Пише: Мићо Ивановић

“Мени не могу ништа, мени је Доланц тетка”, често је знао да каже непоновљиви Брана Петровић када би му у ситним сатима у кафани неко добацио да није паметно тако јетко бручити партију и њеног вођу.

Једном приликом кад “тетка”, није одрадила згембали су Бранчила у марицу. Завршио је “као врећа репе хмеља” у подруму милиције. А глава му “пуна поленовог праха славе, на песницу увежбану паде, клону”. Из тог непријатног искуства наста стих “милицајци умној патњи нестасали, све брђани кршни орни да претуку”. Није Брана хтио да каже да смо врло, врло ријетко најбоље ђаке и лучоноше слали у милицију, али је искрено зебао за њихову стасалост за умне патње. Е баш ту патњу су наши савремени милицајци, првенствено њихове главешине, натоварили себи на ум и плећа посљедњих година, посебно у предвечерје свитања. Немају кад тренут, бране државу (читај газду) од грађана. И то почев од главе цијеле милиције др Вељовића, па до наочитог позорника из Шавника. Узгред сам Вељовић је неодржива парадигма. Хоће да буде истовремено доктор наука, дакле научник и командир цијеле милиције. А кад му видиш израз лица, немаш кад проницати у интелект, одмах испружиш руке у положај за лисице.

Не бива брате Веселине. Неспојиво је! Још ако си преписивао?!

Али и то је могуће, да милицајци буду главни и једини стуб државе, кад дођу преломна и судбоносна времена, па државу умном патњом не спасавају: професори, инжењери, љекари, адвокати, новинари, умјетници и ини дјелатници других заната. Остали само милицајци, да је одбране од четири петине њених грађана који само желе ред и пристојан живот. Они да позивају на историјске тековине и патриотске скупове. Много је брате и од кога је.

На једне пендреком, на друге сендвичем

Дрско је то (а наречени Брана је често говорио о “дрскости незнања”) и опасно.

Једнима одбијаш бубреге зато што бране достојанство, траже ред и законе једнаке за све, хапсиш их и понижаваш. А другима, на страну то колико их је и какви су, дозвољаваш све. Приде ту су: црвена за гориво и еуро за сендвич, опеглани барјаци, подигнута рампа за путарину… Партија или полиција, до сада је то било исто.

„Наши” могу све, чак и да не бренују здравствене препоруке Милутина кромпиролога. А “непријатељи” државе не могу ништа. Не ваља то боба милицијо. Колико прије двије седмице људи нијесу могли својим аутомобилима да се крећу. Милиција каже угрожавају јавно здравље. А протекле седмице може све. Скуп на Цетињу уз Томпсонову и Шкорову музику уз позиве на линч и најаве прогона цијелог једног народа. Скуп у Подгорици са 500 пута већим бројем окупљених и доведених од броја дозвољеног мјерама НКТ-а. Ни слова о одговорности. А ономад је ескпресно нађен, ухапшен и кажењен младић који је на друштвеним мрежама за главног милицајаца написао да је обична музика југа леђа. Ко је организатор патриотског скупа – име? Ко је дозволио одржавање скупа у вријеме бујања епидемије – име? Не може све остати на зајапуреном Шофру и радраганој Јадранки.

Ђе си сада Милутине узданицо нашег здравља? Ђе си четворомандатни професоре Мугоша да пребројиш капљице у вадуху и да се притом не бавиш њиховим хемијским саставом. Брука је то. Не може се тако поступати и такав бити, колика год била та срамотна плата.

Доме, Верица воли домовину
А тек Блажо!

Али, за многе, ситуације јесте судбоносна. Треба учинити све да се зграбљене и вулгарно непристојне плате и синекуре (аугментатив би имао псовљив слог, али би био тачнији) и копче са државном касом задрже по сваку цијену.
Може ли се ико знавен чудити зашто је Верица Мараш, огрнута барјаком прегла у бој за државу, из чијих је јасала дневно зобала по 300 еура. А у брашњеник за пут спаковала још 250 хиљада.

Може ли ико имати дилеме гледе патриотског рефлекса буцкастог Блажа, којем сви ми уз рачун за струју сваког мјесеца обилао пунимо џеп у знак захвалности што нам је затрапио планинске ријеке, бистрије од неба изнад наше вјечне. Ту су вођени истим нагонима и: Орландићи, Каварићи, Мугоше, Богдановићи (љутиће се Свето), Вујошевићи, Вуковићи, Јановићи… Заиста какви смо ми то безосјећајни људи да остајемо глуви на вапаје за спас државе од којих звони Ђукановићева полуинтелектуална послуга коју предводи осредњи боксер и још тањи списатељ Мијо и новинар чија нас живцијата истина кошта 3.000 хиљаде по приказању. Има ли ико политички освијешћен да не види да је сада најљуће четничко легло Улцињ. Када би човјек себи дозволио непристојност на све ово би гласно изговорио најкраћу и најговорљивију ријеч нашег језика која се, посве случајно, поклапа са иницијалима министра бацача перја.

Не воле они дражву него њену касу

Али шалу на страну што каже добри Бане Радуловић (то чешће говори него оче Гојко) сва та провидна и празна прича о угрожености државе, колико год била грозничава и условљена великим парама и страхом од правог специјалног тужиоца, ће да издуши и утихне. Мора! Мора напокон нешто да се ради. Луфтирамо деценијама и вјековима. Барјаке свих боја и шара испеглајте и ставите на тамно мјесто, да не блиједе. Узгред, барјак знавен свијет користи само на свадби или када се иде у бој. И тада само један и са њим се не витла и не млати, него се само издигне изнад глава.

Врли моји “пријатељи” државе, значи она вама колико мачки муж. Мила је вама њена каса, коју музете откако знате за себе. Држава се поштује тако што јој не крадеш ресурсе и пустошиш касу; тако што јој плаћаш порез, воду и струју (али не гласом); тако што не бацаш смеће гдје год крочиш… А не руком на срцу, односно џепу пуном њених пара. Од државе се не прави фетиш варошки барјактари, за њу се не навија, нити пјени. Држава је пристојна и врло озбиљна ствар. Њој најбоље помажеш радом и поштовањем закона. Мора нешто да се ради добри моји Црногорци, свих предзнака и дресова. И то, колико год звучало прејако, први пут у дугој историји која сеже до Бодина. Горди барјактари, наши преци нијесу имали ни времена ни услова за предан и озбиљан рад. Није било мира и могли су само да се боре за голи опстанак и кору хљеба. Ми данас, пошто је мир, а и освјежило је, морамо да засучемо рукаве. Куповне дипломе, како их зове знаменита Вида Огњеновић, одмах у контејнер. Можда неко и не запази да сте “дипломирали”, а немате ниједног колегу са студија нити знате имена макар два професора. Па фино на работу: шанк, пекара, маркет, таxи, хотел, стовариште, бензинска… И то није срамота. Нема срамотног посла.

Неки да раде, неки да лук саде

Држава неће мрднут, ухватила се “жилама за камен, за сив подловћенски камен опак”. Неће је нико угрозити. А иако буде хтио нећемо му дозволити. А не би ни имао срца, толико је презадужена да јој други непријатељ не треба.

Ниједан грађанин неће никуд, осим слободном вољом они чији број телефона не занима тужиоца. Сваки нам грађанин треба. Одговорни и марљиви да раде и стварају, а ови што су имали шести прст да саде лук испод Вељег брада, по Катнићевим инструкцијама.

Сви да радимо оно што најбоље знамо, а не оно што нам пише на папиру који многи погрешно зову дипломом. Тако и милиција да јури лопове, чак и кад му се диви, а не да се они оптерећују политиком и историјом. Све сам могао мислити, да ћу чути у животу осим да се милиција бави светосављем.
А у недјељу вече су се бавили и брзом математиком. Брже него лучоноша израчунали су да је на “патриотском скупу” било округло 50.000 људи. А и најнезнавенији знају да на том простору не може стати ни петина тога, којег год да су опредјељења. Или се научнику командиру омакла једна нула. Опако је када се милиција позабави математиком, ту су нуле у опасности.

И, на крају да не бих био погрешно схваћен или не дај Боже случајно премлаћен (танак али превентиван стих) нипошто не мислим да су сви милицајци “умној патњи нестасали”. То сам ја само случајно читао поету, особењака. Од њега ми остало и ово милицајци.

Напротив и озбиљно кажем да у полицији има море бистрих људи, што је још битније поштених и правих професионалаца. На њих треба рачунати. Ови други да се распитају о садњи лука. Али, и једни и други да се никада више, у наше име, не баве политиком, а тек не математиком и нулама. Заврта је то наука.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: