Похарана кућа

Коначно смо истерали разбојнике из наше куће. Уништили су је до непрепознавања. Да су могли срушили би је до темеља, али темељ,који је сазидао наш архипастир Свети Сава, толико је чврст да му нису могли ништа. Врата и прозоре и све вредно, што су људи и Бог стварали, скинули су некрсти и изроди и продали буд зашто.

Скинули, да комотно ускачу, улазе и излазе нарко трафиканти, трговци људским душама и људским месом, који су ту, између свих криминалних послова,уговарали и цену по којој ће је продати.

Срушили су кров, наложили рогове и срчаницу и разапели дотрајалу војну цераду, која је сотонским именом плашила оне који би им пришли.Свако крштен и разуман, који би дигао глас против вође те банде бивао је привођен, мучен, утамничен или прогнан.

Народ је немо посматрао како хорде пљачкаша, попут чопора гладних вукова, растржу наше памћење и кидишу на иконе. Хтели су и то да продају, уговорили су са мафијашком белосветском сабраћом цену за ћивоте, прсте и руке светитеља и бацили у блато икону газде куће – Светог Саве, да их неби подсећао чија је то кућа. На Савино место окачили су слику Бетмена, мрачног разбојника и преваранта, заштитника свих битанги и бараба, као што су они. Народ је подигао икону оца наше нације, обрисао са ње паучину и прашину и кренуо у молитвени километарски ход. Ход, који је, кроз мећаву и сметове, кроз муње и громове направио жртвенике, страдалнике и хероје.

Од колевке и колица до штапа и штака, од малога до великога, све што је могло дисати и крочити. Бројност је расла из дана у дан, из сата у сат, устала је сиротиња раја и кренула у одбрану онога што је преостало. Њиховим дугим и кратким цевима супротставила је крст и кандило, њиховим псима чуварима, глас, којим су наши преци вековима бранили куће и торове од напада крвожедних звери. Видевши да су опкољени и од Бога и од људи, разбојници су се разбежали и сакрили, да у страху чекају суд и Бога и народа.

Остали су њихови крволочни пси чувари, које је газда дресирао, да кидишу на брата, комшију, рођака и пријатеља. Пси, који сада, подвијеног репа, прилазе народу, умиљавају се и машу репом.

С времена на време упуте поглед у даљину, неби ли се однекуд поново појавио газда да им да неко парче живог братског меса, којим их је искључиво хранио. А онда схвате да од тога нема ништа и настављају да цвиле и машу репом. Народ их мршека, памти свакодневне лавеже и нападе, чак и на малу децу, памти све ожиљке и ране, које су оставили њихови покварени и заразни зуби.

Разјурили смо те џукеле и вратили се коначно нашој заједничкој кући. Тужне слике су нас дочекале. Ни патоса, ни плафона, огуљени зидови и празне собе. Шта нам ваља сад чинити?

Хајде, за почетак, да вратимо иконе на њихово древно место и онда сви засучемо рукаве. Сви скупа, као права браћа и комшије, не гледајући ко је које вере, колико ко може,да почнемо да улепшавамо наш заједнички дом. Да најпре ставимо нова врата,изнад којих ће стајати натпис ДОБРО ДОШЛИ БРАЋО, ПРИЈАТЕЉИ И СВИ ЉУДИ ЧИСТА СРЦА.

Да ставимо нове велике прозоре, кроз које ће нас сунце коначно обасјати. Да ставимо кров, онакав какав су дизали наши преци. Да уредимо наше двориште, сложимо сав шљам и отпад на једно место, да нам сви завиде. Можемо ми то браћо и сестре, познајем вас добро, одрасли смо испод истог парчета неба.

Само је потребно да слога и љубав коначно победе мржњу и поделе. Све што мрзи хули на Бога, све што се дели нема квалитет целине. Зато, организујмо братску мобу, у којој ћемо сви ми, разасути по белом свету, дати такође свој допринос да наша заједничка кућа одише топлином, љубављу и слогом. Да се виђамо, да се дружимо на наше верске празнике и породична весеља,да поштујемо и Бога и Алаха. То је једини и пред Богом исправан начин да наша заједничка кућа поново заблиста.

Ето нас, крените одмах, јер прегаоцима и Бог даје махове !

(На други дан по ослобођењу Црне Горе, прилог братској љубави и слози дао Раде Живковић, син црногорских брда и кланаца, новинар и колумниста из Београда)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: