Хроника монтираног процеса – Случај пуковника Алексића: Душко Марковић зна ко је пуцао на Предрага Шуковића?

Прошле су четири године од када је другог октобра 2016. године лишен слободе пуковник Радован Алексић, држављанин Републике Србије, због сумње да је 11. јула 2016. године наводно покушао да убије полицијског службеника Предрага Шуковића, бившег начелника Одсјека за борбу против организованог криминала и корупције у Управи полиције Црне Горе.

Предмет је, као што смо много пута извјештавали, након вишегодишње истраге и подизања оптужнице у мају мјесецу ове године, одлуком Суда, враћен Тужилаштву на допуну истраге, што је активност која и даље траје упркос чињеници да је задати рок давно истекао.

Алексић је још на првом појављивању код тужиоца негирао извршење кривичног дјела које му се ставља на терет и одбацио било какву повезаност са тим случајем уз тврдњу да се тога дана, када је у Подгорици рањен Предраг Шуковић, он налазио у Београду понудивши Тужилаштву да, преко надлежних органа Србије, провјери његове наводе.

Истражни органи су потпуно игнорисали ту чињеницу, одредили Алексићу притвор и покренули кривични поступак који се још увијек налази у фази истраге. Вишегодишња истрага представља обичну фарсу у којој је свака истражна радња била у функцији подвала и покушаја намјештања оптужби срачунатих да се овом држављанину Србије подметне кривично дјело које није починио он, већ неко други.

Резултати истраге се углавном своде на тврдњу да је Алексић особа на, од стране полицијских службеника, монтираном и преправљеном видео снимку, затим на свједочење лица – криминалаца која не могу имати статус свједока и налаз лажног антрополошког вјештачења који је, након рочишта за контролу оптужнице, судско вијеће на челу са Борисом Савићем у потпуности одбацило.

Значи, по свему судећи, не постоји ниједан доказ да је Алексић извршилац предметног кривичног дјела.

Подсјећамо, Алексић је провео у притвору нешто мање од три месеца након чега је, уз јемство, пуштен на условну слободу са изреченом забраном напуштања мјеста пребивалишта у Подгорици.

Чињеницу да се Алексић, у вријеме извршења кривичног дјела, налазио ван Црне Горе истражни органи су потпуно игнорисали обмањујући јавност саопштењима да су се, у вези са тим, обраћали Вишем јавном тужилаштву у Београду, али да из Србије није достављена комплетна информација, чиме су правдали дуго вођење истраге и цијелог поступка.

Интересантно, Тужилаштво све вријеме не дозвољава увид у садржај међународне правне помоћи, иако је Алексић то више пута захтјевао, што наводи на закључак да није ни тражена провјера његовог алибија јер црногорским истражитељима то једноставно није у интересу. Предстојећи судски поступак ће показати сво бешчашће појединаца и појединих истражних органа, прије свега из Управе полиције, Тужилаштва и државног врха, али и потпуно оголити сарадњу са надлежним органима Србије и јасно указати на помагаче, које су креатори овог монструозног поступка, евентуално имали у Београду.

У овом поступку није циљ да се разјасни покушај убиства Предрага Шуковића, већ да се заштите стварни извршилац и налогодавци истог и уједно црногорске службе безбједности обрачунају са пуковником Алексићем из разлога који немају додирних тачака са овим догађајем.

Све што се дешавало у овом поступку указује да су налогодавци напада на Шуковића, имали унапријед јасно осмишљен план и намјера да се Алексићу подметне цио случај је, по свему судећи, саставни дио те њихове монструозне замисли. Тужиоци Весна Јовићевић и Жељко Томковић су добили налог да истрагу усмјере према Алексићу, иако су, како је речено на контроли оптужнице, од најмање два релавантна извора, добили податке ко је стварни починилац овог кривичног дјела.

Прича о наводној пријави грађанина из Сарајева је намијењена јавности да би се прикрило нечасно поступање истражних органа.

Сигурно ће доћи вријеме, када ће тужиоци, надлежним органима, морати да објасне – ко је и због чега дао налог да истрагу у овом случају усмјере према Алексићу. Само неупућени могу сматрати случајним оглашавање Специјалног државног тужилаштва у мају мјесецу ове године, након враћања оптужнице на допуну, у коме наводи да то Тужилаштво нема никакве везе са поступком који се води против пуковника Алексића.

Знамо да СДТ истражује илегалне послове и трговину цигаретама у које су укључени поједини државни и полицијски функционери, што је предмет интересовања и неких међународних организација. Опште је познато да је Предраг Шуковић истраживао те нелегалне активности, посебно рад илегалних фабрика за производњу цигарета, због чега је дошао у сукоб са појединцима из државног врха и сектора безбједности.

Зашто се Весна Јовићевић и Жељко Томковић (а једно краће вријеме и Данка Ивановић Ђерић) нису тиме позабавили, они најбоље знају. И што је најважније, Радован Алексић уопште не познаје Предрага Шуковића, не познаје ни лица са којима је Шуковић био у сукобу, а нема ни додирних тачака са пословима и трговином цигаретама нити је икада имао.

Крајње је чудно што се нико у државној администрацији није запитао шта ово значи и зашто црногорске институције, овом подвалом, додатно себи компликују ситуацију. Умјесто тога улазе у обрачун са Алексићем, хапсе га, ограничавају му кретање и излажу разним врстама притисака и пријетњи.

Сазнајемо да је свега тога било у протекле четири године. Није познато да ли је о томе Алексић некога обавјештавао и кога конкретно. Разлози за обрачун са њим су везани за његово вишедеценијско службовање у Црној Гори, у државном систему који је вршио надзор над многим активностима које могу бити интригантне и компромитујуће за одлазећу, црногорску власт и највише државне функционере.

Посјећамо, након хапшења Алексића 2016. године, у намјери да прикрију нечасно поступање у случају рањавања Предрага Шуковића, службе безбједности Црне Горе су, преко режимских медија у Црној Гори, али неких у Србији, покренуле крајње прљаву кампању у којој је он описан као носилац деструкције, веза са црногорском опозицијом, човјек који је формирао 7. Батаљон и у дужем временском периоду радио на дестабилизацији Црне Горе и њене власти.

Све су то биле неистине срачунате да замаскирају случај Шуковића и оправдају подвалу која је учињена. Покривање примитивних подвала великим патриотским причама је познат образац дјеловања црногорских служби безбједности. Све те лажи и подвале су резултат опште климе створене последњих година, највише због необичног односа надлежних у Србији према дешавањима у Црној Гори.

Крајње је чудно да држава Србија, по правилу и без икаквог разлога, увијек на себе преузима кривицу за сва дешавања и то унапријед, иако у највећем броју случајева то не одговара реалном стању ствари и на крају се показе непотребним.

У Црној Гори се такав однос погрешно тумачи, што погодује стварању амбијента у коме је дозвољено свакојако понашање и поступање према српским држављанима без страха од последица. Када се томе дода потреба појединих структура у Црној Гори да воде борбу са замишљеним противницима, ствари постају потпуно јасне. Дешавања око пуковника Алексића су поучна са много аспеката и за саму државу Србију иако он од надлежних у Београду није тразио никакву помоћ.

Алексићев случај ће на крају задати највећу главобољу црногорским безбедносним структурама и њиховом правосуђу. Не због Алексића, већ због отварања питања – ко је стварно и по чијем налогу пуцао на Шуковића. На то питање најбољи одговор може дати одлазећи премијер Душко Марковић јер је сам казао да зна ко је то и због чега урадио.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: