Ослобођење театра

Пише: Проф. др Драган Копривица

Као што је добро познато из досадашњег горког искуства, у Црној Гори, земљи диктатуре током три деценије, театар је био и остао индикативан пелцер цензурисаних умјетничких и укупних грађанских слобода.

Управо зато, захваљујући досадашњој Влади Црне Горе, ЦНП и друга позоришта су била под строгом контролом културних апаратчика Вође режима, а Национални театар избјегавао горуће актуелне друштвене теме бјежећи у прошлост и текстове страних аутора.

Притом уз бојажљив приступ да се не препознају било какве тенденције против силеџија у фотељама досадашње власти. Зато је скривени слоган ЦНП-а сигурно и гласио: “Не таласај!”.
Али коначно, ослобођењем Црне Горе креће и ослобађање цјелокупне културе, а тиме и позоришта и позоришних збивања у нашој земљи. Очито, политика “строго контролисаних возова” доживјела је фијаско у сваком погледу, па ће заживјети поштенији однос и у савременој умјетности Црне Горе.
Свједоци смо да су у протеклом времену чак и поједини редитељи уништили свој грађански и позоришни углед острашћеним политичким изјавама против вјерујућег народа Црне Горе, што им остаје као не баш свијетла страница стваралачке биографије.
Наравно, такви надобудни редитељи вјеровали су да ће свој мањак талента редовно потхрањивати лојалношћу режиму преко острашћених изјава против већинске Црне Горе која данас креће у обнову земље у сваком, те и културном погледу, уз стварање амбијента укупних грађанских и креативних слобода.
Међутим, да не гријешимо душу, ипак треба поздравити свега неколика пројекта током посљедњих година, који су скидали застор са окамењеле свијести режимског кројења културе и позоришних збивања. То је, зачудо, представа у сред ЦНП-а (!) „Очеви су градили“, ауторски пројекат Бориса Лијешевића, затим пројекат Краљевског позоришта Зетски дом Цетиње, „Докле поглед сеже“ у режији Арпада Шилинга, и два изврсна комада домаћих редитеља „Смрт и дјевојка“ Аријела Дорфмана, у режији сјајног Горана Булајића (ЦНП), и „Господска крв“ у режији Слободана Маруновића у продукцији Никшићког позоришта.
Дакле, свега четири представе, а то је много мало за вишегодишњу сушу у позоришним слободама, али ипак има значаја као четири бакље слободне мисли у тами контролисаних културних токова режимске Црне Горе.
И позоришни аматеризам је, наравно, био под строгом контролом партијских жирија, али се мора признати да је Благота Ераковић успијевао одржати ниво Фестивала у Бијелом Пољу уз његов лични, поштени однос међу позоришним аматерима, које и данас првенствено доживљава као своју дјецу.

Можда се у новом времену деси и да се понека од мојих драма постави на неку од наших позоришних сцена, јер сам током посљедње двије и по деценије био персона нон грата, па ми је својевремено, и након изласка књиге драма један редитељ отворено рекао: “Честитам, али уопште се не надај да ћемо било коју од твојих драма прихватити, и то због твог опозиционог политичког ангажмана.”
Надам се да ће у Црној Гори, која се пробудила, бити одбачени партијски “квалитети” у умјетности, а да ће се врједновати квалитет у циљу оздрављења досадашње заробљене црногорске културе. Притом уз бројне партијске контролоре по вертикали, од разноразних жирија до комисија у Министарству културе, чији основни критеријум је досад био: “Је ли овај наш или њихов.”
Вјерујем и да ће се на сцену дефинитивно вратити убједљиво најбољи глумац Црне Горе данас, Бранимир Поповић, који је запао у нечију немилост. Са њим не дијелим политичке ставове, што нема никаквог значаја кад је култура у питању, па увијек високо цијеним његове маестралне глумачке креације.
Знам да ће нова власт, у новој културној клими стваралачких слобода, у цјелини одбацити фаворизовање партијских миљеника у култури, и да ће квалитет бити основни критеријум афирмисања стваралаца Црне Горе у свим сегментима. Дакле, да ће са обновом укупних грађанских слобода у овој земљи доћи и до обнове културних, посебно слобода данас још увијек заробљеног театра.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: