Језиве литије око зграде Максим или кретени у Влади

Пише: Борис Б. Брајовић, редовни професор Универзитета Црне Горе

Никада нећете васкрснути, устати
Из гњилих својих гробова!
И никада Божји лик угледати
Јер нема устајања робова —
Тамних слугу лажи, злобе, јарости,
Страха, похоте и освете,
Дебелих тијела, прљаве старости:

Закопани сте — и лезите!

Иван Буњин

За Ивана Алексејевича Буњина, претпостављам, многи су чули, не знам да ли су икада читали неку његову књигу, није ни важно за ову причу, можда за неку другу не само књижевну, прије ону најстарију о изгнанству и егзилу. О дијаспори, о расутом сјемену на туђој земљи. Отишао је из Русије оним чувеним „философским парабродима“ и никад се није вратио. Његове књиге, првог руског нобеловца јесу, много касније. Последња његова књига, недавно је преведена и на српски језик. Један њен дио, онај о аутобиографским биљешкама, док други, о просопографским цртицама није. У Успоменама из својих дјечачких дана које је као племић провео на великом имању у Орловској губернији, оставио је запис како је одлучио да постане писац. Имао је тада осам година и наишао је на неку сликовницу, која је приказивала дивље планине, у чијем је подножју тик до водопада, стајао омањи мушкарац, са дугачким штапом, и женским шеширом са пером, а у подножју његових кратких ногу, стајао је натпис: „Састанак у планинама са Кретеном“. Записао је: „Кретен! У овој речи сам мислио да постоји нешто страшно, тајанствено, чак и као магично!“. И тај сусрет са ријечју „кретен“, одвела га је тамо гдје сви писци станују, у машту, у уобразиљу, у онај уски тјеснац између ума и чула у ону „неподношљиву лакоћу постојања“. Када сам то прочитао, помислио сам зар нијесмо сви ми у Црној Гори, или барем она тиха већина, били писци свих ових задњих тридесет година, натјерани на тај бијег у машту, у сусрету са кретенима у нашим планинама. Не мислим, далеко од тога да и ми нијесмо управо онај дежмекасти човјечуљак у подножју планина који је посматрајући тај лик заправо се огледао у распрснутим капљицама водопада. Ова ријеч „кретен“, у свом настанку имала је комисеративно значења, „несрећног човјека“, „страдалог Христа“, који је искривљени облик ријечи хришћанин, јер су се такви појединци сматрали једноставним и невиним људима који су заокупљени размишљањем о небеским стварима и не опажају оно што је очито. Једноставно и народски речено, кретени.

Када сам прочитао и чуо, текст хрватског писца и новинара Ивице Ђикића и једног од политичких лидера нове позиције, осјетио сам на себи поглед маленог Ивана Алексејевича од осам година. Подијелио сам своја размишљања са пријатељем, који ми је рекао: Ма пусти их кретени. Нијесам се сложио, и узвратио сам му: Не, нијесу они, ми смо кретени. Послије мале станке, сложио се са мном. А заједничко и у једном и у другом случају су Литије. Наиме Ђикић у тексту Црногордијски чвор, објављеном у загребачким Новостима, говорећи о политици одлазећег режима и Ђукановића, закључује да су они и он извели „грађане на улице у оним језивим црквеним литијама“. Није могуће полемисати са Ђикићем и његовим перверзним „Ђаурко мили“ приступом, јер за разговор је потребно барем елементарнo поштење и знање о ономе о чему говорите јер су и Хермесу осим крила биле потребне и ноге. Ако је Хермес лаконог није празноглав. Али оно што ме је замислило и забринуло је наратив који се у другом интервјуу код нашег политичара појављује. Није исти говор и ту треба направити нивелацију политичког дискурса, али је такође одраз једног дубоког неразумијевања другог и другачијег у овом случају Цркве и оних који њу чине, али су им коријени исти. Наиме, један од доскорашњих лидера Демократског фронта анализујући последње изборе и улогу Цркве у њима закључује: „оно што је црква радила историјски сјајно то су литије, мислим да је најбоље да се свештеници сада врате у манастире, да наставе ту своју мисију моралне обнове“. Ово задње, да „свештеници сада треба да се врате у манастире“ подсјетило ме на онај перформатив Слободана Милошевића који је упутио радницима из Раковице, када им је на крају свог обраћања наредио: „А сад, сви на своје радне задатке“. Могао им је рећи и „Браво кретени“ исти би смисао имало.

Покуњени радници су се вратили у своје незагријане фабричке хале, на своје радне задатке док им нијесу одузете и машине и хале. Није наодмет рећи, да у манастирима не живе свештеници већ монаси, а да свештеници, барем код нас, живе у својим или изнајмљеним кућама са својим супругама и дјецом, да понекад и изађу из њих, да гласају и да се онда врате опет својим животима до следећих избора. А у међувремену могу да литијаше, по могућности око зграде Максим. Језиве литије око зграде Максим.

Из своје колонијалне свијести Педи Ешдаун, ће о Босни и Херцеговини изрећи и једну истину, да није ту проблем у политици већ у етици. Додао бих у оперативној етици али и у оперативној политици. У оном што свакодневно живимо, сусрећући један другога а често или најчешће не прихватајући га осим у оној суженој и наметнутој оптици коју смо изградили кроз инструментаријум контроле у неокастинском систему. У оном систему у којем политичари треба да имају на уму не утопијска рјешења заснована на ткз. цивилизацијским дометима попут лажне верзије секуларизма у којој су црквени људи химерична бића, која имају само руке за гласање и ноге да оду на гласачко мјесто али немају главу из које би могли да чују, виде или нешто проговоре. Нешто попут кретена.

Природа ове политичке изборне побједе рођена је из једног страшног мобилизацијског шока из сазнања да се за једну вјерску заједницу и један народ у Црној Гори припремало Коначно рјешење. И већина људи је гласала, не за политичке програме већ против овог већ операционализованог Погрома. И то обавезује и нас кретене и оне „просвијећене“ политичаре. Има разних и политичара, свештеника, новинара, професора, нијесу сви исти и није свеједно кога смо бирали и како ће се они изборити у новим политичким констелацијама.

Али треба нам нова Црна Гора и нови људи. Не технократе и администратори, свезнајући експерти који нуде готова „најбоља“ рјешења, имитативне образце позамљене из позамљених неинвентивних протокола идеолошких супервизора, већ реформатори који знају да се рјешења рађају из искуства а не копирају се и гдје ће тако произашли Закони, институције, друштвене функције бити у служби суживота, заједничког сапостојања. Црква и људи цркве ту не би требали бити искључени већ саслушани и уважавани, барем до следећег гласања.

Нијесмо добро кренули, са некомпететним и иритантним савјетницима нареченог мандатара и компулсивним самоуништавајућим и непромишљеним триковима и произвођачима утисака и магли изабраних политичких представника. Али није касно, чини ми се, а ако буде и другачије и засједну такви министри онда са правом могу заједно са предсједником државе да понове нама ону поруку коју је својевремено он њима упутио запамћену из својих дјечачких кочанских дана: Браво кретени. Тада смо то и заслужили, признајем.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: