Криминал

Пише: Богић И. Булатовић

Криминал илити носилац криминалне деструкције би требало да је нешто или неко ко долази са периферије, из сиромаштва, са депонија, из фавела, из картонских кутија у којима се лако кисне, лако постаје реуматичан још у дјетињству, или отпоран на све! Печен и хладан, дрзак, без приговора савјести!

Криминал би требало да је нешто што се рађа из растурених бракова, у алкохолу, диму, опојном љепилу, из болести родитељских умова. Почетна количина криминала се умножава и развија у јединки кроз истинску крв, зној, несаницу, шамаре и понижења старијих кабадахија и система који се, наводно, бори против криминала. Завршна фаза у развоју правога криминалца, кримоса од угледа и репутације, дешава се у к.п. домовима, у затворима, тамницама у којима треба да се ресоцијализују. Кримоси то и доживљавају, али у односу са себи сличнима и те затворске везе и пријатељства постају танке али тврде нити будућих или постојећих, свеједно, организација, гангова, група, картела…

Криминални организам, као све што живи, расте има потребу за све већим животним простором, несметаним битисањем и ваздухом, има потребу за дисперзијом и на концу, да овлада свим моћима и полугама система и државе. Ти печени, хладни, одбачени и дрски, пуни отворених, неизмирених рачуна и питања, рањени у срцу, дјечаци са периферије полиса и живота, имају потребу да уђу и у парламент, и у судство, и у полицију, и у војску…. И ништа ново, и ништа страшно, и ништа епохално!!!! Од Медељина до Земуна!!!!

Али да је било примјера у свијету и у историји да су неки, назови добри момци, џемпераши и студенти, из неких финих, складних кому-бракова и породица, са неким биографијама предсједника одјељенских заједница, омладинских форума, студентских организација, извиђачких удружења….. дјечаци и момчићи скромних биографија који су у вријеме кликера и крпењача, када је криминал био с јесени опустошити нечији виноград или воћњак, већ увелико били стармали, мудролије и делегати у скојевским ћелијама, којима су у средњој школи правдани изостанци јер су већ у тим годинама присуствовали „озбиљним“ састанцима „ озбиљних“ људи. Да су они, из сржи система који тражи поуздане људе, да су они државу и себе и читав народ спаковали и принијели ганговима, криминалним групама, локалним, регионалним и глобалним картелима и кластерима, да тако криминал у наше институције није ушао са периферије, споља, већ на велика врата, изнутра, не индуктивно, већ дедуктивно и постао ендемски, то историја није забиљежила! Да су своје функције предсједника, секретара, судства, посланства….предали у руке мафији, да су од депутата, заштићени државом, постали донови, то је, ипак, незабиљежено.

Ескобар је мукотрпно и поштено дошао до позиицје да кроз Парламент условљава Владу. Политичка моћ му је била еквивалентна моћи мањинских странака и о овом феномену се причало као о глобалном проблему, а Јужна Амрика је у дипломатском дискурсу помињана као примјер како нешто не треба да изгледа.

Избори су показали, између осталог, да не желимо више да живимо у држави која је добрано оглодана кост у чврстим чељустима пит-була. Да ли ћемо се изборити са његовим виличним грчем, или је то било само предсмртно копрцање и ропац онога који је већ данас у дубоком сну, омамљен вишедеценијским недостатком кисеоника части и грађанског поштења!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: