„Не знам да ли добро виде моји Цетињани да им је додијељена улога политичке и „вјерске“ позорнице од које корист убиру други ван Цетиња. У граду практично ништа од привреде не ради, новца нема, град тавори а цетињани треба да митингују против своје браће тј. против себе самих“, написао је на свом Фејсбук профилу публициста и бивши градоначелник Цетиња, Јован Маркуш.

Он је умјесто коментара о одржавању најављених митинга, приложио извод из интерјуа који је дао часопису ДУГА (број 1777, од 22. децембра 2001 до 4. јануара 2002. године, ст. 19-24, 54-56) под насловом:

Комунисти су деградирали Цетиње

Интервју је направио новинар Мишо Вујовић

Откуда толико мржње данас на Цетињу? Шта се догодило са Цетињем, олтаром Српства, како су га у деветнаестом веку називали песници и мислећи људи?

Мржња је тешко бреме за онога ко је носи, јер у медицини је познато да онај ко мрзи – пати. Моји суграђани, нормално они који пате од те болести, очигледно су погрешно изабрали објекат мржње и зато би само требало да поређају чињенице да би им ствари постале јасне. Видјеће да је комунизам и нео-комунизам, који је данас на сцени, уништио Цетиње. Није тешко доказати да је Цетиње, док се држало српства и православља, напредовало као административни, културни и вјерски центар Књажевине, Краљевине и Зетске Бановине. Када је преведено, или боље рећи, силом власти преведено на атеизам и антисрпство, када се одвојило од своје природне матице, оно у сваком погледу назадује.

Суноврат грађанског Цетиња отпочео је његовим ослобођењем на крају Другог светског рата, 13. новембра 1944. У ноћи „дугих ножева“ без икаквог суђења побијено је, да се зна, 28 грађана Цетиња. Међу њима су били професори: Илија и Михаило Зорић, Јоко Грујичић, др Јован Петровић-Његош и Николај Дориамедов, управник позоришта Марко Драговић, предсједник општине Томо Милошевић… За ових 50 година једино је ген. пуковник ЈНА и народни херој, инг. Блажо Јанковић о овоме проговорио и објаснио разлог ликвидације сљедећим ријечима: „Њих су убили ђаци-понављачи“. Овакви поступци су упрљали ослобођење земље од непријатеља и предодредили нашу садашњост, јер земља у којој убијају угледне и паметне мора пропасти и доћи на дно цивилизацијског прогреса.

Довољно је погледати чињенице да би се схватио однос милитантног бољшевизма према грађанском Цетињу. Одлука да више не буде престоница никада није донесена, већ је ова отимачина „провучена“ кроз члан Устава гдје се констатује „главни град НР ЦГ је Титоград“. Убијање тзв. грађанског и монархистичког духа Цетиња не очитава се само кроз пресељење државних и културних институција, већ и кроз пљачку музејских експоната. Цетиње почиње да тавори, други му кроје капу, други, често и полуписмени, одлучивали су му о судбини. Деградирано је чак и од стране многих Цетињана који се нешто питаху. Некада сједиште многих владика и владара црногорских, престоница једне мале, али храброшћу и духом велике државе, дика Црне Горе и свеколиког Српства, Цетиње се нашло у ритама, идеолошки осуђено да постане резерват.

Од Цетиња је створена полицијско-политичка позорница чије конце и даље повлаче из Титограда (Подгорице), а младе и недовољно информисане усмјеравају против своје браће и своје Цркве. Чак и површна историјска анализа показује да идеолози сепаратизма, неокомунизма и дукљанства нијесу са Цетиња (Штедимлија, Дрљевић, Милатовић…)

„Не знам да ли добро виде моји Цетињани да им је додијељена улога политичке и „вјерске“ позорнице од које корист убиру други ван Цетиња. У граду практично ништа не ради, новца нема, град тавори, а од друштвених објеката за дванаест година у граду је изграђена полицијска станица и осам станова за полицију. Подгорица, из које се повлаче сви конци, напредује и расте у сваком погледу. Није ми жао што Подгорица напредује, али ми је жао да Цетиње и даље тоне а Цетињани ћуте. Подгорички Дукљани и новокомпоновани Црногорци уживају све привилегије, док се рискантне политичке и „вјерске“ авантуре великодушно препуштају Цетињанима“, наводи у својој објави Маркуш.

„Сва она предузећа која су стварали генерације вриједних људи у којима су руководили: Петар Синановић Нагиб, Драго Јововић,Владимир Јакобсон, Нико Ражнатовић, Бранко Маркуш, Бошко Радоњић,Нико Јовановић, Саво Кршић,Петар Томановић, Омер Салагић,Никола Ђурашковић, Чедо Иличковић, Ђуро Вукотић, Владимир Плавшић,Момчило Пејовић, …итд, уништили су од 1989. до данас 2020. г, или народски речено ,,С*ЕБАЛИ“ су МИЛО ЂУКАНОВИЋ и његова ДПС власт на Цетињу.

У периоду од 1990. до 2020 године Цетиње доживљава економски суноврат о коме најбоље говоре следеће НЕСПОРНЕ чињенице:
• Електроиндустрија ,, Обод,, ,, више не постоји
• Аутотранспортно предузеће ,,Бојана,, више не постоји
• Аутопревозно предузеће ,,Тара,, више не постоји
• Индустрија модне куће ,,Кошута,, више не постоји
• Предузеће за путеве ,,Ловћен пут,, више не постоји
• Трговинско предузеће ,,Тргопромет,, више не постоји
• Трговинско-производно предузеће ,,Монтена,, више не постоји
• Веледрогерија ,,Санитас,, више не постоји
• Производни погон ,,Галенике,, више не постоји
• Предузеће ,,Бијели Боксити“ више не постоји
• Цетињска банка, више не постоји
• Хотелско предузеће ,, Гранд ,, ради повремено

Уколико неко из ДПС – СДП власти има другачије податке нека ме демантује. Обећања ове власти попут фабрике чоколаде, фабрике компјутера, фабрике индустријског канабиса итд. су само биле предизборне обмане“, закључио је Маркуш.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: