Народни устанак као избор

Пише: Милутин Мићовић

Ово би могао бити свенародни устанак у Црној Гори. Вријеме је да Срби науче да се боре и у миру. У миру се много теже борити него у рату. Јер, многима је непрепознатљив ослонац борбености у миру, као и непријатељ. Има та српска наивност да мисле да им други народи ни под којим условима не могу бити непријатељи. Да нико није сишао с ума, да би могао и помислити да би га комшија из чиста мира могао бацити у јаму. Посебно ако је поријеклом Србин.

Ја не знам ко у Црној Гори није Србин, или поријеклом Србин. Има их, али мало. Таман толико да се навикавамо на укус мултикултурализма. А најопакија прича данас у Црној Гори је Црногорац који не да ни нанијети да је поријеклом Србин. Такви не могу да живе без јаке дозе фанатизма, па и шовинизма. Мило Ђукановић је искористио да исприча ову причу о Црној Гори. Не само да исприча са својим квазиисторичарима него, нажалост, да прави такву Црну Гору. У којој је прва жртва њен историјски народ. Који је морао бити расјечен на двије половине. Што је крај историјске Црне Горе.

Добрица Ћосић, који је све боље мислио како је старао, рекао је да „Срби губе у миру оно што добију рату”. Тиме је добро дијагностицирао важну, али и јако негативну карактерну особину код Срба. Не моћи, не умјети се борити у миру нека је инвалидност духа. Можда смо дошли до тог стања да то схватимо. Јер дошло је да нас нема – ако то не схватимо, и ако се у тој причи не пробудимо, нећемо се будити као народ.

Шта ће бити на изборима крајем мјесеца? Тиме се свако од нас забавио. И они који пишу, и они који читају. А лакше је писати него читати. Ову нашу ситуацију није лако прочитати. За оволику таму треба добра лампа. На литијама које су покренуте у нашем народу од почетка године упаљена је небеска лампа. Сви су препознали да то није вјештачка свјетлост, него духовна Искра, која обасјава и човјека и народ, и вријеме и невријеме. Зато је та блага свјетлост окупила све оне који се осјећају учесницима народног живота и носиоцима народног памћења. Којима је име важно колико и живот и образ, колико и ријеч Божија.

Срби и Црногорци у Црној Гори треба да схвате сам то – да су Једно. И то државотворни народ, једног наслеђа, памћења, језика и вјере. И то би доста било за почетак. Речено је да је најтеже себе видјети и из те тешкоће произилазе многе друге. Многе негативне силе које почињу да праве расколе у појединцу и народу. Ово је данас изражено очито, и драматично. А пројектант таквих раскола и подјела у свом народу је владајућа елита, оличена у предсједнику Црне Горе. Они покушавају да наметну самодеструкцију у културном памћењу у којој би било разорено и поништено њихово српско поријекло. Може ли да влада народом неко ко производи такве подјеле и разарања у сфери рођеног памћења?! И какав је владалац тај који тако монструозним планом разара основне идентитетске матрице свог народа – језик, вјеру, памћење?

Литије у Црној Гори показале су уживо онај дубљи, исконски, културно-духовни образац Црне Горе. Оне су биле грађански, народни, културни и вјерски устанак, који је покренуо све – и младе и старе, и високошколоване и мање школоване. У тим литијама међу Србима и Црногорцима није било разлике. Заједно су устали за достојанство Цркве и државе која баштини своју праву историју, културу и васељенску вјеру. Грађанским миром, цивилизованошћу – тај је устанак задивио свијет. У Црној Гори је, након вијек и више, свијет препознао нешто важно, неки пропламсај аутентичне људскости, народности и слободе. На овим изборима ће се гласати за такав народ, такву вјеру, такво историјско памћење, или – против свега тога, како предлаже „наша” најнедемократскија и најкорумпиранија власт. Дакле, сви који имају аутентично осјећање да припадају носећем народу Црне Горе имају лак избор. За слободу и будућност Црне Горе!

(Аутор је књижевник)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: