и Р. Српској на све наведено.
Круна његовог животног дјела, ће бити капела Његошева на Ловћену и канонизација овог истинског свеца српског народа који је у њој почивао и почиваће.
Краља Александра нападају једино србокомунисти.
Aleksandar nije smeo da napravi Jugoslaviju , gde su Srbi u svojoj zemlji postali stranci.. trebala je biti Srbija i ostati po starim teritorijama: Stara Srbija (Makedonija i deo Bugarske), cela Damacija ukljucijuci deo Albanije Drač, Skadar.., Hrvatska, Slovenija bih najverovatnije Italijanima pripala…i danasnja Srbija… ovako nas je uništio… Karadjordjevici su nesposobni i nikada ništa posebno nisu uradili za srpski narod… Eh da se Aleksandar na djeda ugledao barem malo i dan danas bih imali našu zemlju…
Краљ Александар је са стварањем Југославије имао везе исто колико и ти.
Masonski pion, najgori vladar. Izdao je svoga djeda kod koga se podigao. Kamo sreće da je Kralj Nikola bio na čelu ujedinjenih srpskih država!
….и унук Николе Мирковог по коме је наслиједио манакалну грандиозност, умјесто скромности оца. Сви Карађорђевићи су гробари народа, кукавице и побегуље. Све што су Обреновићи направили и данас стоји…
?
Не измишљај!
Није могао по Николи добит грандиозност никако већу од оне коју промовише масонерија глобално.
Никола се ограничавао на српске етничке територије, што је у европским оквирима одувијек било право светогрђе, и што му је на крају и потписало смртну пресуду, и њему и светородној династији Петровић-Његош, баштиницима традиције Немањића и Црнојевића.
Овај интернационалиста Александар међутим не. Кажу да су му задње ријечи на издисају биле: чувајте ми Југославију. Знамо каква је она била историјска грешка и гробница српског народа.
Иначе у српској националној свијести Петровићи-Његоши и последњи српски краљ Никола I, заузимали су до скоро последње мјесто, јер су ваљда несрби и европска масонерија боље знали шта је за Србе боље – масони Карађорђевићи и аустрофили Обреновићи, премда и они такође и једни и други старином из данашње Црне Горе.
Враћамо се полако у тачку у којој смо историјски посрнули прије стотину година, некако истовремено када и Руси…а изгледа и они.
А ово на прсима Ацовим, су прије би се рекло нека два грифона раширених крила која са бокова чељустима зјапе ка фигури у средини између њих, шта год она била, а круна са натписом на застави испод ње је одвојена високо изнад грифона, треба тражити другу симболику ..лош квалитет фотографије. Свакако везе нема са двогкавим орлом…
Или су у питању двије змијске главе које извиру испод круне, а животиња у средини међу грифонима који је држе бочно приказани са раширеним крилима и извијеним реповима, има једну главу окренуту у страну, не види се најјасније…у сваком случају симболика највјероватније јесте окултна, какви су и сами масонски редови у врху хијерархије.
Zijanćer@ ???
Kralj Aleksandar – mučenik… ali i mason, pripadnik francuske masonerije, koja je stvorila nakaradnu tvorevinu Jugoslaviju, koja je bila grobnica srpskog naroda… jedan od glavnih krivaca zašto ne živimo u jednoj velikoj srpskoj državi…
zasigurno istinito ali mozda pod lupom tadasnjosti i neizbezno. kao danas moramo da trazimo ravnotezu medju silama….
Та нас равнотежа Ацова и Брозова од 1918.-е ево добро очисти са КиМ и Крајине, па нико не хтједе да залегне за нас на међународном плану јер смо од тада ничији.
Од 45.-е де факто и у Нато пакту, алу не и де јуре јер је народ за Русију па нико у Србији не смије да потпише иако је и она потпуно војно прилагођена Нато-у. Располућени смо по линији власт-народ, а Вучић је прави примјер – мазање очију јавности куповином руског оружја, али без имунитета четворици руских ватрогасаца у Нишу, док војно особље Нато има пуни имунитет у оквиру Ипап споразума.
Мило једино приступио и званично као изнуђен корак у сврху имунитета од међународног кривичног гоњења због корупције…бар је имао петљу.
Zijanćer@, svaka čast na komentaru?… Pozdrav!
Dobro je što ste objavili ovaj tekst, koji se tiče, manje-više, nekih banalnih stvari, jer smo kroz komentare nekolicine čitalaca, a prije svih čitaoca pod niknejmom Zijanćer, mogli pročitati/saznati brojne jako interesantne stvari… Pozdrav svima…?
I protjerao djeda i aneksirao staru drzavu Crnu Goru bez imalo autonomije kao zahvalnost sto su Srpskoj vojsci omogucili povlacenje. Sada nacioanalisti lupajte minuseve a sve je tacno. Isti ste kao DPS
Uporni li ste u lažima nesoji. Istina je da je CG stara država ali SRPSKA dŕžava nesoji a ne monTrtenegrinska i izdajnička kakvom je vi želite napravit evo par decenija. No dace Bog da Crna Gora zasija čojstvom kralja Nikole i vojvode Marka Miljanova.
Rade, dijelom ste u pravu… Čojstvo Marka Miljanova nije sporno, nije sporno ni junaštvo kralja Nikole, mada, ruku na srce, može biti malčice upitno njegovo čojstvo… A da je bio Srbenda, bio je, i da je htio zajednicu srpskog naroda, htio je, ali da on bude suveren. Na kraju, to je bilo i njegovo legitimno pravo, a siguran sam da ne bi bio gori vladar od svog unuka Aleksandra… Pozdravljam Vas…?
Kakvim lazima?
1) Je li Crnogorska vojska izginula da brani odstupnicu Srpskoj vojsci?
2) Da li je sprijecio djedu koji je vojsku zrtvovso za srpstvo da se vrati?
3) Je li nestala visevjekovna drzava, eto srpska, nije bitno i aneksirana je bila?
Sve je odgovor DA, a vi svirajte kao DPS samo iz druge krajnosti. Objektivnost ljudi
Маркони, да ли сте чули некада за политичке сукобе унутар истог народа? Не нужно српског…било је тога много још по Европи, Аустрија и Пруска су чак и ратовале међусобно, а Нијемци су и једни и други и говоре њемачки.
Такође, и једна и друга војска су биле српске, не само србијанска, у супротном не би гинуле једна за другу тако здушно.
на ваше три констатације да додамо и:
4)да ли је црна гора била једина земља која је капитулирала у првом светском рату и њен владар отишао у иностранство?
5) какав је то утицај имала црногосрска војска имала у повлачењеу српске када се српска војска повлачила преко српске територије?
I stvorio Zetsku banovinu sa skoro milion stanovnika,uključio i Prizren i Dubrvonik sa upravom na Cetinju
Као утјеху Србима Црне Горе и ујчевини…али не потраја него неколике године ни та утјеха.
N.N nista vam ne odgovara vama nacionalistima.
Pa upravo je Aleksandar htio da svi Srbi zive u jednoj drzavi! Zato je i ujedinio sve Srpske zemlje.
Vi bolesni nacionalisti sami tvrdite da su svi Srbi, od Vardara do Triglava.
I ja sam nacionalista ali ne onaj bolesni, i tvrdim slicno.
Problem je u „mafiji“ koja je zeljela raspad Jugoslavije, u kojoj su zivjeli Srbi u svakom njenom dijelu zajedno sa ostalim narodnostima!
Fb virus@, Jugoslavija je grobnica srpskog naroda! I pošto idem na trening, nemam vremena da ti to dodatno pojašnjavam, a ruku na srce, čini mi se da ti to ne možes ni ukapirati… Pozdrav!
Краљ Александар је био српски националиста.
Југословенски, основао ОРЈУН-у, Организацију југословенских националиста.
?