Мојсијев поглед на Ханан

Пише: Марко Ковачевић

„После тога Мојсије изиђе на гору Навав, и с врха (Фазге) горе погледа на благословену земљу, у коју је водио народ више од четрдесет година, – и умре.“

Мојсије у пустињи једном није послушао заповијест Божију и због тога му не би дато да уведе народ у обећану земљу. Но, то није значило да за тај улазак у Ханан није најзаслужнији баш Мојсије. У овој години ослобођења, у којој је наш народ проживио свих ових тридесет година под режимом ДПС-а али и оних четрдесет јеврејског народа у лутању, многи су се попели на гору Навав и са ње погледали у благословену земљу и народ који у њу улази а да сами нису стигли до ње. А фалило им је тако мало.

Поменућу само неке од њих и знам бити неправедан. Али нека се нађе слободним сваки онај који би придодао људе који су упутили мојсијевски поглед у благословену Црну Гору у коју је ушао њен изабрани народ, да их придода, јер свакога се не могу сјетити. Зато ћу поменути само оне који ми на срцу леже и које ми молитва доноси.

Момир Булатовић је отишао рекавши претходно како Закон о слободи вјероисповести и ако буде донијет никада неће бити спроведен. Мирни човјек, ког су поштовали и неистомишљеници, вјерни пријатељ својих сарадника који није никога издао. Многи су га се сјетили у изборној ноћи након остварене побједе. Носилац листе За будућност Црне Горе је приликом посјете Кучима, мимо званичног протокола посјетио и његову вјечну кућу.

Коча Павловић је отишао у смирај прошле године. Ишао је храбро до краја, пророкојући у једној од задњих дебати у Скупштини како је „Црна Гора постојала и прије 2006. године, прије го*ана из ДПС-а и постојаће и послије“. Као што видимо Кочина храброст је мету имала у истини да Црна Гора заиста постоји и после ДПС-а.

Јанко Вучинић, никшићко храбро срце. Мирни али упорни и непоколебљиви борац. То храбро срце прелило је прије времена и попело га на Навав са осталима.

Ранко Јововић, племић, мангуп и вјечити младић. Бунтовник до краја. И не би он знао бити слободан без у времена која слободу бране. Као Албатрос, не би умио џиновским крилима, на земљи да живи слободу коју може да живи свако. Он је био стуб и примјер слободе кад је није смио живјети нико или само ријетки. Зато је отишао, што написа песник Бећир, кораком Чарнојевића, у ону сеобу које има и која доказује да смрти нема.

Светозар Ћираковић – Ћиро, мој несуђени професор српског језика у гимназији. Мој професор српског језика у вјечности. Жубор српског језика из његовог извора једнако носе и Зета и Бојана. Као двије струне из којих гудало Ћировог имена даје један, српски глас.

Велимир Ераковић – Еро, Ерке, Херак, брат мој и људина. Сретам га у лику његове дјеце. Суздржавам се суза. За херојем не треба плакати. Нисам увијек на висини тог задатка. Нисам ја јак као његова Винка. Нема више драме Ерке, побједисмо га. Твој сам осмјех замишљао ту ноћ и твоје радовање. Као што су и твоји ближњи, који су ћутали поносно све ово вријеме од кад оде. Али су ту ноћ проговорили о теби и твојој борби, тужни што ниси ту, срећни што је твој сан остварен.

Још мало је требало да издржи и Мишо Пејовић, саборац са свих протеста и литија. Кум Весо Мијушковић оде дан пред побједу. И још их има уз њих…Напоменух већ да ћу бити неправедан. Али поменуће добри Господ оне које сам ја заборавио.

Можда ће ново вријеме које је почело учинити и нас другачијима, можда сви нећемо остати достојни ове побједе. Али они хоће. Јер ћемо их памтити на том врху наше праведне борбе док смо били прогоњени. Памтићемо и њихов поглед, непоколобљив, поносан и увијек у истом правцу. Као хајдучки поглед, без компромиса, оца Мома Кривокапића. Као Мојсијев поглед на Ханан.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: